IZLAGANJA UCESNIKA OKRUGLOG STOLA NA TEMU “SLABOSTI DEMOKRATSKE OPOZICIJE U SRBIJI" (2)

Bogacenje kroz stranke

Za razliku od zapada, gde se politikom bave bogatiji ljudi, na nasoj politickoj sceni najlaksi nacin da se covek obogati je da napravi vlastitu stranku i da eventualnu vlast koju osvoji u nekim opstinama iskoristi ne za promene poretka vec za licno bogacenje i isplacivanje svoje politicke klijentele

Dr Kosta Cavoski

Ovo nije demokratski poredak, niti se moze govoriti o bilo kakvom istinskom pluralizmu. To je, po definiciji Huana Linca, jedan autoritarni poredak, koji nije totalitaran u smislu da je sve uguseno, ima ideologiju, ima cak odgovarajuci mentalitet, ima i nekakve izbore, ali je na tim izborima ishod skoro potpuno izvestan. To sto Goati kaze da i to ima neki svoj kraj, nije vezano za svaku stranku i politicki establisment, nego je i ljudskim vekom ograniceno. Iz prostog razloga sto je i lider koji vodi ovu stranku smrtan, sto se moze dogoditi da jedan zalutali metak moze da izmeni istoriju, barem za neko vreme. U svakom slucaju, tome se pre ili posle vidi kraj. Pogotovo ce mladji od nas videti.

Ono sto bih ja hteo da kazem, to je nesto o prirodi tzv. opozicionih stranaka, o njihovom unutrasnjem ustrojstvu. Od samog pocetka tu je postojala bitna razlika oko zamisli, prirode stranaka. Istorijski gledano, stranka je politicko udruzenje istomisljenika, cak vise od toga. Kako to Platon veli u Sedmom pismu, kad covek udje u neki poduhvat, on ne ulazi samo sa onima sa kojima deli isto misljenje i uverenje, nego i sa onima s kojima ga povezuje odnos poverenja. Dakle, nije u pitanju samo procena politickog kreda, nego i procena politickog karaktera, karaktera samog coveka. I zato je Platon napustio politiku, ne toliko zbog toga sto se razisao sa svojim ljudima zbog politickog uverenja, koliko zbog nepouzdanosti njihovog karaktera. To je ono sto je za stranku vrlo znacajno, stranka nije samo skup istomisljenika, nego ljudi koje povezuje odnos poverenja, a to poverenje se zasniva na primeni postojanih i relativno pouzdanih pravila ponasanja. Ukoliko se ta pravila krse, onda se taj odnos poverenja potpuno rusi.

Sumnjivo poreklo stranackih para

Od samog pocetka bilo je ljudi na politickoj sceni koji su smatrali da stranka nije politicko udruzenje nego privredno preduzece, cak su to i pisali - da je stranka privredno preduzece, da ona izlazi na politicko trziste, da su proizvod koji nudi politicka uverenja, da se gleda kakvu prodju imaju ta uverenja, pa zavisno od te prodje, snose odgovarajuce konsekvence. I cak se tvrdilo, da je cilj - recimo u Demokratskoj stranci u samom pocetku, to je govorio Zoran Djindjic - da stranka ima suvise profesionalaca. Da onoga casa kada u svakom opstinskom odboru bude po jedan placeni covek, da ce to biti pravo preduzece, modernog tipa, koje ce imati uspeha na politickom trzistu. Bojim se da su od samog pocetka tu nastale bitne razlike. Jer, na zapadu stranke nisu lukrativne i politikom se bave bogatiji ljudi zato sto imaju slavoljublje koje ih pokrece i, po pravilu, gube svoj novac. Oni koji hoce da se obogate, klone se politickih stranaka, oni se bave biznisom. Kod nas je upravo obrnuto. Najcesci nacin da se covek obogati jeste da napravi politicku stranku. I ako pratite politicke lidere, od kola koja voze, od stanova u kojima zive, do drugih nekih okolnosti, vi cete zapaziti da su mnogi neverovatno napredovali za ovih sedam-osam godina.

Tako da je zapravo na nasoj politickoj sceni najlaksi nacin da se covek obogati da napravi svoju vlastitu stranku, da s njom izlazi na izbore i da eventualnu vlast koju osvoji u nekim opstinama, mozda cak i ako je deli sa socijalistima, iskoristi ne za promene tipa politickog poretka, nego za vlastito bogacenje i isplacivanje svoje politicke klijentele.

Naravno, novac je veliki problem na nasoj politickoj sceni. Govorim vrlo prakticno, iako se bavim teorijom. Za stranke je neophodno da raspolazu odgovarajucim novcanim sredstvima. Nazalost, u nasim prilikama, stranke zavise od parajlija, a parajllije zavise od Slobodana Milosevica. Nema u nasoj zemlji nijednog bogatijeg coveka koji do novca nije dosao tako sto je u ovom ili onom trenutku bio u blizini vlasti, ako vec nije bio na samoj vlasti. Tako da je ne samo poreklo tog novca sumnjivo, nego su sumnjivi i motivi onih koji od svojih sredstava finansiraju takozvane opozicione stranke.

Vladanje dekretima

Ozbiljno pitanje je unutrasnja demokratija u samoj stranci. Stranke su tako ustrojene da zapravo nisu demokratske. I da vodje stranaka, sem nekih malih izuzetaka nemaju pravu konkurenciju, a i ukoliko je imaju, nastoje da je osujete. Recimo, u Srpskom pokretu obnove je potpuno uobicajeno da predsednik izdaje naredjenja u vidu dekreta. Kao sto radi sef drzave, ne u redovnim nego u vanrednim prilikama. Kada suspenduje slobode i prava, sam izdaje naloge koji se moraju izvrsiti. Ima, opet, drugih stranaka, da ne pominjem imena, gde se potpredsednik stranke jedino moze postati ako kandidata za potpredsednika predlozi predsednik stranke. Samo njegovi ljudi mogu biti potpredsednici. U logici je stvari da potpredsednici najpre, da tako kazem, ugrovazavaju predsednika ako slabije radi. To su ljudi koji su najsposobniji pored predsednika, i da se iz njihovih redova pre svega kandiduje kandidat za buduceg predsednika. Ukoliko je predsednik partije taj koji odredjuje ko ce da bude potpredsednik, onda tu prave konkurencije nema. Takodje, koliko sam cuo, ima cak i takvih stranaka gde predsednik moze da predlozi svoju listu glavnog odbora. Pa kako onda taj glavni odbor uopste moze raspravljati o njegovom radu, uskracivati i davati poverenje, ako su sve to njegovi ljudi.

Dakle, stranke nisu dobro ustrojene i zbog toga u njima nema pravog demokratskog zivota. A onda se ne moze ocekivati da se takve stranke na opstoj politickoj sceni bore za istinsko uvodjenje demokratije. Zena jednog vodje je cak rekla da stranka kojoj ona pripada treba da se temelji na unutrasnjoj diktaturi da bi se izborila za demokratiju u ovoj zemlji. Takvi paradoksi se mogu stvoriti samo u njenoj konfuznoj glavi, ali cinjenica je da to tako ljudi primaju, i nista o tome posebno ne govore.

Neodgovornost lidera

S tim u vezi je i pitanje odgovornosti za uspeh i neuspeh te stranke. Kada je svojevremeno Karl Poper isticao prednost dvopartijskog engleskog sistema, on je odgovornost lidera stavio na prvo mesto. On kaze: Ima dvopartijski sistem, u odnosu na visepartijski, dobrih i losih strana. S druge strane, i nekadasnji francuski tip politickog sistema ima svojih prednosti, jer bolje odrazava pluralizam misljenja na politickoj sceni, u samom parlamentu, nego sto cini dvopartijski sistem. Ali dvopartijski sistem ima jednu odlucujucu prednost. Kada stranka koja je na vlasti izgubi na izborima, ona mora radikalno da se menja. Mora da promeni odmah lidera, on daje ostavku, mora da dovede nove ljude i, evenutalno, da usvoji bitno izmenjeni ili potpuno novi program. Dakle, to obezbedjuje zdrav politicki zivot.

