Pismo sa Novog Beograda

Pise: Gorcin Stojanovic

Novi Beograd: mitska pescara na kojoj je podignuta Velika spavaonica, prezrena od svih koji drze do estetike. Prokazana socijalisticka nastamba, horror vaccui, prostor bez identiteta - tako o Novom Beogradu misle oni koji zaboravljaju prostu istinu: taj grad postoji vec pedeset godina. Novi Beograd je uistinu grad. Ima svoj centar i svoju periferiju, svoje bolje i losije krajeve, svoju mitologiju. Konacno, svoju knjigu - "Novi Beograd", Mihajlo Pantic, price. U jednoj od prica Pantic spominje svoju prijateljicu iz centra grada koja ne veruje u postojanje Novog Beograda. U izvesnoj meri, to je tacno: prohujati autoputem ili jednim od dva bulevara sto vode ka Brankovom mostu i ne primetiti postojanje Grada sasvim je moguce. Zasto bi se moglo nazvati gradom mesto koje nema ni stadion, ni crkvu, ni pozoriste?

Moguci odgovori: zato sto tamo rastu deca trece generacije Novobeogradjana; zato sto se tamo kupuje i prodaje, na Buvljaku i drugde - a gde je trgovine, tamo je i grada; zato sto postoji muzika Novog Beograda, zove se rep, a njeni izvodjaci su potpuno osvesteni u pogledu prostora koji nastanjuju i o kojem pripovedaju /pevaju, i vise: oni taj prostor vole. Novi Beograd je prostor simbolicke i stvarne razmene: on je okrenuta slika susednog Starog grada, prostor u koji se moze pohranjivati rdjava snjavest, a crpsti energija ohole premoci nad usnulom pescarom. Novi Beograd - to je ruzna arhitektura naseljena lepim ljudima, urbana pustinja u kojoj se zivi drugacije, ali sa punocom, kao i drugde. Autenticnost je u akciji svakodnevnog davanja smisla, od kradje automobila do pokretanja piratskih radio-stanica. Tamo gde je Novi Beograd spreman na akciju, tamo sirina prostora dobija smisao. Praznina postaje prednost, cak lepota, horizontalni grad odnosi ovde prevagu nad vertikalnim.

Iskopan u pesku, Novi Beograd ostaje znakom za socijalizam. Ali to vise nije politicka figura. Socijalizam je ovdasnja tradicija, Novi Beograd, pak, njen spomenik. Poricati ovo nasledje besmisleno je koliko i velicati ga. Naprosto, valja ga uvazavati. Ziveti na Novom Beogradu znaci saobrazavati sa tradicijom koja je mozda ruzna, ali je istinita, visedecenijska - dakle, ogromna. U dobu posle Utopije, sve iznova dobija mitski status, sve postaje predmet jedne simbologije u kojoj je moguce pronaci dragoceno dvojstvo - proslost i buducnost, a da bi se (re)definisala sadasnjost.

Ovo je najlakse videti sa savskih mostova: u odlasku na Novi Beograd ("na" - ne "u", jer rec je o ostrvu, opkoljenom vodom, sa svojom klimom, mentalitetom, mitologijom) pred ocima se prostire pustolina sacinjena od rdjave gradnje i nemarnog rasporeda. Ali bas ta montaza raznorodnih elemenata otvara se kao mitski prostor: ovde se zivi, ali ovde se ne radjaju deca i ne sahranjuju pokojnici. Ni porodiliste, ni groblje. Tako novi Beograd ostaje Vecito Sada, Dorijan Grej, permanentni prezent u kojem se odvija svakodnevna drama pravljenja i iznosenja djubreta, velika reciklaza, ultimativna razmena.

Sejkin Grad, Djubriste, Zamak: nista od toga i sve to, u jedan mah. Purgatorijum smisla i htenja, mitsko igraliste, pescanik, savrsena pukotina, spomenik u kojem se stanuje.