Odsudna bitka za predsednicko mesto

U uslovima proporcionalnog izbornog sistema, bez ucesca Albanaca, demokratska opozcija verovatno ne moze dobiti parlamentarne izbore u Srbiji. Opozicija bi, u principu, vece sanse imala na predsednickim izborima, sa zajednickim i jakim kandidatom. Ako bi dobila predsednicke izbore, opozicija ne bi preuzela (svu) vlast. Ali, ako te izbore izgubi, ona ce izgubiti i vise od "svega".

Pise: Bogdan Ivanisevic

Posto opozicija do sada nije uverljivo razoblicila kradje na republickim i saveznim izborima, zvanicni rezultati tih izbora se ne mogu ignorisati. Iz njih, kao i iz rezultata istrazivanja javnog mnenja, proizlazi da bi samo cudom "Zajedno" i potencijalni saveznici (DSS, "Vojvodina", stranke Madjara i Muslimana) mogli dobiti apsolutnu vecinu mandata u republickoj skupstini.

Ne samo sto na nivou republike demokratska opozicija verovatno nema podrsku 50 odsto glasaca, nego je i izborni sistem takav da, na primer, nekoliko desetina hiljada glasova na Kosovu u korist SPS u velikoj meri anulira znacaj stotina hiljada glasova koje u Beogradu dobije opozcija. Ovo bi se bitno promenilo ako bi cela Srbija bila jedna izborna jedinica, a narocito ako bi Albanci izasli na izbore. Ali, i jedno i drugo je malo verovatno. Nije nemoguce da deo kosovskih Srba pokloni poverenje Trajkovicevom Srpskom pokretu otpora, koji deluje kao ozbiljna i opoziciono orijentisana politicka snaga. Ipak, ni ovo ne bi bilo dovoljno demokratskoj opoziciji za osvajanje apsolutne vecine na nivou republike.

U stvari, a nasuprot onome za sta se opozicija do sada zalagala, njen cilj bi mozda trebalo da bude reforma u pravcu vecinskog izbornog sistema! Tacnije: ako koalicija "Zajedno" ozbiljno racuna sa ukljucivanjem Albanaca u politicki zivot - sto podrazumeva i spremnost opozicije na korenite promene u Srbiji - onda bi joj odgovarao i proporcionalni sistem. "Zajedno", njoj bliske stranke i snazna albanska formacija mogli bi da obezbede apsolutnu vecinu u takvim uslovima. Ovo je strategija koju bi opozcija, po mom misljenju, u okviru sireg konsocijativnog pristupa trebalo da sledi, i o tome sam u tekstovima o konsocijaciji nedavno pisao na stranicama "Nedeljne Nase Borbe".

Ako, medjutim, u demokratskoj opoziciji nemaju volje ili snage za takav iskorak prema Albancima, onda bi njen cilj trebalo da bude vecinski sistem, kao nacin da se "neutralise" SRS. Radikali, naime, kao treca snazna politicka snaga onemogucavaju bilo kojem od dva preostala bloka da steknu apsolutnu vecinu mesta u skupstini. Vecinski sistem u dva kruga je efikasan nacin za prociscavanje partijske scene. U Francuskoj je, zahvaljujuci takvom sistemu, Le Penov Nacionalni front tradicionalno beznacajna snaga u parlamentu.

U Italiji zadrzavanje kvote proporcionalnosti omogucava Bertinotijevim nereformisanim komunistima da zadrze ulogu "ometajuceg Treceg". Ovih dana to na svojoj kozi dobro oseca premijer Romano Prodi, cija vlada zavisi od glasova komunista i zbog toga mora da trpi njihove ucene. Naravno, komunisti se grcevito suprotstavljaju uklanjanju proporcionalnosti iz izbornog sistema.

I Vojislav Seselj bi se suprotstavio uvodjenju vecinskog sistema, jer zna da SRS-ovi kandidati u malim izbornim jedinicama u kojima se bira jedan kandidat ili jedna lista tesko mogu da prodju pored kandidata "levice" ili koalicije "Zajedno". To su i lokalni izbori sa vecinskim sistemom pokazali.

Postoji, doduse, nekoliko razloga zbog kojih nije sasvim izvesno da bi stvaranje bipolarne politicke scene u Srbiji teklo po upravo opisanom scenariju. Prvo, urusavanje SPS-a ce mozda dovesti do takvog snazenja SRS da ce ta stranka zadrzati znacajno mesto u parlamentu, bar za neko vreme, bez obzira na izborni sistem. Drugo, verovatnoca da se radikali odrze narocito raste ako Seselj pobedi na predsednickim izborima. Trece, scenario o dva pola na srbijanskoj politickoj sceni zasniva se na pretpostavci o postojanju umerene levice (uz pol "desnog" centra). Medjutim, SPS, koji vazi za prirodnog kandidata za tu ulogu, za sada je daleko i od umerenosti i od "levog" - rec je o radikalno antidemokratskoj stranci bez ikakvog ideoloskog usmerenja. Nije nemoguce, narocito u slucaju neslavnog politickog kraja Slobodana Milosevica, da u stvari SPS prvi pocne da gubi znacaj uvodjenjem vecinskog sistema, te da neka nova politicka formacija zauzme levi pol, ili da se "pripitomljena" SRS smesti na desnom centru, a "Zajedno" i bliske joj formacije pomere se blago ulevo.

U svakom slucaju, u uslovima sadasnjeg proporcionalnog sistema, koalicija "Zajedno" i moguci saveznici verovatno nisu u stanju da pobede na parlamentarnim izborima. Nasuprot tome, zajednicki kandidat opozicije na predsednickim izborima - ali verovatno neko drugi, a ne Vuk Draskovic - mogao bi te izbore da dobije. Socijalisti i radikali nemaju na raspolaganju narocito jake kandidate. Mnogi radikali ne bi u drugom krugu glasali za SPS-ovog kandidata, a vazi i obrnuto, mada u manjoj meri. Glasovi sa Kosova i juga Srbije ne vaze na predsednickim izborima vise od glasova iz najvecih gradova.

Predsednik nije svemocan

Ako je suditi po tekstovima brojnih nasih ustavopravnih eksperata, koji kritikuju "diktatorska ovlascenja" koja po Ustavu Srbije ima predsednik Republike, novi predsednik ce imati apsolutnu, "diktatorsku" vlast. Ne umanjujuci znacaj osvajanja predsednicke pozicije, zelim ovde da pokazem da moc novog predsednika ne bi bila ni izbliza tolika.

Tvorci Ustava Srbije su se umnogome ugledali na vazeci ustav (Pete) francuske Republike. Za sistem ustanovljen tim ustavom ustalio se u literaturi termin "semi-prezidencijalizam" (polupredsednicki sistem). Posto predsednik ima znacajna ovlascenja i bira ga narod, sistem ima obelezja predsednickog sistema. Ali, za razliku od cistog predsednickog sistema, poput onog u SAD, gde nema vlade kao drugog ogranka izvrsne vlasti, vec predsednik samostalno bira sekretare koji mu pomazu u stvaranju i sprovodjenju politike, u polupredsednickom sistemu vlada postoji, predsednik republike je ne moze obrazovati sasvim po svojoj volji, i parlament moze izglasati nepoverenje vladi.

Za razliku od predsednika Francuske, predsedniku Srbije ni za jedan akt nije potrebna saglasnost premijera, ili odgovornog ministra, u vidu tzv. premapotpisa. Ne treba, ipak, prebrzo zakljuciti da je moc predsednika Srbije zbog toga "diktatorska". Najpre, ni francuskom predsedniku nije potreban premapotpis za neke najvaznije akte, poput raspustanja skupstine ili pribegavanja vanrednim ovlascenjima iz famoznog clana 16 Ustava Francuske. Drugo, ovlascenja predsednika Srbije su uza od onih kojima raspolaze francuski predsednik, kao i predsednici Portugala i Poljske, dveju demokratskih zemalja ciji politicki sistem vecina autora smatra polupredsednickim (mada neki prominentni politikolozi, poput Djovani Sartorija, ocenjuju da nakon reformi iz 1982. godine Portugal ima parlamentarni sistem).

Francuski, portugalski i poljski predsednik imaju znatnu slobodu pri donosenju odluke o raspustanju parlamenta, dok predsednik Srbije takvu odluku ne moze doneti bez predloga vlade. Stoga, ako je u Srbiji vlada izraz skupstinske vecine koja je suprotstavljena predsedniku, ovaj ne moze raspustiti Skupstinu. Kad predsednik Srbije ulozi veto na usvojeni zakon, Skupstina moze nadjacati taj veto ponovnim izglasavanjem zakona uobicajenom vecinom, dok je u Poljskoj potrebna dvotrecinska vecina, a u Portugalu apsolutna vecina svih poslanika, ili - za neke zakone - takodje dvotrecinska vecina. Predsednik Srbije ne moze sazvati referendum, dok francuski i poljski predsednik to uz izvesna ogranicenja mogu.

U Srbiji predsednik moze samo predloziti premijera, a u Francuskoj i Portugalu on premijera postavlja. Kod nas predsednik ne moze razresiti duznosti premijera i clanove vlade, a tako nesto je - uz razlicite modalitete - moguce u Portugalu, Poljskoj i Francuskoj. Proglasavanje vanrednog stanja pod odredjenim uslovima, te preduzimanje odgovarajucih mera, jeste ovlascenje koje predvidja ne samo Ustav Srbije, vec i ustavi navedenih zemalja, pri cemu, na primer, francuski predsednik samo konsultuje premijera, predsednike skupstinskih domova i Ustavni savet, dok je predsedniku Srbije potreban predlog vlade. Ustav Srbije, za razliku od ustava Francuske ili Poljske, ne ovlascuje predsednika na sazivanje i prisustvovanje sednicama vlade.

Parlament protiv predsednika

Rejmon Aron je napisao da je francuski "predsednik republike vrhovna vlast... ako njegova stranka ima vecinu u Skupstini; ako neka druga stranka osvoji vecinu, predsednik mora da prepusti supstancu vlasti premijeru". Moris Diverze je predvideo da ce, ako predsednik ostane bez parlamentarne vecine uz sebe, premijer imati stvarnu vlast u Francuskoj, pod pretpostavkom da je njegova parlamentarna vecina jedinstvena i disciplinovana. Periodi 1986-1988 i 1993- 1995 sa socijalistickim predsednikom (Miteran) i vladom desnice, potvrdili su ispravnost ovih uvida: vlada je imala glavnu rec u pitanjima unutrasnje politike, a predsednik se povukao u svoj "klasicni" domen spoljnih poslova i odbrane. Slicna situacija nastace i u Srbiji, ako predsednik Republike bude iz jednog politickog bloka, a slozna parlamentarna vecina iz drugog. Ovo utoliko pre sto ni harizmatski Milosevic, da je prethodnih godina protiv sebe imao takvu vecinu, ne bi ni izbliza bio "svemocan".

Zamislimo naime da su prethodnih godina u Skupstini Srbije vecinu imali SPO - GSS, DS i DSS. Republicka vlada bi sprovodila program stranaka iz vladajuce koalicije i Milosevic to ne bi mogao da spreci, jer ne bi imao ustavno ovlascenje da intervenise protiv vladinih akata za izvrsavanje zakona. Republicka skupstina bi lako obarala veto koji bi Milosevic eventualno ulagao na zakone. On ne bi mogao da raspusti skupstinu, jer vlada ne bi dala takav predlog. Skupstina ne bi za sudije republickog Ustavnog i Vrhovnog suda birala Miloseviceve poslusnike. Milosevic ne bi (u odsustvu vladinog predloga) mogao da proglasava vanredno stanje i da u tim uslovima uzima za sebe vanredna ovlascenja.

Sve bi ovo bitno uticalo i na slabljenje drugog osnova Miloseviceve vlasti: njegove harizme. Ta je harizma stvorena u uslovima opstenacionalnog konsenzusa sa kraja 80-tih. Odrzala se, u znatnoj meri, u toku 90-ih, jer je Milosevic - imajuci uz sebe vladu i disciplinovanu skupstinsku vecinu - delovao mocno, koristeci ovlascenja koja Ustav predsedniku daje, pa i ona koja mu ne daje. Ovo je, opet, stvaralo takav mentalitet kod Milosevicevih pristalica i protivnika koji je povratno snazio njegovu harizmu i moc. (Koliko su sami Milosevicevi protivnici zarobljenici ovakvog mentaliteta, odnosno verovanja u Milosevicevu svemoc, ispoljilo se u komentarima u opoziciji po kojima je Milosevic izazvao nedavni sukob izmedju Draskovica i Djindjica. Slicno tome, kada je Milosevic predlozio leks specialis o priznanju rezultata lokalnih izbora, opozicioni politicari i posmatraci su to tumacili kao izraz "vladareve milosti", umesto da nazovu takav gest pravim imenom: porazom politicara sateranog u corsokak.)

Da je u parlamentu sedela neka druga vecina, pokazalo bi se da je Miloseviceva moc ogranicena. A tesko je zadrzati harizmu ako njen nosilac iskazuje samo takvu, ogranicenu moc. Treci osnov Miloseviceve vlasti nalazio se u njegovoj poziciji ratnog vodje svih Srba. Buduci predsednik Srbije nece moci da racuna na ovu ulogu, jer Srbi iz Hrvatske su sada ovde, u Srbiji, a oni iz Bosne valjda vise nece ucestvovati u ratnom sukobu.

Ko ce vladati u Srbiji?

Pobeda na predsednickim izborima bi u najmanju ruku bila od velikog psiholoskog znacaja, kao sto je to bio slucaj i sa pobedom na lokalnim izborima u najvecim gradovima. Zatim, novi predsednik ne bi bio nemocan, jer se ne bi nalazio naspram jedinstvene parlamentarne vecine. Verovatno niko, pa ni socijalisti, ne moze osvojiti ili kontrolisati apsolutnu vecinu poslanickih mandata, osim u slucaju genijalno izvedene kradje glasova.

Kako bi onda uopste izgledao parlament i ko bi formirao vladu? To nije lako predvideti u ovom trenutku, ponajvise zato sto niko od nas ne zna kako ce se SPS ponasati ako izgubi dominantan polozaj, a nejasno je i kako ce manevrisati radikali. Jedino sto je jasno kod socijalista je da ih zanima vlast, a kod radikala da su uz to i nacionalisti. O svemu ostalom mozemo samo nagadjati. Zato nije sasvim jasno da li bi radikali radije sklopili deal sa socijalistima, ili bi svojim glasovima u Skupstini omogucili postojanje manjinske vlade koalicije "Zajedno" i njenih saveznika. U oba slucaja, i vlada i celokupna politicka situacija bi bile nestabilne, sto je problem koji ce na duzi rok pratiti Srbiju, ako se ne preduzmu koraci ka bipolarizaciji politicke scene.

Ako bi vladu formirali SPS i SRS, odnosno jedna od tih stranaka podrzana glasovima one druge, onda bi predsednik Republike (iz sadasnjeg opozicionog bloka) imao prilicno ogranicen manevarski prostor, jer bi mu za neke najvaznije akte - poput raspustanja skupstine - nedostajao neophodni vladin predlog. Ipak, ovaj predsednik bi mogao da racuna na neslogu unutar njemu suprotstavljene skupstinske vecine, narocito ako ne bude etnickih sukoba u Srbiji ili Bosni, usled cega bi radikali i socijalisti ostali bez teme u kojoj najlakse nalaze zajednicki jezik. Nejedinstvenost unutar skupstinske vecine bi mogla dovesti do paralize u radu vlade i skupstine. Sazrevalo bi opste uverenje da treba odrzati nove izbore i naci izborni sistem koji bi omogucio stvaranje stabilne vlade. U ovakvim okolnostima, jedan vest predsednik, sa legitimacijom neposredno izabranog predstavnika naroda, delovao bi kao garant kontinuiteta i kakve-takve stabilnosti. Iz takvog razvoja dogadjaja njegova formacija bi mogla da profitira.

U drugoj varijanti bi, uz predsednika iz sadasnje demokratske opozicije i u (manjinskoj ili koalicionoj) vladi vaznu rec imao ovaj blok, ali bez apsolutne vecine u skupstini. Predsednikova uloga tada bi bila jaca nego u prvoj varijanti, mada jos uvek znatno slabija od one koju je imao Milosevic. Predsednik bi, u svakom slucaju, najverovatnije uspeo da dobije predlog vlade o raspustanju skupstine, u trenutku u kojem bi predsednikovoj koaliciji najvise odgovarali novi izbori.

Dakle, ako njen kandidat izgubi na predsednickim izborima, demokratskoj opoziciji ce u sledecih nekoliko godina ostati da posmatra kako socijalisti i radikali raspodeljuju vlast, i da zali za propustenom prilikom. Ako kandidat opozicije pobedi, to je jos uvek samo pocetak teskog i neizvesnog puta ka konsolidaciji pozicija demokratskih snaga u Srbiji. Ali i taj pocetak je sansa koju bi bilo nerazumno prokockati pogresnim izborom predsednickog kandidata.