Cim lider jedne stranke, recimo Konzervativne, izgubi na izborima, on tog istog casa podnosi ostavku i stranka trazi novog lidera. Naravno, stranke su prinudjene, ja to ne osporavam, takav je politicki zivot, ne samo kod nas, nego i u drugim zemljama koje su najbolje uredjene, da se mora politicki program personalizovati, izraziti u jednom liku, liku vodje. Ja licno to ne simpatisem, ali to je cinjenica. Stranke moraju da traze lidera, ne da imaju tuce vodja, podjednake vrednosti. Ali, posledica toga je izuzetna odgovornost tog pojedinca, inokosnog lidera. Kod nas to nije tako.

Ja sam bio u Demokratskoj stranci do izbora 1990. godine, i secam se, bio sam protiv izlaska na izbore iz raznih razloga. Pokazalo se da je ta procena da ce se ti izbori izgubiti bila tacna. Jer su uslovi bili neravnopravni. Mnogi drugi su na te izbore izasli, i niko nikakvu konsekvencu nije podneo. Niti ce ovi koji su ovde. Pogresili su, pa sta.

Recimo, na jednom sastanku Glavnog odbora Dragoljub Micunovic je tvrdio da ce DS u slucaju manje povoljnog ishoda, osvojiti najmanje 50 mandata, a u slucaju povoljnijeg ishoda 70 mandata. Osvojeno je samo sedam i nikom nista. Posle toga se odrzao sastanak Glavnog odbora, postavilo se pitanje poverenja, i odmah se tu organizuje klopka za one koji to cine iz nekih licnih motiva, da je u pitanju licna osveta, mrznja itd, a ne pozivanje na neku uobicajenu odgovornost.

Ukras rezima

Posle toga je bilo mnogo izbora i uvek su ljudi procenjivali da na te izbore treba izaci iz ovih ili onih razloga, da se stranka afirmise, da se cuje njen program, da se ipak nesto moze dobiti, ako ne idemo na izbore potpuno cemo biti neorganizovani, niko nam pare nece dati itd, i onda nikom nista. I sada su nam socijalisti krivi sto mi i dalje nemamo istinski stranacki pluralizam i parlamentarni sistem. Oni su krivi sto drze monopol, a ne mi koji smo pristali, izlaskom na izbore, da budemo ukras tog rezima, a da im ponekad, poput Seselja ili Vuka Draskovica i Duska Mihajlovica, priteknemo u pomoc tako sto cemo u odredjenom trenutku uci u vlast. To je, nazalost, uradio i Milan Panic 1992. godine, pa se zaboravlja, i to kada je Milosevicu bilo najteze - kada je poceo da gubi na Zapadu, a kada jos nije uspeo da se nagodi sa Amerikancima, kako je to poceo negde od 1993, pocetkom 1994, kada je usao u odgovarajuci dil sa njima.

Mislim da je i ovaj nas poredak po svojoj prirodi autoritaran. On, naravno, ima neke elemente politickog pluralizma, ima i povremene izbore, ali nema smene na vlasti. Tek kad se izvrsi prva velika smena na vlasti, pa dodje neka nova stranka, ona ce takodje pokusati da i dalje ostane, tek tada cemo moci da kazemo da imamo izvestan, ograniceni, pluralizam i kakav-takav pozeljan demokratski parlamentarizam i pluralizam. Dok se to ne dogodi moramo znati sta imamo pred sobom. To je dakle jedan autoritaran poredak, jedna monopolska stranka koja ni po koju cenu nece dati vlast, i jedan broj opozicionih ili tzv. opozicionih stranaka koje se ne snalaze, pa u jednom trenutku izlaze na izbore pomazuci rezimu, u drugom trenutku te izbore bojkotuju, nadajuci se da ce na sledecim izborima bolje proci.

(Sutra: Dr Nebojsa Popov: Nacionalna revolucija i burazerska privatizacija)

Zasto nisu dosli stranacki lideri
Iznenadjuje me to da se predsednik stranke Zoran Djindjic nije odazvao pozivu svog Opstinskog odbora (iz Koceljeve, koja je suorganizator ovog skupa). To sto, recimo, predsednik Gradjanskog saveza ili DSS nije dosao, to je mozda zbog toga sto ih licno nije pozvao predsednik stranke. Mozda vreme nije odgovaralo, ali kada je u pitanju DS to je postalo uobicajeno. Tako da zakljucujem da ovakav tip razgovora, zato sto je analiticki i kriticki dijalog, ne odgovara sefovima stranaka.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /