Jozef Kasa:

Samouprava je osnov opstanka manjina, ne samo Madjara. Etnicka autonomija moze da funkcionise upravo u okvirima sire, vojvodjanske autonomije

Bitka za Vojvodinu traje vec dugo. Naime, prva zamisao i zadatak vladajuce stranke bili su - kako Vojvodinu osvojiti. Ne slucajno. Vojvodina je spajz ove drzave, i njen ekonomski najrazvijeniji deo. Dakle, bilo je potrebno jedno takvo podrucje koje je bilo moguce "oderati", odakle se dohodak mogao prelivati kako u Beograd, tako i uzu Srbiju. Cak, delom je i rat bilo moguce finansirati sa ovog podrucja. Zato je Milosevicu i njegovima bilo toliko vazno da se dogodi ono sto se dogodilo osamdeset i osme, u vreme jogurt-revolucije. Od tada i traje eksploatacija Vojvodine, svega sto je moguce i kako god je sve moguce. Prelivaju dohodak, centralizacija je prisutna i u odlucivanju, tako da je samostalnost Vojvodine potpuno izgubljena.

Vojvodjanske demokratske snage spoznale su da je demokratizacija u ovoj zemlji jedino moguca ukoliko Vojvodina pruzi primer, stavise, ukoliko se ovi procesi u Vojvodini ubrzaju. A zato je potrebno da povrati svoj prethodni status, s tim sto se podrazumeva da su pojedina pitanja neminovno u nadleznosti drzave, kao sto je odbrana, ili globalna ekonomska politika, recimo. Van takvih pitanja, medjutim, neophodno je da Vojvodina ima svoju samostalnost. To je razlog sto je u Vojvodjanskom klubu pokusano da se ove snage okupe i tako je i rodjen predlog koji za cilj postavlja samostalnost Vojvodine.

Savez vojvodjanskih Madjara podrzava tu ideju, jer smo uvereni da se autonomija za koju se mi zalazemo moze lakse da ostvari u okvirima Vojvodine, takve teritorije na kojoj je dodir i suzivot razlicitih naroda vec vekovna tradicija. Mnogo se lakse razumemo, recimo, sa banatskim Srbima, starosedeocima, kojima je bilo prirodno da na ovim podrucjima zive i Nemci, Srbi, Madjari i Slovaci. Dakle, zajednicki zivot treba da ima tradiciju. Zato smo i potpisali dokument predloga za ustavne promene i zato i podrzavamo zamisao Vojvodjanskog kluba.

Mi nismo odustali od nasih stremljenja za autonomijom. I dalje tvrdimo da je ona potrebna i da je ta samouprava osnov opstanka manjina. Dakle, ne radi se samo o potrebi Madjara, vec svih manjina: da sami odlucuju o sopstvenoj sudbini, kako po pitanju teritorijane organizovanosti, tako i kulturne. I to se ne kosi sa vojvodjanskom autonomijom, jer etnicka autonomija moze da funkcionise upravo u njenim okvirima, i to kao jedan samostalan okrug. Mi trazimo za nas jedan samostalni madjarski okrug: Becej, Ada, Senta, Kanjiza, Coka, Mali Idjos, Backa Topola, Subotica - to je podrucje koje je organski sraslo i u ekonomskom smislu, kulturnom, infrastrukturnom, u skolskoj i zdravstvenoj mrezi, postanskoj i putnoj, tako da na tom podrucju moze da funkcionise i etnicka autonomija. Ona ne znaci nikako da bi bilo ko trebalo da se odseli, vec da bi, srazmerno stanovnistvu, svi delili vlast. A to se ne vezuje, inace, samo za autonomiju Vojvodine, vec i za citavu zemlju. Njeno funkcionisanje odvija se preko okruga, na koje je podeljena. Samo sto je Severnobacki okrug vestacki razdrobljen, upravo zato da bi se podelilo madjarsko stanovnistvo koje tamo zivi u najvecem broju; prikljucivanje severne Backe severnom Banatu, oslabilo je njihovo pravo ucesca u vlasti.