JUNACI CARLSA DIKENSA U PAMUCNOM KOMBINATU BEOGRAD

"Ni u Titovo vreme nismo imali neke plate, uvek se izdvajalo za masine. Al' mnogo se bolje zivelo", kazu radnici Pamucnog kominata Beograd, koji od januara svoju platu "realizuju" prodajuci krpe, peskire i posteljinu na buvljaku

Zeljka M. Jeftic

U samom centru grada, u Ulici 29. novembra, sa nekoliko proizvodnih pogona i ogromnim prostranstvom zemljista u paucini, vlazi medju oronulim zidovima, bez pristojnog kupatila, sa jednom cesmom u pogonu za tkanje okruzenom prljavstinom, mantilima kao jedinom radnom opremom, krpama koje se mesecno isplacuju umesto novca od plata - "Pamucni kombinat Beograd", po svemu, najvise podseca na prizore iz knjiga o Engleskoj u 19. veku. "Ni u Titovo vreme, nismo imali neke plate, uvek se izdvajalo za masine. Al' mnogo se bolje zivelo". Kao poslednju uspesnu godinu radnici pominju 1989, iako je njihova fabrika medju prvima prekinula saradnju sa Slovenijom.

- Krpe za sada idu najbolje. Medjutim, i sa njima ne mozemo na pijacu, jer Rumuni ih prodaju jeftinije. Nase jesu kvalitetnije, al' gotovo da niko nece da izdvoji pet-sest dinara za jednu, kad moze za deset dinara da kupi tri. Peskiri, naletis povremeno na nekoga ko hoce da ih kupi, al' od njih nikakva zarada. Posteljina? Ma hajde, ko jos danas izdvaja sto, dvesto dinara, za tako nesto - istovetna je prica o poslednjoj primljenoj plati radnika, koji su jos uvek radnici, ali nikako proleteri Pamucnog kombinata Beograd. Tkalja, sa dvanaest godina radnog staza, opominje da kod nje u Kacarevu, krpe ne idu ni za pet dinara. "Ovo sa krpama mora da prestane", prica dok sedi sa koleginicama na jedinoj klupi, ispred pogona, tik pored mazutare, koju kao mesto za odmor koristi oko trista radnika.

Protivvrednost krpe prilikom isplacivanja plata je cetiri dinara. Par peskira i 60 krpa su od januara prosecna plata zaposlenih. Kad se sabere - citavih 300 dinara. Poslednja isplata krpa nesto je manja, pa se sada na prodaju nudi samo cetrdesetak.

Niko u kombinatu ne zeli da prodaje krpe, a neki pomireni sa cinjenicom da pravog punog iznosa plate nema, sa negodovanjem priznaju, da bar nesto zarade. Pricaju kako se puno krade. " Al' mi radnici smo krivi. Kad su uhvatili one nase i milicija ih pretukla na mrtvo zbog dzaka krpa, sto ih nismo zastitili. Oni ukrali dzak jer moraju. A rukovodioci, sta su oni sve nakrali i kradu, a mi nista da preduzmemo. Ucim dete pre neki dan o haracu Turskom, a htedoh joj reci, tako ti je sine i danas kod nas", kaze Z.

Pokretanje price ko je kriv za tragican polozaj radnika i fabrike, otvara prostor za najrazlicitije individualne dozivljaje. Pri tom, osim prethodnih direktora, kao rukovodioca, koji se ponajcesce okrivljuju, kada se kao odgovorna navodi drzava, imenovanje krivaca ili krivca se izostavlja. "Ma, bacila bi kasikaru na sve. Na sve nase rukovodioce i politicare", ubacuje se S. J. "Najvise smo krivi mi sami sto smo ovo i drzavi i rukovodiocima dopustili. Narod je i kriv i glup".

Poslednji strajk u fabrici pre oko osam meseci prosao je smenom rukovodstva. Price o strajku imaju zajednicku crtu - strajkom su smenjivani direktori, a polozaj strajkaca nije bivao bolji. Pri tom, kako kazu, svaki novi direktor bio je gori od prethodnog. "Direktorke, koje su bile postavljene samo kao prelazno resenje, nakon poslednjeg strajka", kaze Zoran Gemaljevic, tehnicki inzenjer, rukovodilac tkacnice i vodja proslog strajkackog odbora, "nijedan ugovor nisu potpisale. Pamucni Kombinat je propao i od njega nista nema. Drzava je tako organizovala da na samom podrucju Beograda imate jos cetiri tekstilca. To ne moze nikako biti dobro. Ono sto nama fali i sto jedino moze da nas izvuce, je kadar. Ali, svi sposobni su otisli u inostranstvo proteklih godina".

Sukob misljenja prouzrokovan nemastinom, vidljiv je i u pristupu sindikatima (Samostalni i Nezavisni). "Nisam ja u vasem sindikatu", kaze Rom Mikula clanu Nezavisnog. "Kako nisi, potpisao si pristupnicu", kaze mu Nezavisni. "Ko, ja"?, uzvikuje dok odlazi, Mikula. "Ma pusti, obecali mu onaj lim sa krova sto je pao, kao dace neke pare za njega", ubacuju se zene sa klupe, koje nisu pristupile nijednom sindikatu.

U fabrici se dele jaja umesto tri bona za hranu. Eventualno mali dzak jabuka u zamenu. "Druge fabrike dobijaju bar polutke". Pominju kako kuci odnose hleb iz menze. "Mi nismo radnici, mi smo prosjaci", ponovilo ih je nekolicina.

Dok pokazuje stambene zgrade tik uz fabriku koje je Pamucni kombinat izgradio za svoje radnike, pre mnogo, mnogo godina, Amet Eljsan, predsednik Nezavisnog sindikata koraca medju odbacenim i neupotrebljivim delovima skupocenih masina od kojih sada radi jedva 10 odsto, i pun opimizma govori o mogucim nacinima na koji bi se kombinat mogao izvuci iz krize.

Postoji zelja, postoje uzori, narod je snalazljiv i zeli da radi. Radnickoj klasi kombinata, od 4.500 hiljada otkupljenih deonica, za sada pripada vrednost od 514 dinara.

Ranije je sve proizvedeno iznoseno u kamionima i sleperima, izvozilo se u nekoliko zemalja sveta. Danas krpe Pamucnog kombinata Beograd, ponajvise napustaju fabriku u torbama i rukama, a zavrsavaju na buvljacima i internim kucnim "prodavnicama".

- Jel' moze neko da mi da recept kako da krpama nahranim decu i platim struju - odzvanjaju reci majke, tkalje, dok polako napustamo fabriku.