KAKO POSLUJE PRIVATNA FIRMA KOJA JE PREPORODILA SELO DRMANOVICI

Od 390 mestana sela, cetrdesetak radi u privatnoj drvopreradjivackoj firmi “Slozna braca", koja je napravila makadamski put, i uz pomoc seljana, uvela telefone

“Ovde se odmaramo samo za Novu godinu, a dok je sezona nema stajanja", kaze za “Nasu Borbu" Vojko Puric, vlasnik i direktor drvopreradjivacke firme “Slozna braca" iz sela Drmanovici. Udaljeno sest kilometara od Nove Varosi, i 25 kilometara od Sjenice, okruzeno cetinarskom sumom, ovo mesto je prirodno preodredjeno za ovu delatnost koja se i za porodicu Puric ali i za celo mesto pokazala probitacnom.

Od 390 stanovnika Drmanovica, cetrdesetak radi u ovoj firmi, koja ukupno zaposljava 71 radnika. I pored toga, uticaj ovog preduzeca u selu vidi se odmah po silasku sa magistralnog puta Sjenica-N. Varos. Naime, tri kilometra makadamskog puta do prostorija “Slozne brace", izgradjeno je mehanizacijom i sredstvima ove firme, dok je u saradnji sa mestanima, putem samodoprinosa finansirano uvodjenje telefona. Na kraju puta, pored stovarista, u okviru koga se nalazi i pilana, nalazi se i porodicna kuca Purica, isped cijeg ulaza stoji neonski natpis sa imenom firme.

O poslovnom putu do vlasnika preduzeca, ciji je obrt prosle godine iznosio devet miliona dinara, Puric malo kaze. Posle rada u FAP-u, odlazi u inostranstvo, ali se ubrzo vraca u zemlju. Sa sredstvima koja je zaradio u pecalbi, kupuje kamion i krece u posao autoprevoznika.

Uvidevsi da je posao sa drvnom gradjom unosan, krajem 1992. godine, sa kapitalom od 100.000 DEM, osniva “Sloznu bracu". Firma se bavi preradom drveta u polufabrikate koji se sem na domacem trzistu, na kome se plasira cak 80 odsto proizvodnje, izvoze i na trziste Grcke i Italije. Radi poboljsanja prodaje pored stovarista u Beogradu, otvoreno je i predstavnistvo u Solunu.

“Sa ovom firmom, razvija se i selo, jer mladi ne odlaze u grad", tvrdi Puric. Sa prosecnom platom od 1.500 dinara, koja u slucaju vozaca ide i do tri hiljade dinara, iako se radi u dve smene gotovo tokom cele godine, nije tesko videti zasto. “Koliko ce ko da zaradi, zavisi od toga koliko radi", kategorican je Puric. U firmi inace rade svi clanovi porodice Puric, ukljucujuci i suprugu vlasnika. Medjutim, da se zna ko je gazda pokazuje i sledeci primer. Posle jednog pogresnog poslovnog poteza, brat Vojkov, do tada zaposlen

u firmi dobija otkaz. Iako se tri meseca potom izvinio svom bratu i direktoru firme, te priznao krivicu, na posao jos nije vracen. Ova epizoda ni najmanje ne umanjuje znacaj naziva firme. On se odnosi na Vojkove sinove, Zorana i Neleta, a iskazuje ocevu zelju da oni naslede i razgranaju porodicni posao.

A prostora za sirenje ima, jer je u planu pocetak proizvodnje namestaja, za sta su vec uvezene neophodne masine. Kako se radi o investiciji vrednoj milion maraka, Puric ocekuje pomoc i od republickog Fonda za razvoj. Ukoliko se odobri, znacice posao za jos 70 novih radnika. Deo proizvodnje namestaja, “Slozna braca" nameravaju da izvoze i u Grcku, gde ce po recima Purica biti konkurentni sa cenama. “Ako mogu Italijani, da se uklope, mozemo i mi", tvrdi Puric.

Kao jedan od komitenata sjenicke Investbanke, Puric kaze da mu je banka pomogla mnogo ali: “Nisam voljan da se zaduzujem, to mi je ostalo od oca". Firma, kada se radi o nabavci sirovina inace ima dobru saradnju sa “Srbijasumama" i firmama iz Republike Srpske, a glavni kupci su, izmedju ostalih “Energoprojekt - Visokogradnja", i “Gradjevinar"- Nis.

Rade Repija