DOMETI POPULACIONE POLITIKE DANAS I OVDE

Dr Marina Blagojevic

“Prezivljavanje" je kvalitativna ocena za stanje kvaliteta zivota na ovim prostorima. Sto je jos vaznije, ne radi se o stanju koje je stabilno, vec o konstantnom pogorsavanju, sa malim periodicnim predasima, kao i o sve suzenijim i apstraktnijim mogucnostima preokreta.

Ako je to tako, a za to ima beskrajno mnogo dokaza, onda postaje sasvim jasno da je radjanje, pa i roditeljstvo samo deo konteksta prezivljavanja.

Jedini smisao bilo cemu, ovde i sada, daju oni koji imaju moc, a koji predstavljaju jedan do pet odsto stanovnistva. Oni koji imaju moc da nesto zovu znanjem i naukom, a nesto ne, koji imaju moc da znanje upotrebe ili ne upotrebe, odbace, ili ucine bezvrednim. Oni koji imaju moc da se igraju istinom, da stvaraju pararealnost i koji imaju moc da stvaraju haos. Oni koji imaju moc da ucine da nam jedini cilj postane sopstveno prezivljavanje u haosu. Otud, ni saznanja o uzrocima niskog nataliteta, naprosto nisu dovoljna da se bilo sta promeni kada nema sustinske, a ne deklarativne, politicke volje.

Specificna populaciona situacija u Srbiji stvara jak pritisak u prilog pronatalitetne politike. Ipak, u izrazito osiromasenoj svakodnevici sam domet uticaja populacione politike prilicno je ogranicen, sto znaci da osmisljavanje populacione politike treba da je realisticno, odnosno da treba da uvazi cinjenicu o stvarnim mogucim efektima. Mere populacione politike jednostavno nisu dovoljne da bitnije promene fertilno ponasanje zena. Ovo utoliko pre sto zene smatraju i da se radi pre svega o merama socijalne politike, dakle o necemu sto je vezano za normalni drustveni razvoj i dosezanje odredjenog kvaliteta zivota, a ne iskljucivo namenjeno porastu populacije. Dominatan uticaj na radjanje ima licni stav zene, zatim slede porodicne okolnosti, i tek na trecem mestu su - mere populacione politike. Odluka o radjanju je odluka koja velikim delom pociva na dogovoru partnera, dok je odluka o neradjanju odluka koja velikim delom predstavlja odluku same zene.

Nizak fertilitet kod nas nije rezultat niske vrednosti dece, vec obrnuto. Sto je visi nivo zahteva koji roditelji postavljaju sebi, sto su deca vaznija u njihovim zivotima, i sto su drustvene mogucnosti ogranicenije, to je logicna individualna strategija, i strategija para - radjanje malog broja dece. Neradjanje tako, nije ni “egoizam", ni “hedonizam", vec svojevrsni altruizam.

Stanovnistvo se danas i ovde sve vise tretira kao svojevrsni paradoks. Ono se tretira kao broj glasaca, vojnih obveznika, poreskih obveznika, kao proizvodjac koji ne proizvodi i kao potrosac koji ne treba da trosi. Ono je sve vise zapravo visak u drustvu koje nije vise drustvo. Drzava je ovde pobedila drustvo, a stanovnistvo je zrtva.

Populaciona politika danas i ovde javlja se zapravo kao pokusaj uspostavljanja reda u haosu, smanjivanja negativnih posledica drustvenog razvoja, unosenja svesti o potrebi sagledavanja dugorocnih trendova razvoja, a ne samo aktuelnih politickih problema. U izvesnom smislu, populaciona politika na ovim prostorima postaje vise opomena nego konkretna akcija, mnogo vise projekt, nego realizacija.

Ona se definise kroz meru stetnosti drustvenog razvoja/regresije po stanovnistvo. Zahvaljujuci sistemu preciznih demografskih indikatora nepovoljnih kretanja u stanovnistvu ona postaje “cenovnik" politickih promasaja, autenticna i cvrsta kritika aktuelnih politickih izbora. Naravno, moguce je i drugacije citanje aktuelne istorije u kojem je “zrtvovanje" srpskog naroda bilo neizbezno i nametnuto. Vreme ce proceniti koja ce od ove dve interpretacije aktuelne drustvene drame biti ubedljivija. Iako se oko uzroka necemo lako sloziti, sigurna sam da cemo se sloziti oko posledica. A posledice su upravo takve, uzasavajuce. Populaciona politika u Srbiji je suocena sa ozbiljnim problemima dualnog demografskog razvitka.

Medjutim, resenja ne moze biti bez postovanja individualnih prava i individualnog izbora. Problem visokog nataliteta na Kosovu je problem koji treba razresiti “modernizacijom radjanja". Ali, “modernizacija radjanja", kao platforma populacione politike ima smisla i kada je rec o niskonatalitetnim podrucjima. Nikakva arhaizacija radjanja na niskonatalitetnim podrucjima nije i ne moze biti resenje.

Rehabilitacija radjanja na niskonatalitetnim podrucjima u Srbiji, ne treba da se odvija izvan napora usmerenih ka modernizaciji, koja ni u kom slucaju nije zavrsena. Ona treba da se definise pre svega unutar programa razvoja u kojem je poboljsanje kvaliteta zivota osnovni cilj. Naime, nizak natalitet u Srbiji nije samo rezultat modernizacije, vec bi se on mogao posmatrati i kao nedostatak modernizacije, kao rezultat neindividualizacije (opsta norma), neemancipacije zena, i kao rezultat ne hedonizma - vec izrazito niskog kvaliteta zivota velike vecine stanovnika.

Svaki zahtev za vece radjanje mora ujedno i da bude zahtev za bolje uslove podizanja dece, inace, postaje besmislen, hipokrizijski, cinican, ili podignut na pijedestal teorije koja ne vodi racuna o realnosti. Populacija na niskonatalitetnim podrucjima je iscrpljena materijalno, moralno, fizicki. Ocekivati da ce takvo stanovnistvo biti u stanju da odgovori ocekivanjima planera populacione politike potpuno je nerealno. Stanovnistvo se u sustini ponasa krajnje racionalno - ono obezbedjuje svoj opstanak i opstanak svoje vec rodjene dece, smanjivanjem radjanja. Drzava u kojoj postoji, s jedne strane, intenzivan “odliv mozgova", a s druge, problemi oko priznavanja statusa izbeglickog stanovnista, ne bi se mogla nazvati drzavom kojoj je stalo do stanovnistva. Posto se stanovnistvo intenzivno “izvozi", posto se ono uvlaci u ratne sukobe, posto se izbeglice ne integrisu, pre bi se moglo reci da postoji - visak stanovnistva, ma kako to cinicno zvucalo.

Granice populacione politike, ovde i sada, otuda su granice politicke moci ciji je dosadasnji ucinak devastacija ekonomskih, ljudskih, ekoloskih i socijalnih resursa. Stanovnistvo je i samo bilo objekat takve politike. Dinamika demografskih fenomena se u nasim uslovima iskazuje kao svojevrsna patologija.

Ako najstariji medju nama imaju najvise nade, onda je to dokaz da drustvene okolnosti na ovim prostorima obrcu cak i bioloske zakonitosti.

Jedno od tih obrtanja je i neradjanje. Neradjanje, kao prinuda, a ne kao sloboda.

(Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu)