Milka Puzigaca:

Vecina Vojvodjana je danas za to da Vojvodina bude u Srbiji, ali je, u isti mah, ta vecina izuzetno nezadovoljna statusom u okviru Republike

Danas je, za vecinu politickih opcija, pitanje nadleznosti Vojvodine nezaobilazno pitanje. Pogled na prethodne izborne kampanje stranaka, o tome vrlo recito govori. Neke stranke su se u obracanju javnosti posluzile sloganima tipa "Vojvodina koju volim" (SPS), a neke druge su, pak svojim imenom, stavljali birackom telu na znanje da je Vojvodina u osnovi njihove politicke platforme (koalicija "Vojvodina", na primer).

Kako se biracko telo odnosilo prema ovom pitanju u proteklih desetak godina, bila je tema istrazivanja javnosti u novosadskoj Agenciji SCAN. Od 1990. godine, do danas, vidljiva je promena stava javnosti prema nadleznostima Vojvodine. U istrazivanjima, te 1990. godine, jedna trecina biraca, smatrala je da je pronadjena prava mera nadleznosti, druga trecina, nezadovoljna procesima koji su se desavali, smatrala je da treba povecati nadleznosti Vojvodine, dok je ostatak, od jedne trecine, sa stavom "ne znam" bezao u takozvane sive odgovore.

Od tada do danas, medju biracima je doslo do promene u stavu prema nadleznostima Vojvodine, u tolikoj meri da, u februaru 1996. godine, belezimo znatno drugaciji stav u odnosu na onaj od pre sest godina, zabelezen neposredno pred prve visestranacke izbore. Na pocetku prosle godine, znatno je smanjen broj onih koji su tvrdili da je pronadjena prava mera nadleznosti (15,2 odsto). Istovremeno je povecan broj onih koji su smatrali da treba povecati nadleznosti Vojvodine (tada ih je bilo 60,7 odsto). U tom istrazivanju prvi put je zabelezen stav da Vojvodina treba da bude republika u sastavu Jugoslavije, a takodje prvi put je zabelezen i stav da Vojvodina treba da bude samostalna drzava. Onih koji su mislili da su ta dva resenja za Vojvodinu najbolja, bilo je ukupno 3,3 odsto. Da treba smanjiti ili ukinuti svaku nadleznost Vojvodine kao pokrajine mislilo je u to vreme 4,1 odsto ispitanika dok se 16,7 odsto punoletnih Vojvodjana, ucesnika u istrazivanju, opredelilo za odgovor "ne znam".

Pred izbore 1996. godine vecina (63,5 odsto) anketiranih u novosadskoj izbornoj jedinici, tvrdilo je da treba povecati nadleznosti Vojvodine. Istovremeno njih 4,3 odsto smatralo je da Vojvodina treba da bude republika u sastavu Jugoslavije ili samostalna drzava, a jedan odsto da Vojvodina treba da ima ekonomsku autonomiju. Ostatak od 15,3 odsto se opredelio za odgovor "ne znam".

Od tada dolazi do prave radikalizacije odnosa prema nadleznostima Vojvodine u javnosti novosadske izborne jedinice. U poslednjem istrazivanju, obavljenom krajem marta ove godine, najvise njih je bilo za to da se Vojvodini vrati autonomija (48 odsto), zatim sledi stav da Vojvodina treba da bude samostalna federalna jedinica u okviru Jugoslavije (drugacije receno da bude republika 16,5 odsto). Nista protiv Vojvodine kao samostalne drzave ne bi imalo 3,5 odsto anketiranih, dok jedan odsto njih misli da Vojvodina treba da ima ekonomsku autonomiju. Sa sadasnjim statusom Vojvodine zadovoljno je 13,4 odsto, a 3,9 odsto misli da treba smanjiti ili ukinuti svaku nadleznost Pokrajine. Za odgovor "ne znam" ovog puta se opredelilo 13,7 odsto anketiranih.

Podaci recito govore o znacaju ovog problema i nezadovoljstva javnosti postojecim stanjem, koje se radikalizovalo sa povecanjem osecanja opljackanosti medju Vojvodjanima. Otuda i razumljiv interes politickih stranaka za Vojvodinu u predizbornim aktivnostima.

U prilog konstataciji da su Vojvodjani oterani u radikalizaciju, govori podatak o pozitivnim i negativnim reagovanjem na pojedine pojmove. Medju svim ponudjenim pojmovima, na koje Vojvodjani i Novosadjani najpozitivnije reaguju, jeste pojam Vojvodina (otuda uspeh koalicije "Vojvodina" koja je nastala pred same izbore). Na nju 75,4 odsto ispitanika iz poslednjeg istrazivanja reaguje pozitivno. Na drugom mestu je Jugoslavija sa 66,6 odsto a odmah zatim sledi "jedinstvena Srbija" sa 65,6 odsto. Ovaj podatak upucuje na to da apsolutna vecina jeste za to da Vojvodina bude u Srbiji ali je istovremeno izuzetno nezadovoljna svojim statusom u njoj, kakva danas jeste. Pitanje je koliko ce politicke stranke u svojim politickim borbama imati razumevanja za tendencije u vojvodjanskoj javnosti. Svako necinjenje vladajucih garnitura u zemlji tera u dalju radikalizaciju. Dokle ce se u toj radikalizaciji ici, zavisi od toga koliko ce se svako dalje osiromasenje adresirati na Srbiju uopste a koliko na vlasti koje na to (ne) reaguju.