BEOGRADSKI MEC JUGOSLAVIJA-SPANIJA CAK 10. U KVALIFIKACIJAMA ZA SVETSKO PRVENSTVO ZA DOMACU STRANU MOGAO BI BITI ISTORIJSKI

Fudbalske reprezentacije Jugoslavije i Spanije, koje ove srede u Beogradu verovatno odlucuju o odlasku na Svetsko prvenstvo u Francuskoj iduce godine, odigrale su istog dana - 28. 8. 1920. na Olimpijadi u Anversu - svoje prve medjunarodne meceve

Vladimir Stankovic
dopisnik "Nase Borbe" iz Barselone

Jugoslovenski i spanski fudbal vec cetvrt veka vezuje specifican trgovinski odnos u kome je Jugoslavija, za razliku od drugih oblasti, uspesan izvoznik, a Spanija dobar kupac i uredan platisa. Kao i u svakom dobrom poslu svi su zadovoljni. Nasi klubovi zaradjuju lepe pare, igraci prolaze jos bolje, a Spanci dobijaju odlicne igrace koji su, sem casnih izuzetaka, jos uvek za njih dosta jeftini, a kvalitetni, tako da kasnijom preprodajom jos i zaradjuju na njima.

Nogu je povukao, ko bi drugi, Miljan Miljanic koji je posle Svetskog prvenstva 1974. otisao u Madrid da trenira cuveni Real. U ono vreme, bez diplomatskih odnosa dve zemlje i sa zivim Generalisimusom Frankom na vlasti, to je bilo pravo sportsko-politicko cudo jer je za trenera Reala doveden covek iz komunisticke zemlje, ali Miljan ne bi bio Miljan kada ne bi otvarao mnoga vrata i postavljao mnoge mostove. Od tih dana on je svojevrsni ambasador Jugoslavije u Spaniji, prepoznatljiv, postovan i cenjen kao retko koji funkcioner iz nase zemlje, narocito poslednjih godina.

Kasnije su u Realu radili Vujadin Boskov i Radomir Antic, u drugim klubovima i mnogi drugi strucnjaci, a igraci vec vise od dve decenije dolaze i odlaze ostavljajuci vidljiv trag i otvarajuci vrata novim i novim fudbalerima. Spanci vole nase igrace pre svega sto su dobri, ali isto tako sto su lako prilagodljivi, brzo uce jezik i snaleze se u svakom pogledu. Svesni sopstvene "operisanosti" od talenta za strane jezike, neizmerno se dive nasim ljudima koji samo posle nekoliko nedelja uspevaju da sroce korektne recenice a kroz koji mesec pricaju bez ikakvih problema.

Dva debitanta u Anversu

Fudbalska federacija Spanije osnovana je 1909, deset godina pre FSJ. U FIFA je usla 1914, na Kongresu u Oslu, uoci pocetka Prvog svetskog rata. Prethodno je licno Kralj Alfonso XIII morao da intervenise u sukobu izmedju federacije i Udruzenja klubova. "Dvovlasce" je prekinuto 30. jula 1913. cime je otvoren put ka ulasku u FIFA.

U periodu do Drugog svetskog rata Spanija je imala veoma zapazenu ulogu na drugom Mundijalu u Italiji 1934. U osmini finala pobedila je Brazil sa 3-1 a u cetvrtfinalu je tek u ponovljenom susretu porazena od buduceg svetskog prvaka Italije sa 0:1. Posle rata najveci uspeh bilo je 4. mesto na Mundialu u Brazilu 1950. da bi jedina zvanicna titula na reprezentivnom planu stigla 1964. kada je "crvena furija", kako su novinari ko zna kad nazvali spanski drzavni tim, u Madridu postala prvak Evrope.

Poslednjih godina Spanija je izrasla u svetsku fudbalsku velesilu koja ne izostaje sa velikih takmicenja i koja je stalno pri vrhu svetske rang-liste FIFA, ali kritizeri kojih uvek ima gundjaju da je rec o "timu za cetvrtfinale". Aluzija je jasna, na Svetskom prvenstvu u SAD 1994. i na Evropskom sampionatu u Engleskoj 1996. Spanija je igrala dobro, ali je ispala u cetvrtfinalu. Medjutim, podatak da je poraz od Italijana (1:2) bio poslednji od juna 1994. mora da zabrine i upozori i nase fudbalere i nase navijace. Spaniju je tesko, veoma tesko pobediti jer je polemicni selektor Havier Klemente stvorio kompaktni blok koji se menja samo iz preke potrebe. Klemente redovno poziva one igrace u koje ima puno poverenje bez obzira na njihovu trenutnu formu ili status. Recimo, Huan Antonio Pici je u Barseloni rezerva, isto kao i Amor, ali obojica su standardni na spisku.

Federalizam na spanski nacin

Kao i u nekadasnjoj Jugoslaviji, i u Spaniji postoje regioni koji spansku reprezentaciju dozivljavaju razlicito. Zna se da je reprezentacija dugo igrala gotovo iskljucivo u Sevilji jer su Andaluzani, uz Kastilju (Madrid) vazili za "najvece Spance". Ne pamti se kada je drzavni tim poslednji put igrao u Barseloni. Ne racunajuci olimpijski turnir 1992. na kome je igrala mlada reprezentacija i osvojila zlatnu medalju, Spanija je poslednji put u Barseloni, na stadionu Espanjola "Sarija", igrala 12. oktobra 1975. protiv Danske. Razlog je sto Katalonci spansku reprezentaciju dozivljavaju kao "manje svoju", a mnogi otvoreno sanjaju o danu kada ce Katalonija zaigrati kao nezavisna drzava.

Polemika je ponovo ozivela poslednjih meseci a glavni argument fudbalskih (i ostalih) separatista je "kako mogu Vels, Skotska, Severna Irska i Engleska". Odgovor da je rec o izuzetku koji je FIFA napravila u znak priznanja zemljama koje su "izmislile" fudbal, ne uvazava se mnogo.

Nema naravno garancije da bi se spanskom drzavnom timu zvizdalo u Barseloni kao Jugoslaviji u Zagrebu protiv Holandije 4. juna 1990, ali u spanskoj fudbalskoj federaciji niko ne zeli ni da proverava tu varijantu. Zato reprezentacija ne igra u Kataloniji, isto kao ni u Baskiji, pa ni u Galiciji, tri spanske pokrajine sa posebnim politickim statusom i mnogim obelezjima drzavnosti.

Medjutim, igraci iz ovih pokrajina stalni su i nezamenljivi clanovi reprezentacije. Medju sportistima nema ni podvojenosti ni nacionalizma, u drzavnom dresu svi su Spanci.

Polemicni selektor

U sportskom smislu, Klemente je svoj blok igraca napravio kombinujuci iskustvo (Zubizareta, Abelardo, Nadal, Pici, Fernando Iero, Amor, Lopez), "zlatne olimpijce" iz 1992 (Gvardiola, Luis Enrike, Alfonso, Kiko), "mlade lavove" (Raul, Serdji, Julen Gerero), njegovo otkrice je robusni Roberto Rios iz Betisa, a spisak igraca koji su dosli u Beograd upotpunjuju bek Aranzabal, napadac Deportiva Manharin i rezervni golman Kanjizares koji je rezerva i u Realu.

Najvise igraca, cak sedmoricu, dala je Barselona ali su po "nacionalnom sastavu" najbrojniji Baskijci (Zubizareta, Alkorta, Abelardo, Julen Gerero, Aranzabal, Roberto Rios). Kazu da su Baskijci, osim sto je zaista rec o odlicnim igracima, po svom borbenom karakteru "zahvalniji" za reprezentaciju. Katalonci su Gvardiola i Serdji, Nadal je "Maljorkino" (Sa Majorke), Alfonso i Raul su iz Madrida, Kiko i F. Iero Andaluzani, Luis Enrike je iz Asturije, Pici je Argentinac sa spanskim pasosem, Amor je doveden u Barselonu kao 15-ogodisnji decak.

Spanci kao sudbina

Velika nada bila su braca Susic, prvi i jedini put zajedno, ali je vec na pocetku meca sve nade srusio Ruben Kano i sve sto su nasi uspeli da "pogode" bila je glava Huanita koji je izlazeci sa terena neki minut pre kraja okrenuo palac na dole. Neki "snajperist" sa vrha zapadne tribine bacio je flasicu koka-kole koja je zavrsila na glavi "provokatora". Neponovljivo...

Sa Spancima smo igrali u kvalifikacijama za Meksiko 1970. (0:0 i 1:2), za Nemacku 1974. (2:2, 0:0 i 1:0 u cuvenoj frankfurtskoj majstorici golom Katalinskog), za Argentinu 1978. (0:1, 0:1), potom na finalnim turnirima u Spaniji 1982. (1:2, uz pomoc danskog sudije Sorensena), i u Veroni 1990. (2:1 u produzetku, strelac Stojkovic). Poslednji susret bio je proslog decembra u Valensiji, Spanija je jos jednom bila uspesnija (2:0). Sve u svemu. Spanci su uspesniji, ali tradicije u sportu pored ostalog sluze i da bi bile rusene.

Utakmica je, bar sto se nas tice, zaista istorijska. Odlazak na Svetsko prvenstvo, posle cetvorogodisnje medjunarodne izolacije, bio bi veliki sportski, finansijski pa i politicki uspeh. Osim toga, jedna generacija odlicnih igraca koja je bez svoje krivice propustila tri velika takmicenja izmedju 1992. i 1996, ima poslednju sansu da na Svetskom prvenstvu dokaze svoj talenat. Sa finansijskog stanovista ucesce na Mundijalu napunilo bi kasu FSJ i omogucilo finansiranje raznih programa u nekoliko narednih godina a u politickom smislu prisustvo zemlje koja poslednjih godina, blago receno, nije popularna u svetu i cije se ime tendenciozno pretvara u "Srbija i Montenegro", bilo bi produktivnije od bilo kakve diplomatije.

Fudbal, definitivno, nema alternativu...