Djordje Vukadinovic, o predratnoj i posleratnoj odgovornosti intelektualaca

O pogubnim stranama rata nije vodjeno dovoljno racuna - u rat se uslo sa pesmom, kao u kafanu. Otud, naravno ova naknadna zaprepascenost i zgadjenost nad posledicama rata. Odgovornost intelektualaca je u tome sto u onom trenutku kada su bili vazni i kada su mogli da uticu - a sada zaista nisu mnogo vazni - nisu uticali na smirivanje nacionalnih strasti, vec su samo doprinosili opstoj euforiji... a kada razne bidze, badze, rake, vojvode i kertesi uzmu stvar u svoje ruke onda intelektualci nisu vise potrebni

Mirjana Kalinic

- Postoji velika razlika u misljenjima o ulozi i odgovornosti intelektualaca. Nacelno, oko tog pitanja ljudi razmisljaju na dva nacina. Uloga intelektualaca se, s jedne strane, precenjuje, prenaglasava i apsolutizuje. Intelektualci se smatraju inzenjerima ljudskih dusa i tvrorcima ideja, kreatorima javnog mnenja i neformalnim i vladarima drustvenih zbivanja. S druge strane, imamo potpuno potcenjivanje i nipodastavanje uloge intelektualaca koje se srece kako i u vanintelektualnim i u intelektualnim krugovima kaze u razgovoru za NNB Djordje Vukadinovic, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. - Potcenjivanje i poricanje znacaja drustvene uloge intelektualaca - nastavlja nas sagovornik ponekad sluzi kao sredstvo za skidanje odgovornosti i kao alibi za sve sto je ucinjeno, ili nije ucinjeno, a mozda se moglo uciniti. A istina je, kao i obicno, negde izmedju te dve krajnosti. Cini mi se da ulogu intelektualaca ni inace, a pogotovo kod nas, ne mozemo i ne smemo potcenjivati - ona je mnogo veca nego sto imamo utisak gledajuci svakodnevne prizore sopstvene intelektualne nemoci i potencijano znatno pozitivnija nego sto se cini s obzirom na brojne slucajeve intelektuanog bescasca.

Pozicija intelektualaca, je izmenjena, pre se morao suprotstavljati organizovanom aparatu koji mu je zatvarao usta. U vreme nezvanicnog nacionalnog kreda "Srbija se saginjatati nece" morao se suprotstavljati neobuzdanoj masi. Neki tu nalaze opravdanje za njihovo danasnje pasivno ponasanje?

- Ta pasivizacija usledila je kao reakcija na jednu preteranu euforiju i preterano aktiviranje intelektualaca, posebno krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina. Naravno, postoji objasnjenje kako za ovaj preterani aktivizam, tako i za potonje povlacenje sa javne scene... Preterani aktivizam bio je posledica mnogih zabrana i barijera u realsocijalizmu, koje su kod nas bile manje nego u drugim realsocijalistickim zemljama, ali su ipak postojale. Represija je kod nas bila nesto prikrivenija, blaza, mada su se znale jasne granice unutar kojih je bilo moguce javno, kriticki, delovati. Postojao je jedan disidentski stalez, sa nekim svojim zakonima i principima delovanja. Svi koji nisu imali snage, volje ili interesa da se u njemu nadju, a nisu zeleli da budu deo tzv. organizovane drzavne inteligencije, morali su, prosto, da cute. U tom medjuprostoru nalazila se vecina ondasnjih intelektualaca. Malo je bilo onih koji su bili spremni da rizikuju egzistencijalne neprijatnosti, koji je taj disidentski status cesto donosio. S druge strane, godinama se sve vise krunio i tanjio sloj "organizovane" partijske inteligencije, koja se redukovala na manje reprezentativne primerke. U opticaju je bilo sve manje zvucnih imena i sve vise ljudi se drzalo po strani...

Ne cini li Vam se da se ta prica i sad ponavlja?

- Da, na neki nacin, ali obrnutim redosledom i po ubrzanom tempu, u skladu sa opstim "zgusnjavanjem" i ubrzavanjem istorije poslednjih desetak godina. Kada se dogodilo ovo sto se dogadjalo u Srbiji krajem osamdesetih svi su se, a narocito intelektualci (i "intelektualci"), osecali nekako obavezni da izadju na scenu i kazu sta imaju. Svako se nasao pozvan da objavi svoje vizije za resenje sudbine sveta, posebno drzave i nacije. Otud potice ta karikaturalna forma kojom se javno delovanje manifestovalo krajem osamdesetih godina "sindrom predsednickih kandidata" i ostalo. Bilo je to, naravno, cesto i podsticano iz centra drzavne vlasti kojoj je odgovarao haos i idejna konfuzija. Naizgled, "cvetalo je hiljade idejnih cvetova", ali je istovremeno bila u toku i suptilna selekcija tih idejnih strujanja u pravcu koji je preobucenoj garnituri na vlasti bio potreban. Jedan violentni, naglaseni nacionalni ton koji je godio usima sirih narodnih slojeva, vesto je iskoriscen...

Da li su neki intelektualci prihvatili rat kao sredstvo objektivizacije svojih ideja?

- Nisam sklon da kazem da su ga prihvatili, iako je naravno bilo i onih koji su ga i te kako prihvatili i prizivali. Ali, vecina intelektualaca zapravo je cinila nesto drugo - nisu dovoljno ozbiljno shvatili situaciju, niti u zemlji, niti u svetu. Njima se, u stvari, rat vise "dogodio". To je slozen fenomen koji ima svoje etno- psiholoske i ideoloske razloge. Rat kod Srba, a u pitanju je ne samo posleratna generacija, nego i generacija pre njih, nikada nije prikazivan kao neko zlo. Nije postojala sistematska kritika i dezavuisanje rata kao nacina resavanja politickih i etnickih konflikata. Tome je sigurno pogodovao i epski karakter, epska mitologija prisutna u narodu, koja je velicala nebrojene ratne uspehe i junastva. Pa sad, ako smo mi, navodno, toliko uspesni u ratu i to nam jako dobro ide a "u miru gubimo i lose prolazimo", onda znaci da rat nije nesto strasno, naprotiv. Osim toga, i epika NOB, partizanska i komunisticka nekako se zgodno uklopila u opstu pozitivnu sliku rata. To se moglo videti po udzbenicima i filmovima gde su nasi momci uvek pobedjivali gomile Nemaca i "domacih izdajnika". Tamnija strana rata nikada nije bila dovoljno prisutna u svesti ljudi, pogotovo kod posleratne generacije. Kako inace razumeti cudovisni i novokomponovani dodatak ("I opet ce, ako bude srece") u pesmici o "ne - maloj" Srbiji koja je "triput ratovala".

Nema "cistog" i humanog rata, a rat koji je mesavina etnickog, gradjanskog i verskog najgori je od svih. Iz te perspektive jasnija je danasnja reakcija mnogih intelektualaca i njihovo masovno povlacenje i dizanje ruku od svega. Ima tu sigurno i dosta razocaranja, ali mozda i stida i neciste savesti.

Kolika je njihova odgovornost u tome da su mogli ipak nesto da sprece, a nisu?

- Zavisi u kom trenutku. Postoje trenuci kada su intelektualci veoma mocni i to kao proizvodjaci i "liferanti" ideja. Doduse, oni ne uticu presudno na selekciju ideja koje bi trebalo da imaju medijsku i politicku prodju. Ali u ovom kreativnom segmentu su suvereni i maksimalno odgovorni, pre svega individualno, svako za sebe, zavisno od toga ko je kakve ideje zastupao, a tek onda, posredno, i kao entitet.

O kolektivnoj odgovornosti, bila ona staleska i nacionalna, treba govoriti sa mnogo opreza, iako se ni ona ne moze sasvim iskljuciti. Ima, dakle osnova da se govori o odgovornosti i krivici. Medjutim, kada rat krene uloga intelektualaca postaje minorna. Kada razne bidze, badze, rake, vojvode i kertesi, uzmu stvar u svoje ruke, onda intelektualci nisu vise potrebni i oni toga moraju blagovremeno da budu svesni. Ne mogu se praviti kao da se nista ne desava. Verovatno su mnogi sada iskreno zgadjeni i razocarani posledicama koje je rat doneo, ali to nije nikakvo opravdanje. Medjuljudski i drustveni odnosi su militarizovani, na svakom cosku po Beogradu desavaju se ubistva, postoji organizovani kriminal, tu su izbeglice i opste osiromasenje - sve su to ratne posledice sa kojima cemo jos dugo morati da zivimo.

To su te pogubne strane rata o kojima nije vodjeno dovoljno racuna. U rat se uslo s pesmom, kao u kafanu, bez ikakve jasnije strategije i moralne, politicke ili ekonomske racunice. Odgovornost intelektualaca je u tome sto u trenutku kada su bili vazni i kada su mogli da uticu - sada zaista nisu vazni - nisu delovali u pravcu smirivanja nacionalnih strasti, vec su, stavise, doprinosili opstoj euforiji...

Ali, u nauci postoji nesto sto se zove predvidjanje, morali su toliko da znaju?

- Naravno, ali ipak, jedno je kada si odogovoran zato sto nisi predvideo nesto sto se moglo i moralo predvideti - tu takodje ima osnova za odgovornost. Ali, drugo je kada svesno doprinosimo necemu sto je zlo. Kod nas je bilo i jednog i drugog i sigurno se moze govoriti o odgovornosti nacionalne intelektualne elite. Nema spora da intelektualci krajem osamdesetih godina nisu dovoljno uvideli opasnost kako od raspada zemlje, tako i od uzasnih posledica rata. Ali, takav neadekvatan stav reprezentativnog dela srpske inteligencije tih godina, zapravo je posledica necega sto na prvi pogled moze da deluje paradoksalno. Nasim intelektualcima se danas uglavnom prebacuje, da nisu bili dovoljno kriticni prema nacionalizmu u svojim redovima, i u svom narodu, sto u celini uzev i jeste tacno. Ali takav stav, po mom misljenju u velikoj je meri posledica visedecenijskog odrodjavanja, odnosno, predjasnjeg izrazito anacionalnog stava srpske inteligencije. Postojale su, doduse, uvek neke nacionalisticke grupe, ali minorne, koje su bile zigosane i sa razlogom ili bez razloga proganjane. Gro srpske inteligencije, medjutim, bio je izrazito anacionalan, bilo iz uverenja, bilo zato sto je to tada bilo konjunkturno. Jedan od razloga ovolikoj anacionalnosti je verovatno i to sto je nasa posleratna inteligencija, dobrim delom "skorojevicka" inteligencija. Veoma malo intelektualaca potice iz takodje intelektualnih porodica, uglavnom su to bili ljudi ruralnog porekla, dosli sa seoskih i prigradskih podrucja. Zato u svom anacionalnom stavu ne samo sto su izlazili ususret zeljama i potrebama vlasti, nego su verovatno i nesvesno bezali i od svoje siromasne proslosti, od svoga blata, brda i gudura.

Kada su sredinom osamdesetih godina ideoloske kocnice malo olabavljene, pojavila se (ne)ocekivana reakcija na to preterano odrodjavanje u vidu radikalnog nacionalizma. Nije dobro za jedan narod da mu inteligencija boluje od takvog dvostrukog (a)nacionalnog slepila. A, dobar deo nasih intelektualaca rekao bih, nije imao zdrav nacionalni stav. Za njih su nacionalni osecaj i nacionalna svest bili ne samo nesto prevazidjeno, vec i samo po sebi lose. Iz toga, se onda odjednom uslo u nekriticku nacionalnu euforiju, i mislim da bi ta euforija bila manja da je prethodno odrodjavanje bilo umerenije.

Tu je mozda, najdrasticniji, ali niposto usamljen, primer poznatog pisca lakog zanra koji se proslavio svojim "Unama" i "Anama" koje su bile simbol lake i ljupke gradske proze, a onda se odjednom - ne znam da li mu je dosadilo ili prosto vise nema snage za jurenje klinki po svetskim metropolama - vraca svojim hercegovackim korenima, manastirima, Hilandaru i to, naravno, na sav glas obznanjuje... Promene, same po sebi nisu lose, niti zabranjene, ali su uvek sumnjive, nagle i teatralne promene. Moze neko da bude kosmopolita pa da postane nacionalista, ili da bude nacionalista pa da postane kosmopolita, ili nacionalno nesvestan, pa nacionalno osvescen, ali taj preobrazaj bi trebalo da bude licna i tako reci intimna stvar. Sa tim ne treba mahati. Sumnjivo je, medjutim i neuverljivo ako u prvim redovima uvek gledamo ista lica, bez obzira da li je rec o kritici "retrogradnih idejnih strujanja", "odabranih lika i dela druga Tita" - ili se prenose "svete mosti" i dzaraju badnjaci u Centru "Sava". Ne mogu se "prekodrinska braca" cas huskati protiv komsija i celog sveta, a onda kritikovati zbog "avanturizma" i podsecati da je i "najgori mir bolji od svakog rata". Ne moze se svaki cas ici "od Savla do Pavla" - i obrnuto... Pored takvih "prvoboraca" nije ni cudno sto je nacionalna stvar prosla tako kako je prosla.

Koristan i efektan lek u borbi protiv nacionalizma i socijalpopulizma su, svakako, ostre kritike i ukazivanje na te pojave. Utisak je, medjutim, da se jos uvek koketira sa nosiocima tih ideja?

- Slazem se da se istina o ovim zbivanjima mora izreci i stalno ponavljati, a nikako zataskavati pod izgovorom da ne treba kopati po otvorenim ranama. Da je sve ostalo u granicama teorijske i moralne nedoslednosti - ni po jada. Na zalost, ceh nisu platili ovi "idejni tvorci", vec nevini ljudi, oni koji su se nasli na putu raznih "Oluja" i drugih "vetrova rata". Zbog nesrecnika koji su zapravo najvece zrtve, a i zbog buducnosti treba ukazivati na odgovornost pripadnika nacionalne intelektualne elite. Ipak, treba i na to podsetiti, sve vreme je postojala i neka druga Srbija koja je, uz sva lutanja i individualne padove, uspela da sacuva intelektualni obraz nacije.

Umesto protagonista antiratne opcije, politicke poene je opet u jednom trenutku pokupio Milosevic. Kako to objasnjavate?

- Pa, svi aduti - osim istine - stalno su bili u rukama vladajuce ekipe. Istovremeno i na mirotvorackoj strani nase politicke scene bilo je promasaja i nedemokratske prakse. Zna se da ni mirotvorcima nije bilo lako, ali i unutar tako nepovoljnog okruzenja mogli su se i morali povlaciti bolji potezi, narocito poslednjih meseci kada su protivnicima aktuelne vlasti skocile politicke akcije. Svi ovi raskoli i sukobi u kojima su na najgori nacin do izrazaja dosle licne sujete, netrpeljivosti, nezajazljive ambicije i autoritarni karakteri pojedinih licnosti, pa onda ova vestacka i farsicna pomirenja - sve to direktno i dalekometno ide na ruku vlasti. Pogledajte samo depresiju i rezignaciju gradjana koje zimus nista nije moglo pokolebati. I sada bi u interesu "viseg cilja" i " jedinstva demokratskih snaga" svi trebalo da cutimo. Koji cilj? Koje jedinstvo? A sve manje je jasno i to - koje demokratske snage? Uostalom, neistina, glupost i bahatost bi morale biti glavni neprijatelji inelektualaca, bez obzira pod kojom zastavom marsiraju.