NEKI NOVI OBICAJI

Pise: Stojan Cerovic

Pre desetak godina izgledalo je da biti Srbin sa Kosova predstavlja unosno i perspektivno zanimanje. Ljudi tog profila bili su neobicno trazeni, rado primani i slusani u najelitnijim sluzbenim i nesluzbenim prestonickim kabinetima. Verovalo im se na rec. Svuda su imali pravo prvenstva. Oni su prvi, na onom cuvenom skupu pod otvorenim nebom, dobili veliko obecanje buduceg vodje.

Srbi sa Kosova bili su toliko odusevljeni i toliko su zahvalno zalegli za vodju, da je on posle nastavio da daje slicna velika obecanja svakome ko je u tome oskudevao. Srbima u Hrvatskoj, Srbima u Bosni, Srbima uopste, nacionalistima, komunistima, piscima i akademicima, Rusima i Amerikancima, reformistima, rodjacima otetih Muslimana, Vuku Draskovicu, Seselju, svojoj supruzi...

Ispunjavao je malo ili nista, ali pretpostavljam da on takvu obavezu intimno nikad nije ni preuzeo. Njegovo je da obecava, a ko poveruje sam je kriv. U tom smislu on sebe svakako smatra postenim sibicarom. Zato nikad nije imao mnogo razumevanja za naknadne zalbe i kuknjave. Prema takvim stvarima odnosio se s krajnjim nemarom i prezirom. Nikad nije obilazio ranjenike i izbeglice, nije odavao pocasti poginulima, nije hteo da prima i slusa prevarene stedise, rodbinu nestalih i pobijenih i svakojake socijalne slucajeve. Zato mogu da zamislim koliko se uznemirio kad je cuo da mu kosovski Srbi prete dolaskom u Beograd. Pa zar oni, ipak, nisu najbolje prosli? Racun im stize tek posle deset godina. Svi ostali Milosevicevi klijenti trajali su krace: poceli su kasnije i pre zavrsili. Neki su imali i drzave, bili predsednici, ministri i vrhovni komandanti, mnogi su imali kuce i imanja, neki su bili zivi pa vise nisu, neki su imali obe noge, pa su se odavno navikli na jednu.

Prema izvestajima sa malog skupa u Gracanici, najava dolaska u Beograd (na Dedinje) nije nesto u sta kosovski Srbi polazu nadu. U velikoj nevolji ljudi su shvatili da se na toj adresi dele samo prazne reci. Uostalom, do Dedinja niko od njih vise ne bi ni stigao. Vladika Artemije, koji kosovske Srbe predstavlja iskrenije od nekadasnjih vodja poput Solevica, radije posecuje antisrpski Vasington gde ga primaju s uvazavanjem i razumevanjem, dok Milosevic tako nezno prima jedino Ricarda Holbruka.