DANKO DJUNIC, POTPREDSEDNIK SAVEZNE VLADE, O NJENOM REFORMSKOM SCENARIJU

Zakon o staroj deviznoj stednji bice usvojen na vanrednom zasedanju saveznog parlamenta sredinom juna. Niko ni ne pomislja na revalorizaciju privatizovanih drustvenih stanova, naprotiv, ovo trziste, koje dobro funkcionise, ne treba uznemiravati. Umesto sadasnje socijalne podrske, koja takodje kosta, treba doneti efikasan socijalni program, koji ce otkloniti iluzije o stvarnoj zaposlenosti

Bojana Jager

Jos samo pre godinu dana privatizacija je bila nepozeljna rec, a danas je prihvacena kao pocetni korak u sustinskoj reformi ukupnog privrednog sistema. Od donosenja Programa ekonomske stabilizacije u Ekonomskom institutu stalno smo se zalagali za nju, kaze Danko Djunic, koji je sa direktorske funkcije u ovom Institutu stigao na mesto potpredsednika Savezne vlade, upravo zaduzenog za ekonomske reforme i odnose sa medjunarodnim finansijskim institucijama. Time objasnjava i sto ce ga rukovoditi u tom poslu - najpre uverenje da bez reformi u ekonomskom sistemu nema ni reformi u ostalim oblastima, pa ni politickih i demokratskih sloboda, a zatim da se problemi "ne mogu resavati sekirom" vec kroz pozitivan proces.

Danko Djunic: Republicki zakon o svojinskoj transformaciji svakako ima nedostataka vec i zato sto je pokusao da pomiri tesko izmirljive stvari, pa su neka resenja ispala mozda previse komplikovana. No, ideja je bila da taj zakon bude prihvatljiv konsenzus za sve aktere u procesu svojinske transformacije. Radeci na ovom propisu, verovatno bi u sledecih par meseci mogli da ga popravimo, ali verujem da je mnogo korisnije da pocne odmah primena samog zakona, a ako treba stvari se mogu popravljati i u hodu. To su, uostalom, radile sve istocnoevropske zemlje, koje su u vise navrata dogradjivale svoje propise o svojinskim promenama.

Kritike tipa - bolji su vauceri od insajderske privatizacije i slicno - smatram poznatom filozofijom - biti protiv po svaku cenu. Gotovo sam siguran, da je u zakon ugradjen vaucerski sistem, da bi mnogi od tih kriticara nasli neki drugi razlog da budu protiv predlozenih resenja.

"Nasa Borba": Predstavljajuci se nedavno na novoj funkciji rekli ste da je privatizacija potreban, ali ne i dovoljan reformski uslov i da je logicno mora pratiti prestrukturiranje preduzeca i sanacija finansijskog sektora, gde je psiholoski najvaznije pitanje stare devizne stednje. Zasto bas ono?

D. Dj.: Zato sto je to kamen temeljac za vracanje poverenja gradjana u drzavu i njenu ozbiljnost u pogledu reformi. Zna se da je Savezna vlada formirala posebnu Komisiju koja ce se baviti ovim delikatnim zadatkom. Komisija je vec definisala principe na kojima treba da izraste zakon, a oni ne odstupaju od onoga sto su u praksi primenile zemlje koje su imale slicne probleme. Formirana je ekspertska grupa od desetak profesionalaca i ona do sredine maja treba da izadje sa nacrtom konkretnog zakona o staroj deviznoj stednji.

Najverovatnije, zakon bi bio usvojen na vanrednom zasedanju Saveznog parlamenta sredinom juna. Ne zelim u ovom trenutku da dolivam ulje na vatru raznih spekulacija u pogledu mogucih resenja, jer ako smo mogli da cekamo osam godina, mozemo jos sacekati par nedelja da eksperti zavrse rad.

NB: Ipak, u javnosti je dosta uznemirenja stvorila novinska vest da je gospodja Borka Vucic u jeftino prodatim drustvenim stanovima videla jedan od izvora za namirenje drzavnog duga prema deviznim stedisama.

D. Dj.: Gospodja Vucic je jako angazovana na problemima sanacije bankarskog sistema i okupila je u okviru Beogradske banke ekipu, ciji je materijal ponudjen kao prilog radu Savezne komisije i u kojem, moram da kazem, ima korisnih predloga. U njemu se kao potencijalni izvor pominje samo taksa na uknjizenje privatizovanih drustvenih stanova, sto znaci da ni u ideji gospodje Vucic nije bilo pomena o njihovoj revalorizaciji. Naravno pitanje je da li ce ova ideja uopste naci mesta u zakonu.

Licno zelim da naglasim da smatram da bi bilo kakva revalorizacija otkupljenih drustvenih stanova bila katastrofalna greska, a tehnicki i pravno neizvodljiva stvar. Propust je svakako napravljen kada je jeftino procerdan toliki kapital, a zasigurno je i deo devizne stednje zavrsio u finansiranju drustvenih stanova. Ali ta sansa je sa hiperinflacijom propustena, a u svemu na kraju ima i neke svemirske pravde, jer je veliki broj ljudi dosao do tih drustvenih stanova. Takodje, u ovom trenutku prakticno jedino pravo trziste, koje dobro funkcionise je upravo trziste stanova, jer se tacno zna ko je vlasnik, u kakvom stanju je ta imovina, ko joj je prodavac, a ko kupac i po kojoj ceni. Uznemiravanje tog trzista bilo bi nepromisljeno i jako lose.

NB: Vasem reformskom entuzijazmu suprotstavljeno je u javnosti obicno pitanje - odakle pare za sanaciju pre svega bankarskog sistema, opterecenog unutrasnjim i spoljnim dugovima, u prilikama kada zemlja i dalje ne moze racunati na spoljnu finansijsku pomoc?

D. Dj.: Cak i da imamo sredjene odnose sa MMF iluzija je ocekivati da ce dodatni kapital, bilo da je rec o sredstvima Fonda, komercijalnih banaka, drzavnim kreditima ili stranim ulaganjima, doci ukoliko kod kuce ne uradimo ono sto treba. Mi smo duzni da do gole cigle oljustimo neke tapete sastavljene od iluzija, da recimo jasno kazemo da IMT vise nikada nece moci da proizvodi 40.000 traktora. Ako moze da proizvodi rentabilno - delove za traktore, onda treba da radi to. Ili je, u slucaju nekih fabrika, bolje i jeftinije da drzava preuzme radnike na socijalni program.

Kada je u pitanju jugoslovenski spoljni dug, koji sada ne placamo, na nama je da kazemo kako ga mozemo vracati i kakve kondicije su nam potrebne da se kao zemlja za to osposobimo. Kroz rezultate ostvarene u privatizaciji, na restrukturiranju privrede i izgradnji institucionalnog trzisnog okvira sticacemo reference pred relevantnim medjunarodnim faktorima i na osnovu njih imacemo pravo da od njih ocekujemo pomoc u nastojanju da uhvatimo prikljucak sa zemljama centralne Evrope, koje su ne tako davno bile iza nas.

NB: Pomenuli ste socijalni program. Ipak, kako ga finansirati?

D. Dj.: Nas i sada puno kosta socijalna podrska koju u vidu ne zarada vec niskih naknada, prima veliki broj ljudi koji se nalazi na platnim spiskovima preduzeca, iako ona nisu uposlena. Ti ljudi i dalje imaju zdravstveno osiguranje, voze se autobusima, njihova deca se skoluju itd. To nije palo sa neba i to naravno kosta. Ako je tako zasto onda ne bi utvrdili efikasan socijalni program, koji takodje treba da doprinese rasciscavanju iluzija o stvarnoj zaposlenosti. Cvrsto verujem da nasi ljudi poseduju veliku preduzetnicku energiju i da bi, ukoliko drzava bude znala da gradi ekonomski sistem u kome ce ona biti oslobodjena, vecina vrlo brzo nasla ili razvila novi posao.