Mihail Arandarenko objasnjava zasto necemo doziveti da "plavi okovratnici" organizovano izadju na ulice

Radnici su racionalni, zar ne?

U pocetnoj fazi tranzicije, glavni teret prilagodjavanja - kako kroz nezaposlenost tako i kroz smanjivanje realnih plata pada na radnike. Ali kasnije kad dodje do restrukturiranja privrede i oporavka zivotnog standarda njihov relativni polozaj ostaje nepovoljniji u odnosu na onaj pre tranzicije

"Gde su ti radnici? Kada bi i oni izasli na ulice, kada bi jednoga jutra krenuli iz Rakovice, Zeleznika, Zemuna... i pridruzili se studentima, i svi zajedno se pomesali sa gradjanima, sa Gradom, ovaj rezim bi pao za jedan dan." Ova teorija - ili pre vajkanje - bila je popularna, u raznim konkretnim verzijama, medju mnogim obicnim ucesnicima protestnih setnji, novinskim komentatorima, pa i ozbiljnim politickim analiticarima. Nju su, pomalo bojazljivo, poucene iskustvom prethodnih pokusaja ulicnog svrgavanja rezima, zastupale i politicke vodje gradjanskog protesta 96/97. Generalni strajk, najavljivan prvih nedelja protesta, negde izmedju bacanja jaja i lupanja u serpe, brzo je potonuo u zaborav.

Ni ovog puta, kao ni Devetog marta, kao ni za Vidovdanski sabor, radnici - ne radnici-gradjani, radnici-zaposleni, koji na miting ili u setnju krecu u tri popodne, iz svog stana, nego radnici-radnici, u plavim radnickim odelima, sa fabrickim zastavama, ogrubelih i zuljevitih ruku, sa nesto crnog ispod noktiju, sila koja koraca od radnickih predgradja do prestonickog centra i pred kojom sve drhti i sve se uklanja - nisu izasli na ulice.

Ne postoji, u nasim specificnim uslovima, kao sto se cesto samopodrazumeva, nista nalik na radnistvo kao homogenu celinu ili na, klasicnim recnikom, radnicku klasu za sebe

Popularno i (ne)tacno

Postoje najmanje tri popularna, i uglavnom pogresna, objasnjenja za ociglednu, u poslednjim protestima samo jos jednom potvrdjenu, apatiju i ambivalenciju radnistva. Prema prvom, radnici su bili, jos od vremena dogadjanja naroda, sistematski manipulisani i zatupljivani. Zauzimajuci precutni elitisticki stav, zagovornici ovog objasnjenja mogu da podsete da su kroz istoriju radnici cesto podrzavali nacionalisticke i totalitarne projekte. Premda je srpski populisticki projekt doziveo ocigledan poraz kako u svojim nacionalnim ("Svi Srbi u jednoj drzavi"), tako i u svojim socijalnim (svedski standard, 10.000 dolara po glavi stanovnika do 2000-te) ciljevima, taj poraz se nije dogodio sa treskom koji bi doveo do katarze, nego u etapama, postupno, sto je omogucilo cudovisnoj propagandnoj masineriji rezima da krivicu za to ("Istina je da se tesko zivi") prebaci na svetsku zaveru i na unutrasnjeg neprijatelja olicenog u izdajnickoj opoziciji. Ovde se opet pretpostavlja da su radnici (i seljaci) najpodlozniji medijskom manipulisanju i stoga najmanje spremni da se ukljuce u gradjanski bunt.

Drugo popularno objasnjenje moze biti komplementarno prvom. Prema njemu, demokratska opozicija nije u stanju da na pravi nacin artikulise radnicke interese i da tako pridobije razocarano i dezorijentisano radnistvo za sebe. Umesto sto prica o kralju, cetnicima i partizanima, menja nazive ulicama, ona treba da ponudi radnicima pravi ekonomski i socijalni program, kojim bi ih oslobodila straha od integracije u svet i trzisne privrede i ponudila im perspektivu sigurnog posla i pristojne zarade.

Zavodljiva na prvi pogled, oba ova objasnjenja su zasnovana na svojevrsnom, nazovimo ga tako, intelektualistickom paternalizmu. Ona implicitno vide radnistvo kao grupu izrazito podloznu manipulisanju i nesposobnu da samostalno uocava i uoblicava sopstvene interese.

Trece popularno povrsno objasnjenje je da radnici naprosto nemaju vremena. Zauzeti su borbom za golo prezivljavanje - svercom i preprodajom, radom na crno i slicnim celodnevnim aktivnostima.

Linije podele u okviru klasicnog radnistva, tzv. plavih okovratnika, tada kao i sada, nisu primarno isle, kako je uobicajeno i normalno, vertikalno - na radnicku aristokratiju (majstore), srednjake (kvalifikovane) i cisti proletarijat (nekvalifikovane radnike) - vec horizontalno - na radnike zaposlene u povlascenim ili zapostavljenim granama i na radnike u dobrim ili losim preduzecima.

Bez klasicne podele

Po mom misljenju, slabost ovih (i slicnih) koncepcija je u sledecem. Prvo, ne postoji, u nasim specificnim uslovima, kao sto se cesto samopodrazumeva, nista nalik na radnistvo kao homogenu celinu ili na, klasicnim recnikom, radnicku klasu za sebe. Drugo, i kada se otklone uticaj propagande ili zaokupljenost prezivljavanjem, ostaje cinjenica da mnogi radnici objektivno veoma tesko mogu da procene sta je njihov pravi dugorocni interes. Otuda njihova kolebljivost i pasivnost nisu prvenstveno posledica podloznosti rezimskoj propagandi niti nespretnosti opozicije da ih pridobije, nego njihov racionalni odgovor na protivrecne signale - mogucnosti, ali i pretnje - iz okruzenja.

Radnici su u Jugoslaviji podeljeni jos od doba samoupravljanja na nacin koji ih je skoro potpuno onesposobio kao delatnu klasu. Linije podele u okviru klasicnog radnistva, tzv. plavih okovratnika, tada kao i sada, nisu primarno isle, kako je uobicajeno i normalno, vertikalno - na radnicku aristokratiju (majstore), srednjake (kvalifikovane) i cisti proletarijat (nekvalifikovane radnike) - vec horizontalno - na radnike zaposlene u povlascenim ili zapostavljenim granama i na radnike u dobrim ili losim preduzecima. Nikakva zajednicka klasna svest, nikakva solidarnost - jos manje Solidarnost - ne moze da se razvije ako postoje takve enormne medjugranske i unutargranske razlike u platama za radove ekvivalentnog stepena strucnosti i intenziteta kao sto je to tradicionalno slucaj u nasim uslovima.

Sada smo vec delimicno suzili opseg naseg pocetnog pitanja. Ono sada ne glasi "Zasto cute radnici?", nego "Zasto cute metalci, tekstilci, obucari, zasto cute Zastava, Rakovica, Bor, Smederevo...?" Istini za volju, rec je o vecem delu srpske privrede. Ovde cemo pokusati da ponudimo neka, po nasem misljenju, sustinska objasnjenja.

Glavni dobitnici u tranziciji su "beli okovratnici" sa konvertibilnim sposobnostima: tehnicka inteligencija, kompjuterski strucnjaci, znalci stranih jezika, menadzeri i novi preduzetnici. Klasican industrijski radnik moze da smatra da je srecan ako uspe da zadrzi svoj posao i platu od koje moze da izdrzava porodicu.

Strah od nepoznatog

Prvo i najapstraktnije je nesklonost prema riziku. Ljudi se generalno plase nepoznatog. Izmedju potpuno sigurnog prihoda i verovatnoca od po 50 odsto da se dobije udvostruceni iznos, odnosno ne dobije nista, vecina ljudi izabrala bi siguran prihod (za igre na srecu vazi drugacija pravilnost). Ukoliko je taj prihod osnovni ili jedini izvor prezivljavanja, sto je cesci slucaj sa radnicima nego sa drugim slojevima, utoliko je odbojnost prema riziku izrazenija. Svojevremeno je Institut drustvenih nauka postavio sledece pitanje u jednoj anketi: "Kada biste mogli da birate izmedju sigurnog posla koji vam garantuje kakvu-takvu egzistenciju i posla koji je skopcan sa rizikom da se izgubi radno mesto, ali i sa sansama za vecu zaradu, sta biste izabrali?". Onih koji su preferirali sigurnost mogucnostima vece zarade bilo je 54 procenta, dok je spremnih na rizik bilo svega jedna trecina.

Drugo, vecina radnika je u stanju da veoma realno proceni relativni polozaj svoje grane i preduzeca na trzistu, bas kao i sopstveni polozaj na trzistu rada. Radnici znaju koliko su tehnoloski zaostala i finansijski upropascena njihova preduzeca, kao sto znaju i koliko su u proteklim godinama zastarela njihova sopstvena znanja i smanjene radne vestine i sposobnosti. Postoji zacarani krug koji ih skoro paralise: produzavanje postojeceg stanja neumitno vodi daljem survavanju ionako bednog zivotnog standarda i sklizavanju ispod praga siromastva; ali radikalne politicke promene koje bi donele podjednako radikalne trzisne reforme suocile bi mnoge radnike sa konkurencijom koju njihova preduzeca i/ili oni sami ne bi mogli da izdrze. Izmedju lazne zaposlenosti i prave nezaposlenosti vecina ljudi bi ipak izabrala ono prvo.

Neko bi ovde mogao da primeti da ovo objasnjenje potcenjuje ("elitisticki", da upotrebimo sopstvenu kvalifikaciju) sposobnost radnika da razlikuju kratki i dugi rok, kao i svoj relativni i apsolutni polozaj. Naime, u slucaju radikalnih trzisnih reformi, posle neizbeznog kratkotrajnog pogorsanja ekonomskih performansi brzo bi doslo do oporavka i novog privrednog uzleta koji bi doneo boljitak svima, pa i radnicima. Apsolutni polozaj svih bi bio poboljsan, tako da bi cak i naknade za nezaposlenost mogle da budu realno vece od sadasnjih prosecnih plata.

Glavni teret na drugima

Pobijanje ove primedbe nas vodi trecem objasnjenju - efektu medjuzavisnih sklonosti, kako ga je nazvao Tarou. Prema ovom konceptu, radnici su vise zainteresovani za svoj relativni dohodak, koji odredjuje njihov relativni polozaj u preduzecu, ili u drustvu, nego za apsolutni nivo dohotka kojim mogu da raspolazu. Ljudi primarno porede svoj dohodak sa dohotkom svojih kolega, prijatelja ili suseda i to je ono sto predstavlja osnovni izvor njihovog zadovoljstva ili nezadovoljstva svojim socijalnim statusom.

Iskustva zemalja u tranziciji pokazuju da radnici zaista manje od drugih slojeva imaju razloga za entuzijazam u odnosu prema trzisnim reformama. U pocetnoj fazi tranzicije, glavni teret prilagodjavanja - kako kroz nezaposlenost, tako i kroz smanjivanje realnih plata - pada upravo na njih. Ali i kasnije, kada dodje do restrukturiranja privrede i oporavka zivotnog standarda, njihov relativni polozaj ostaje nepovoljniji u odnosu na onaj od pre tranzicije. Glavni dobitnici u tranziciji su "beli okovratnici" sa konvertibilnim sposobnostima: tehnicka inteligencija, kompjuterski strucnjaci, znalci stranih jezika, menadzeri i novi preduzetnici. Mladi skolovani nezaposleni bez prethodnog radnog iskustva, studenti, slobodne profesije - svi oni imaju bolje perspektive u nastajucoj trzisnoj privredi. Pomalo iznenadjujuce, cak i penzioneri - svuda disciplinovana i mocna glasacka masina - uspevaju da zadrze svoj relativni polozaj. S druge strane, klasican industrijski radnik moze da smatra da je srecan ako uspe da zadrzi svoj posao i platu od koje moze da izdrzava porodicu.

Postoje, dakle, jaki realni uzroci radnicke ambivalencije prema radikalnim politickim i privrednim promenama. Ne moze se ocekivati od nekog ko zna-oseca- pretpostavlja da ce do boljitka za njega i njegovu porodicu doci tek na dugi rok, u krajnjoj instanci, i to verovatno poboljsanjem njegovog apsolutnog ali pogorsanjem relativnog polozaja, da se bori za promene sa istom srcanoscu i odlucnoscu kao onaj ko zna-oseca-pretpostavlja da ce do poboljsanja za njega doci odmah ili u kratkom roku, i da ce to poboljsanje biti kako apsolutno tako i relativno. Stoga ce, kao i do sada, glavni teret borbe za otvoreno drustvo, demokratiju i trzisnu privredu morati da bude na onima koji ce od njih videti vece i neposrednije koristi: na inteligenciji, srednjim slojevima, privatnim preduzetnicima, studentima, mladima i nezaposlenima.

(Autor je asistent Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /