Socijalisti u predizbornom vremenu - izmedju entropije sistema i patriotskih talambasa

Predizborno vreme gradjanima donosi malo dobrog. Socijalisti, cini se, prvi put izlaze na izborno trziste bez konkretne ponude pa cak i bez sejanja velikih iluzija. Oni su potrosili sve fantazme

Pise: Misa Brkic

Od uskrsnjeg Velikog petka traje u Srbiji svojevrsni generalni strajk svih zaposlenih koji je proglasio i "uspesno" vodi ovdasnji rezim. Desetak dana prinudnog odmora i opste privredne uspavanosti prekininuli su nakratko iz Luksemburga ministri evopske petnaestorice odobravanjem trgovinskih povlastica buducim jugoslovenskim izvoznicima. Bio je to signal politickoj socpropagandi da sveprisutnu letargiju upotpuni liturgijom o "svetlim perspektivama domace ekonomije na trzistu Evropske unije" i "prvom koraku ka cvrscim politicko- diplomatskim vezama sa EU", sto bi, prevedeno na obican jezik, trebalo da znaci kako smo mi vec fakticki postali deo medjunarodne zajednice.

Ako se, dakle, dobro organizujemo (nastavlja propaganda da propoveda u mobilizatorskom duhu) na "trzistu petnaestorice" ove godine ceka nas med i mleko u obliku od oko stotinak miliona dolara. Tako pricaju i obecavaju oni koji su kompletnu privredu i drzavu desetak dana drzali u stanju hibernacije i plandovanja, spajajuci versko-klasne praznike. Samo drzava koja je iznutra istrulila i ciji je sistem u metastazirajucoj fazi entropije moze sebi da dozvoli luksuz desetodnevne filozofije tipa "manje kosta kad niko ne radi, nego da svi rade".

Trgovinske povlastice Evropske unije dolaze kao eko-melem na patriotsku ranu vladajucim socijalistima. Pre samo nedelju dana njihov Glavni odbor prvi put javno je priznao "materijalnu i duhovnu eroziju drustva kao celine". Siromastvo i beda ne mogu se vise sakriti ni u "godini ekonomskog prosperiteta" (kako se izrazio predsednik Srbije), godini koja je socijalistima jedino vazna zbog izbornog odmeravanja snaga sa sve drcnijom opozicijom. Na tu kartu trgovinskih olaksica i zamisljenih stotinak miliona dolara, ne bi trebalo mnogo igrati. Jer, uz ovu "sargarepu" ide u paketu iz Luksemburga i jako mnogo "batina". Da bi kao dobitak uknjizio preferencijale, rezim u Beogradu mora da ispuni jos mnogo uslova - od opste demokratizacije drustva, prihvatanja preostalih zadataka iz Gonsalesovog izvestaja do resavnja problema Kosova. Dobro obavesteni izvori iz pojedinih evropskih prestonica decidirano tvrde da Srbija zapravo nece dobiti ni centa olaksica dok Milosevoc "ne sjase" sa vlasti. "Srbi se moraju osloboditi fantazija" - poruka je jednog vrlo uticajnog evropskog politicara i lobiste u Evropskoj uniji.

Cak i da kapne nesto deviznog priliva iz trgovine sa "petnaestoricom", to nece biti ni priblizno dovoljno da zapusi sve vise zjapecih rupa trule drzave. Sistem koji su socijalisti proizveli u Srbiji vise se ne moze popravljati nikakvim finansijskim infuzijama. U drzavi vise nista ne funkcionise, korupcija i truljenje vide se golim okom u policiji, sudstvu, zdravstvu, skolstvu, penzionom sistemu, bankarstvu, decjoj zastiti, metalskom i tekstilnom kompleksu, na zeleznici, u organizaciji drzavne uprave i administraciji... Sistem je pred urusavanjem i vapi za ozbiljnim i temeljnim reformama, drustvo zahvata mentalna uravnilovka, a socijalisti jedino kalkulisu kako ce dobiti jos jedan mandat vlasti nad crvotocivom drzavom.

Vrhovni Strateg socijalista smislio je, kao prvo, kako da za sebe obezbedi nedostiznu prednost vec u predizbornom postupku. Za tu svrhu iskoristice novi zakon o javnom informisanju po kome On, njegovi cinovnici i njegova partija postaju "svete krave", nedodirljivi za javnu kritiku. Ko god se usudi da to ucini, rizikuje visoke novcane i zatvorske kazne, koje ce biti unapred propisane jer On vise ne veruje pravosudnom sistemu ove zemlje. Zakon o medijima tako postaje prva linija odbrane rezima koji se plasi da broji poslednje dane svoje vladavine.

Druga odbrana treba da bude, takodje, jedan zakonski propis - onaj o privatizaciji. Za razliku od svih drugih zemalja centralne i istocne Evrope koje su usle u tranziciju, Srbija ide u privatizaciju ne da bi podigla stepen efikasnosti svoje ekonomije, vec da kupi biracke glasove najpre medju radnickom klasom. Besplatnim ustupanjem cetrnaest hiljada maraka imovine preduzeca svakom zaposlenom, socijalisti racunaju da time plate svoju vlast za cetiri naredne godine u parlamentu i pet godina u predsednickoj fotelji. Pri tome dele nesto sto nije njihovo i sto je jos gore - dele fantaziju, nepostojeci kapital.

I Vrhovni Strateg je svestan da ove dve linije odbrane nisu dovoljne i zato On u poslednjim danima vladavine svojih socijalista trazi i izbacuje na politicko trziste - trecu odbranu. Pred sednicu Glavnog odbora SPS jedan uticajni socijalista ovako je razmisljao: "Na sledecim izborima mozemo da konkurisemo ili jakim ekonomskih argumentima ili jakom nacionalnom opcijom. Sa ekonomijom nemamo sanse jer svi vide bedu i siromastvo, ali i nasu nesposobnost da tu krizu resimo. Zato cemo opet zaigrati na nacionalno-patriotske zice. Valjda je u narodu ostalo jos tog naboja".

Neki dan kasnije, Glavni odbor SPS podseca Srbe da je "nacionalna politika Slobodana Milosevica dobila medjunarodno priznanje", poziva na "okupljanje u patriotski front" i za potpredsednika Partije bira coveka koji je pre godinu i po dana oteran kao nacionalista i pristalica tvrdog bosanskog krila SPS.

Strategija podgrevanja nacional-patriotske svesti zapocela je nanovo ugovorom o specijalnim, paralelnim vezama s Republikom Srpskom, sto je izazvalo novu nervozu medjunarodne zajednice spram Srbije i njenih dejtonskih obaveza. U tu strategiju uklapa se i takozvani mini Memorandum - Deklaracija protiv genocida nad srpskim narodom, medju cijim potpisnicima ima mnogo nacionalnim avanturista koji su direktno doprineli danasnjem zadahu trulezi koji se siri iz ove drzave.

Strateska treca linija odbrane ima i takticku podvarijantu saveznistva socijalista s njihovom nakaznom rukotvorinom - Seseljem i njegovim radikalima. Ispod prividne i fingirane netrpeljivosti krije se sofisticirano partnerstvo i uzajamna logisticka podrska istorodne bratije krvi i tla. Sesljevo "pustanje s lanca" da glumi demokratiju bledi pred saznanjem da je samozvani vojvoda covek kome nijedna civilizovana drzava na Planeti nece da izda ulaznu vizu. U trenucima nervoze i malodusnosti dok prave izborne kombinacije medju socijalistima se moze cuti i obecanje da ce oni glasati za Seselja kao predsednika Srbije ako u drugom krugu on ostane u konkurenciji s kandidatom koalicije "Zajedno". Nevolja je, medjutim, sto ce socijalisti posle tesko moci da objasne svojoj deci kako ce ona moci da putuju po svetu kad to ne moze predsednik drzave. I da im je to jos buducnost.

Predizborno vreme gradjanima donosi malo dobrog. Socijalisti, cini se, prvi put izlaze na izborno trziste bez konkretne ponude pa cak i bez sejanja velikih iluzija. Oni su sve fantazme potrosili i jedino im preostaje da ogovaraju opoziciju i likuju nad njenim svadjama. Demokratska opozicija, tragicno pocepana licnim sujetama lokalnih velmoza, nema snage da artikulise celovit gradjanski program politickih i ekonomskih reformi koje bi Srbiji donele novo drustveno i drzavno ustrojstvo. Prebiranje po nacionalnim strunama na socijalistickim guslama u sustini se svodi na istu pesmu koju gusla opozicija s monarhijom i nacionalnim pomirenjem.

Izmedju smrada trulezi propadajuceg socijalistickog sistema i zadaha proslosti koju opozicija hoce da restaurira moze se elegantno proci samo ako gradjani zapuse nos i nastave da setaju. Definitivno i na zalost, Srbija u 21. vek i Evropu moze uci samo setnjom. Nikako tramvajem.