CETRNAEST SLUCAJNIH PRICA: ZASTO RADNICI ZAZIRU OD PRIVATIZACIJE

"Ako ovo prodje kako su zamislili autori Predloga zakona, radnici ce biti najureni na ulice, a oni su ti koji su gradili fabrike", kaze Djordje Pasagic, radnik kraljevackog "Autotransporta": "Nemam nista protiv privatizacije u zdravstvu", tvrdi Srboljub Jurisic laborant u zemunskom Domu zdravlja. "Prvi koji bi trebalo da budu deonicari jesu radnici", kaze Sinisa Stojanovic, razocarani akcionar BIP

Gordana Djukic

Ako nas i najure ostaju buvljak i klosarenje: Radnici FOM

Sta ce biti s nama ukoliko vladin predlog zakona o svojinskoj transformaciji bude usvojen, najcesce je pitanje koje se ovih dana cuje medju radnicima. Uz ovo, gotovo bez izuzetka, radnici se pitaju koliko ce njih ovaj zakon ostaviti bez posla i zarada, ali ima i onih koji veruju da "vece zlo od ovoga u kome smo ne moze da nam se desi posto smo mesecima besposleni i bez plata. "Istini za volju, ne malo je radnika koji zaziru od privatizacije kakva im se zvanicno nudi, jer kako vele, vec su do kraja pokradeni. Mnogo njih strahuje da ce im biti dostupna samo preostala neprofitabilna preduzeca.

S druge strane, sve vise je onih koji isticu da je krajnje vreme za privatizaciju i odgovor na pitanja ko je vlasnik kapitala. Za njih, od rasprave o privatizaciji za koju sumnjaju da je samo "predizborna zvaka" daleko je znacjnije pitanje da li ce imati siguran posao koji donosi zaradu, pristojan zivot i socijalnu sigurnost. U razgovorima sa radnicima, ne retko, culi smo da su protiv privatizacije kakvu je zamislila aktuelna vlast, pa upozoravaju da su spremni da i fizicki odbrane "ono sto je nase, a neko zeli da to ponovo kupimo". Valja pomenuti i radnike koji zaziru i od same pomisli na privatizaciju, strepeci da ona nece znaciti nista drugo do serijsko i masovno otpustanje. U vise navrata culi smo i radnicka upozorenja da nece dozvoliti da budu opet pokradeni, jer "pravedne i istinske privatizacije nema bez prethodne reforme politickog sistema".

Za vecinu radnika mnogo je nejasnoca u zvanicnom vladinom projektu, pa se, poput Djordja Pasagica, radnika kraljevackog "Autotransporta" vajakaju:

"Prvo moramo autora projekta svojinske transformacije, a iza njega je, dakako Vlada Srbije, upitati o kakvoj se to transformaciji svojine radi i kome su sve ovo namerili da prodaju, kad se vec zna cije je. Ako ovo prodje kako su zamislili autori Predloga zakona, radnici ce biti najureni na ulice, a oni su ti koji su gradili fabrike, zaduzivali se i otplacivali kredite. Bojim se da ce se sve okoncati rasprodajom preduzeca, a mi ostati na asfaltu. Slicno razmislja i Branko Jovanovic iz zemunskog "Teleoptika" koji upozorava da radnici nemaju para za kupovinu deonica i da je za njih jedino resenje besplatna podela deonica i to sto pre. I za Miladina Cirovica radnika "Slobode" iz Cacka pitanje je "kako mi koji primamo zarade od 200 do 250 dinara i koje, po pravilu, kasne vise meseci, pa i godinu dana, da kupimo i jednu deonicu"? Zoran Radisavcevic, njegov kolega iz ove fabrike smatra da se dosadasnja privatizacija u nas svela na pljacku siromasnih, pa zato predlaze da se u fabrikama organizuje stroga kontrola privatizacije.

- Kako, mi, zdravstveni radnici da pomislimo i da raspravljamo o privatizaciji, kad smo toliko siromasni da pas nema za sta da nas ujede. Zarade su nam ponizavajuce niske, da nemamo ni za osnovne potrebe, prica Dragica Radosevic, lekar iz Bora.

Razmisljanje Srboljuba Jurisica, laboranta iz zemunskog Doma zdravlja, optimistickije je, jer kako veli, "privatizacija je nuzna posto nije otkrice da su privatne firme daleko efikasnije od drustvenih".

- Nemam nista protiv privatizacije i u zdravstvu. Istina, apsurdno bi bilo da neko na prodaju iznese zdravstvenu ustanovu, a kupac otpusti lekare i promeni joj delatnost, pa od nje, recimo, napravi robnu kucu. I u zdravstvu je privatizaciji moguce otvoriti vrata. Recimo, moguce je da neko ulozi svoj novac u zdravstvenu ustanovu, pa da podigne nivo usluga u njoj i da mu se ta kupovina, na kraju, isplati. Moguce je, primerice, u bolnicama ili domovima zdravlja da jedan broj ordinacija pre podne radi, sto se kaze u drzavnom, a popodne u privatnom sektoru. Zasto i o tome ne razgovarati posto verujem da bi ljudi ulagali novac. Ukoliko budu predvidjeni vauceri, mislim da bi i zdravstveni radnici bili zainteresovani za kupovinu akcija preuzeca, misljenja je Jurisic.

U novobeogradskoj Fabrici odlivaka i modela (FOM) radnici su nam listom pricali da je ovo preduzece potpuno obezvredjeno, da su masine propale i zastarele, pa da nije daleko od istine procena da sama fabrika vredi manje nego plac na kome je podignuta. Vecina njih nema iluzija da bi neko bio zainteresovan da ulozi novac u FOM.

- Vise ne strepim od mogucnosti da me neko najuri na ulicu, jer nemam sta da izgubim. Zarada je, uostalom, mizerna, a znam i da me privatni gazda zeljno ne iscekuje. Spremam se, ako Bog da, da sa porodicom "zapalim" preko granice i odem da radim negde gde cu sa platom moci normalno da zivim. I nije mi vazno ko bi mi bio gazda, vec samo da me placa redovno i onoliko koliko vredim, prica Nikola Cubrilo, livac FOM.

Prica o prekobrojnim i neplacenim radnicima, livce ipak, najvise iritira. Vele da prvo mora neko da se zapita otkud prekobrojni radnici po fabrikama.

- Dok jos nije ni otvoreno, u nase preduzece su dovedeni radnici za proizvodnju 90 hiljada odlivaka. Dizali su, tu u krugu livnice, barake da smeste ljude koje su dovodili iz Bosne, pa cak i iz zatvora u Padinskoj Skeli. Sad kada je proizvodnja "pukla", ljudi su, naravno, visak. Ne verujem da livinica moze inspirisati nekoga da u nju ulozi kapital. Uostalom, ona je ruinirana, masine su propale, zastarele, a rec je i o prljavoj tehnologiji, veli Dragan Janjic, livac.

- Niko nam nije jos otvoreno rekao da li je FOM potreban ovoj drzavi. Kazu da je vrednost ovog preduzeca procenjena na 130 miliona dinara, a da mu je dug veci od te sume i sta da ocekujemo? Zasto nas stalno zastrasuju viskom zaposlenih? U FOM, od 2.200 zaposlenih 1.000 njih radi u reziji. Valjda bi svaki gazda prvo pomislio sta ce mu tolika rezija. Nama bi, da imamo sanse da stvarno radimo punim kapacitetom jos i nedostajali proizvodni radnici, misljenje je Spasoja Javorca.

Branislav Simonovic, takodje livac sumnja da predlog zakona o privatizaciji ne predstavlja nista drugo do, kako veli, nameru drzave da radnike natera da uloze novac.

- Posle bi te pare bile upotrebljene za dalju kupovinu socijalnog mira. Mi novac nemamo za otkup deonica, pa ce one ostati slobodne. Ko ce ih kupiti? Koliko puta bi trebalo da kupimo nase fabrike? Mene i ne zanima ko je vlasnik fabrike u kojoj radim, vec me interesuje samo da zaradim 2.000 DEM mesecno, da zivim normalno, da mi deca imaju perspektivu. Od toga da se bavim pricom i osvrcem oko sebe, pitajuci se ko je vlasnik, nemam nista, nedvosmislen je Simonovic.

Radnici IMT su pre revalorizacije posedovali 12 odsto deonica ove fabrike. Sada racunaju da su vlasnici tek jedan do dva procenta vrednosti IMT.

- Nude nam besplatno deonice u vrednosti od 14.000 DEM i kupovinu deonica za 6.000 DEM. Ne mogu da ih kupim sa platom od 600-700 dinara, a drugo, ako bih i pomislio na kupovinu deonica nekog preduzeca, prvo bih se pitao ko to kupuje fabriku cija je vrednost manja od duga koji ima. Da li je ova fabrika, mozda i smisljeno dovedena do propasti da bi je neko posle kupio za sitne pare, sumnjicav je Dragan Milosevic, radnik IMT. Njegova sumnja adresovana je i vlasti, "koja, jasno mi je, nece privatizaciju, jer sve je zamisljeno tako da radnici odustanu od akcionarstva, da ostane drustvena svojina, da sve propadne, a onda da mocnici, bez ulozenog dinara sve bukvalno razgrabe."