POSTMODERNISTI I TRADICIONALISTI - GODINU DANA KASNIJE

Sljive na betonu

"Literatura corsokaka" i "postmoderni lonac", nihilisticko osporavanje i tradicionalne vrednosti, skucenost nacionalnog i sirina globalnog duha - atributi su u polemici koja cas tinja, cas bukti u poslednjih godinu dana izmedju tzv. tradicionalista i postmodernista

Rade Stanic

Proslo je vise od godinu dana otkako je u javnost, zahvaljujuci okruglom stolu "Knjizevnih novina", izbio spor sada vec poznat kao polemika izmedju tzv. tradicionalista i postmodernista u srpskoj knjizevnosti. Okrugli sto, naravno, nista nije resio, sto se od skupova takve vrste i ne moze i ne treba ocekivati. Najvaznije, prema ocenama samih ucesnika skupa, a bilo ih je vise od 40, sto knjizevnika, sto kriticara, jeste da je o nesporazumima - nazovimo to tim imenom - o kojima se samo suskalo, a koji su imali nejasne posledice u sferi onoga sto se zove knjizevni zivot, na kraju, ipak, glasno progovoreno.

Ono sto nije ovim skupom do kraja izbilo na videlo jeste pitanje koje je prirode spor: generacijske, estetske, politicke ili je u pitanju bilo nesto sasvim cetvrto? Jedan deo odgovora nazire se posle javnih nastupa nekolicine pisaca (pre svega Svetislava Basare) nakon okruglog stola, ali se veci deo ipak mogao cuti tek u neformalnim razgovorima, bez ukljucenih diktafona. Na osnovu tih razgovora, kao i javnih nastupa, neka rekapitulacija je moguca uz nacelnu ogradu da je generalizacija price, odnosno svodjenja na dva suprotstavljena tabora i dva stava, jako relativna, te da ne (mora da) vazi za svakoga ko se prepozna bilo kao tradicionalista, bilo kao postmodernista.

Insistiranje na Cosicevom imenu i delu nije slucajno, jer se bivsi "drzavni sluzbenik" smatra perjanicom tradicionalista. Primedbe na racun Cosiceve literature i svetonazora, pojednostavljeno govoreci, primedbe su na racun tradicionalista u celini. Knjizevnost tradicionalista i njihov svetonazor poznati su vecim delom, a sabrano u nekoliko redova, iz ugla suprotstavljene strane kao "literatura corsokaka" sa "cetvrtastom ideologijom".

Hod starog oraca

Posle okruglog stola na meti se ponajvise nasao Dobrica Cosic, koji je u poslednjih nekoliko nedelja i javno priznao svoje probleme sa nadolazecom generacijom kriticara i pisaca, pa i sa mladima uopste. (Medju nekolikom mladjarijom zarazenom virusom teorije zavere vladalo je uverenje da je ceo skup u "Knjizevnim novinama" organizovan kako bi se otupila ostrica kritike pred izlazak Cosicevog romana "Vreme vlasti"). Bilo kako bilo, tek "Vreme vlasti" je stvarno docekano na noz: "simulakrum literature", "hod starog oraca", "zakasneli realizam, literatura 19. veka", a najblaze sto se moglo cuti u neformalnim razgovorima jeste da je tu knjigu (a sto se odnosi i na ostala Cosiceva dela), dusevnog zdravlja radi najbolje nekako preskociti. Za utehu ili kao argument protiv, Cosicu ostaje cinjenica da je "Vreme vlasti" proglaseno za najcitaniju knjigu u prethodnoj godini prema anketi Narodne biblioteke Srbije.

Da parafraziramo jednog starijeg pisca koji je 70-ih godina imao dosta problema sa rezimom zbog svoje knjige, "u taj njihov, postmoderni lonac, strpa se sve i svasta, strpne se ovde, malo onde, promulja u mikseru, pa sta ispadne, a najcesce nista".

Cetvrtasti ideolozi

"Cetvrtasti ideolozi" nisu ostali duzni mladjoj sabraci po peru. Poeticki pristup postmodernista koji se sastoji u kolaznosti prozne strukture, fragmentarnosti price, citiranju drugih autora, itd. podrugljivo se poredi mikserom. Da parafraziramo jednog starijeg pisca koji je 70-ih godina imao dosta problema sa rezimom zbog svoje knjige, "u taj njihov, postmoderni lonac, strpa se sve i svasta, strpne se ovde, malo onde, promulja u mikseru, pa sta ispadne, a najcesce nista". Stav posmodernista, koji bi se mogao sazeti recima da je vec sve receno, tradicionalisti izvrcu u tvrdnju da ovi, u stvari, nemaju sta da kazu. Osnovna primedba "Hazarskom recniku" Milorada Pavica, koji se smatra za prvo ime srpske postmoderne, jeste da je to delo savrsene forme, ali da je takvo-kakvo lukskuz u nasoj polupismenoj sredini.

Upravo postmodernisticko insistiranje na formi i davanje primata nad sadrzinom, nad etickom i stvaralackom istinom, jeste jedna od tacaka gde se razilaze tradicionalisti i posmodernisti.

Senzibilitet postmodernista formira se u betonu, na filmovima, na pojavi novog dizajna, rok muzike, dzeza i kompjutera, u svet virtualne stvarnosti "naseljene brzinom". Nasuprot tome svet tradicionalista u ovom vidjenju nije odmakao od sljiva i ideologije i kaska za (n)ovim vremenom bar cetvrt stoleca.

Nihilisticki duh

Narocitu averziju kod starije generacije izaziva nihilisticki duh koji provejava kroz dela postomodernista. Neprikriven nihilizam kao odgovor na sveopste rasulo ne razume se i ne prihvata kao adekvatno resenje, ili se vidi kao "zabrinjavajuca" pojava po duhovne vrednosti koje jedno drustvo zaziva. Drugoj strani, pak, vera u vrednosti moderne, u tradicionalne vrednosti, naprihvatljiva je.

Velika skepsa koju pokazuju mladji pisci i kriticari prema vrednostima knjizevnih dela koja su napisali njihovi prethodnici nije rezultat samo razlicitih knjizevnih pristupa i iskustava. U kratkim crtama postoji uverenje da stariji pisci (mogao bi se napraviti poduzi spisak, od Dragoslava Mihailovica pa do Dobrice Cosica) visoko mesto u srpskoj knjizevnosti nemaju zahvaljujuci estetskim vrednostima svojih dela, vec to mesto zauzimaju pre svega na osnovu naklonosti demokratski orijentisane javnosti prema njihovoj ideloskoj borbi. Pod tim se podrazumeva borba koju su pisci stvarnosne proze (kako tradicionaliste jos nazivaju) vodili protiv Brozovog rezima, a za uspostavljanje elementarnih ljudskih prava i sloboda, koristeci kao medij - u nedostatku pravih - upravo knjizevnost. Nesto od toga se dalo naslutiti jos prosle godine kada je jedan od ucesnika skupa istrajno branio stariju generaciju pozivajuci se na "pravdu i vazan posao koji je ta generacija obavila u nemogucim uslovima".

U sferi politickog krug se zavrsava opet na Cosicu, ali ne i samo na njemu: ne osporavajuci da su tradicionalisti stvarno doprineli uspostavljanju institucija demokratskog sistema, prigovara se da su skliznuli u nacionalisticke vode formirajuci svojim delima mnjenje upravo u tom pravcu, sto je za drugu, "kosmopolitsku stranu", blago receno, apsolutno neprihvatljivo.

Stara zlopamtila

Mladji pisci i kriticari smatraju da je prevrednovanje dela tradicionalista i njihovog statusa u novijoj srpskoj knjizevnost neizbezan proces i to u skorije vreme. Proces je zaprvo vec i poceo, ali u njemu malo ko ucestvuje. Bio iskren ili ne, jedan nas istaknuti kriticar kaze da bi zbog takvog cina imao problema u svom poslu buduci da starija generacija i dalje drzi sva kljucna mesta u knjizevnom svetu i institucijama, te povredjenim sujetama i zlopamcenju. Interesantno je da druga strana upravo to isto prigovara: da postmodernisti imaju, naime, privilegovan status u knjizevnom zivotu.

Ni druge opozicije izmedju tradicionalista i postmodernista nisu nista manje zanimljive: selo-grad, nacionalni-anacionalni, kosmopolisti, univerzalisti, mesije- posvecenici.

Kako je izjavio jedan nas mladji pisac, koji zivi i radi u inostranstvu, rec je o razlici izmedju dva kulturna modela, pogledima na svet uslovljenim razlicitim iskustvima: "Ja ne mogu da pisem o kozama, ako ispred mene imam asfalt i zgradu". Senzibilitet postmodernista formira se u betonu, na filmovima, na pojavi novog dizajna, rok muzike, dzeza i kompjutera, u svetu virtualne stvarnosti "naseljene brzinom". Nasuprot tome svet tradicionalista u ovom vidjenju nije odmakao od sljiva i ideologije i kaska za (n)ovim vremenom bar cetvrt stoleca.

Politicka netrpeljivost

Sa svetonazorom ocitovanim u knjizevnim delima i (pre svega) politickim delovanjem pisaca povezani su termini nacionalnog i nacionalistickog, odnosno anacionalnog, kosmoplitskog i univerzalistickog kojima se medjusobno krste i ova dva knjizevna kruga, pri cemu svaka strana kvalifikaciju kojom "casti" drugu dozivljava kao uvredu. Tradicionalistima se pripisuje "skucenost" u medje nacionalnog duha, ovim drugima "sirina" globalnog.

Ako na ravni knjizevnih dela postoji tolerancija kada je rec o opredeljenju (samo kada je rec o ispoljavanju, ne i u slucaju vrednosti), na nivou politickog delovanja netrpeljivost je ocita. To je bilo vidljivo prilikom tromesecnih demontracija u Beogradu kada je pojava i obracanje nekih pisaca-tradicionalista gradjanima i studentima bilo propraceno zgrazanjem njihovih naslednika nad moralom onih koji pritiv vlasti protestuju iako su do juce sa njom duvali u isti rog. U sferi politickog krug se zavrsava opet na Cosicu, ali ne i samo na njemu: ne osporavajuci da su tradicionalisti stvarno doprineli uspostavljanju institucija demokratskog sistema, prigovara se da su skliznuli u nacionalisticke vode formirajuci svojim delima mnjenje upravo u tom pravcu, sto je za drugu, "kosmopolitsku stranu", blago receno, apsolutno neprihvatljivo. Dalje, ako tradicionalista i ima u strankama koje imaju predznak gradjanska, postmoderniste medju nacionalistickim ili nacionalnim vec je teze naci.

Pobrojane kriticke tacke nisu i jedine. Vec bi se tu naslo mesta i za druga pitanja, ali se cini da su ova kljucna, kao sto se cini da spor postoji po sve tri tacke: kako onih koji se ticu generacijskih razlika, tako i politickih i estetskih. Ciji ce tas na vagi prevagnuti prosudice vreme.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /