Svi smo mi pomalo autonomasi

U skladu sa starim dobrim pravilom da ako ne mozes protiv cinjenica najbolje je da im se prilagodis, na otvorenom politickom trzistu valja ocekivati pravu poplavu najrazlicitijih ponuda za drugaciju vojvodjansku autonomiju s kojima se "lakse dise". Ostaje samo da se omirise koje zaista nose "cist vazduh"

Zuzana Serences

Ni nekoliko meseci nakon izbora i imenovanja, Novosadjani ne znaju ko je predsednik vojvodjanske Skupstine. Svega 1,4 odsto upitanih, sudeci po najsvezijem ispitivanju javnog mnjenja, zna da je to dr Zivorad Smiljanic.

Nema, verovatno, ubojitijeg i recitijeg podatka o "stanju stvari" sa autonomijom Vojvodine danas i ulogom njene Skupstine, koja vec godinama sve cini da se sto manje mesa u posao i koja kao da se najradije ne bi ni sastajala, donosila neke zakljucke i ocene. Paradigmatican moze biti i poslednji primer kada se jednim stranackim otvorenim pismom pokrajinski funkcioneri prozivaju da kazu ne misle li, mozda, da bi mogli da se izjasne i o najnovijim kartografskim ambicijama zemunske opstine. Kada se vec raznim seoskim referendumima prekraja i sakati teritorija na kojoj vojvodjanska Skupstina, navodno, ima vlast.

S druge strane, izenandjujuce veliki izborni uspeh koalicije "Vojvodina" (gotovo i za nju samu) svedoci o znacajnoj promeni raspolozenja prema pojmovima kao sto su Vojvodina i autonomija. Cinjenica koliko je ideja "tacku na pljacku" postala pobednickom svedoci da se jogurt proliven pre devet godina opasno ukiselio. Jedan politicar autonomaske provenijencije spreman je da tvrdi da je na vidiku, cak, nova vrsta populizma u Vojvodini - autonomaski populizam. To je neverovano - kaze on - gde god dodjete medju ljude i izustite "autonomija" oni tapsu, vicu, odobravaju, nema veze cega autonomija i kakva autonomija, glavno je da je autonomija... U skladu sa starim dobrim pravilom da ako ne mozes protiv cinjenica najbolje da im se prilagodis, dakle, na otvorenom politickom trzistu valja ocekivati pravu poplavu najrazlicitijih ponuda za drugaciju autonomiju s kojima se "lakse dise". Ostaje samo da se omirise koje zaista i nose "cist vazduh".

Nakon predizbornog neuspeha ostvarivanja ideje "autonomasi svih strana, ujedinite se za izbore" zbog razlicitih politickih ambicija i liderskih sujeta i surevnjivosti, cini se da najveci uspeh uskakanje Canka i Veselinova u izbore s koalicijom "Vojvodina" i nije u odbornicko-poslanickom (impozantnom) rezultatu, koliko je psiholoske prirode. Sa odrednice "autonomas" izbori su definitivno skinuli navodnike i ranije horske pogrde. Ona je jednostavno postala - legitimna. Ne igraju li, uostalom, autonomasi i ovih dana kao ozbiljan politicki partner u pregorima o ulasku u novosadsku vlast?

Stari i novi autonomasi

Vec pocetkom godine potpisuje se u organizaciji Vojvodjanskog kluba Predlog za promenu ustavnog polozaja Vojvodine, koji okuplja citav pokret stranackih i nestranackih organizacija. Ono sto je, cini se, po buducnost Vojvodine najznacajnije u ovom slucaju jeste cinjenica sto je prakticno u saglasju oko ovog papira postignut (sa potpisima cetiri od pet madjarskih stranaka) medjunacionalni konsenzus. Druga je, naravno, prica da li je to zato sto se desilo to sto su Madjari trazili jos ranije ("da se Srbi najpre opredele i dogovore za autonomiju") ili sto su tokom godina spoznali da u medjunarodnim faktorima i nemaju bas neke sagovornike za svoje zahteve. Tek, pitanje vojvodjanske autonomije je definitivno prestalo da bude samo "srpsko-srpska stvar".

Jedna druga vrsta unutarautonomaskog konsenzusa ipak nije postignuta: generacijska. Starija garda autonomasa okupljena oko Vojvodjanskog kluba povremeno inicira ideju o velikom vojvodjanskom opozicionom bloku, a "mladi odmetnici" osokoljeni izbornim rezultatima koalicije "Vojvodina" porucuju im da niko ne moze imati tapiju na ideje autonomije i "uz pozdrave njihovoj zelji da se angazuju" stavljaju do znanja da su oni ti koji u koaliciji okupljaju politicke organizacije koje zele da idu u izbore. Cak i resko, poneki porucuju kako vise nece pristati na ulogu izvrsilaca i lepilaca plakata dok stariji budu savetovali, kao kakav politbiro.

Koliko raspolozenje gradjana za veci stepen vojvodjanske autonomije nadrasta razlicite stranke, platforme i deklaracije na tu temu, toliko je vise ne samo takvih ponuda, vec i upozorenja da se Vojvodina ne moze samo "predizborno voleti", niti samo zbog njenog stafira. Uz izuzetak jedino srpskih radikala koji su zabrinuti zbog sve "veceg sirenja separatizma", cak i moguceg ulaska takvih snaga u vlast "ponekog Kertesa" koji zazalli sto su onomad "mozda bili isuvise fini i humani prema autonomasima", pa sad dizu glavu. Mnogi se slazu da je realno ocekivati da cak i socijalisti ponude "diskretno povecanje" autonomije Vojvodine. Moguce iz dva razloga. Pre svega zamazivanja ociju, mada ima i takvih nagadjanja da bi u slucaju seobe Milosevica na saveznu funkciju to moglo biti korisno za slabljenje republicke pozicije. Jer tada bi, naravno, jaka vlast morala da bude gde je i - Milosevic.

Sumnja u beogradske centrale

Ipak, u "bici za Vojvodinu", koja neusmnjivo tek predstoji svom izbornom zestinom, najvise se ovih dana spominju opozicione stranke sa beogradskim centralama. Na jednoj su strani tako Deklaracija Srpskog pokreta obnove u Vojvodini i Deklaracija o Vojvodini Demokratske stranke (koja se finisira), a s druge autonomaska vojvodjanska zapazanja kako beogradskom autonomastvu ne treba verovati, da je prosto rec o "premestanju daljinskog upravljaca iz leve u desnu ruku". S jedne su strane, recimo, poruke Zorana Djindjica na koje su Novosadjani tako zustro reagovali optuzbama o predizbornom politickom lihvarstvu zbog apela "da prepuste njima u Beogradu da se bore za autonomiju Vojvodine", a s druge strane uzvratne iz koalicije "Zajedno" po kojima koalicija "Vojvodina" nudi ekstremizam, i uz povremena spocitavanja separatizma. Otuda bi ako nista drugo, mogla barem da se pazljivije razmotri ideja da se o Vojvodini, odnosno njenoj autonomiji organizuje kakav okrugli sto, slican recimo nedavnom o Kosovu.

Zapravo, ako je izmenjena slika vojvodjanskog raspolozenja prema autonomiji znak da se Vojvodina nije odrekla sebe (a vidimo da nije) i ako se cinjenica sto se slogan "tacku na pljacku" toliko "primio" da tumaciti da nije rec o pljacki samo u ekonomskom smislu, vec da se radi o pljacki i proslosti i buducnosti Vojvodine, onda je, valjda, jasno i sledece: sto duze potraje i sto zesca bude centralizacija, zahtevi za autonomijom bice sve radikalniji. To su, uostalom, pokazali i minuli izbori.

Ili: onog trenutka, kada bi, recimo, Vuk Draskovic i Zoran Djindjic mogli u sred Novog Sada da uzviknu, na primer, "ajmo, ajte MI autonomasi" (a kuda bi, nego u Evropu), a da se Vojvodjani okanu nekih prica o granicama na rekama, mogle bi sasvim izlisnim postati price o centralizmima i separatizmima, tada bi to mogla postati pitanja stvarne demokratizacije i razvoja i "centralista" i "separatista". Naravno, ne samo u Vojvodini.

Sve je pitanje vremena. Sto se pre to shvati, tim bolje.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /