IZLAGANJA UCESNIKA OKRUGLOG STOLA NA TEMU “SLABOSTI DEMOKRATSKE OPOZICIJE U SRBIJI" KOJI SU 25. JUNA ORGANIZOVALI DEMOKRATSKA STRANKA IZ KOCELJEVA I

Inferiornost opozicije i blokiranje privatizacije

Blokiranje promena u ekonomskoj sferi u Srbiji, za sta je SPS kao ideolosko-teorijski alibi posluzio partijski program, osujetilo je nastanak bloka socijalnih snaga koje cine izborni oslonac partija demokratske i trzisne orijentacije

Dr Vladimir Goati

Kad se govori o slabostima opozicije u Srbiji misli se na to da ona nije ostvarila mirnu smenu na vlasti do koje je doslo u svim postkomunistickim zemljama jugoistocne Evrope. Opozicija u Srbiji od 1990. do 1998. nije uspela da eliminise sa vlasti eks komunisticku SPS, zbog cega je rasprava o slabostima opozicije zapravo traganje za uzrocima njene politicke inferiornosti u odnosu na SPS.

Istini za volju, odnos snaga u birackom telu i u parlamentu izmedju SPS i opozicije danas je u odnosu na 1990. temeljito promenjen, jer je SPS koja je 1990. osvojila podrsku 46 odsto birackog tela i skoro cetiri petine mandata, na republickim izborima 1997. zadobila poverenje samo trecine (34,2 odsto) biraca i zadobila 43 odsto parlamentarnih sedista. SPS je zbog erozije politickog i parlamentarnog uticaja, bila prinudjena da deli vlast sa radikalima. Tako je deo opozicije postao 1998. koalicioni partner socijalista na vlasti. U tom smislu, ocenu o neuspehu opozicije treba relativizovati.

Od velikog broja uzroka slabosti opozicije u posmatranom razdoblju (1990-1998), navescemo sledece. Najpre, to je odsustvo masovne podrske politickom pluralizmu 1989/1990, zbog cega se u Srbiji moze govoriti o “preuranjenoj pluralizaciji". Za razliku od Cehoslovacke, Poljske, Madjarske i nekih republika SFRJ, u Srbiji, u trenutku velikog politickog preokreta 1989/1990, integrativne ideje “starog rezima" nisu bile izgubile svoju atraktivnost i mobilizacionu snagu. Zbog toga je masovna podrska uspostavljanju pluralistickog poretka u Srbiji bila veoma slaba. Taj “deficit" politicke podrske prati opoziciju do danas.

Podela i usitnjenost

Opozicija je podeljena grosso modo na dva dela izmedju kojih postoje vece razlike nego izmedju nekih od tih delova i vladajuce SPS. Rec je zapravo o “dvostranoj opoziciji" koja zbog nepremostivih razlika ne moze zajedno da organizuje vlast. To je bitno strukturalno obelezje opozicije u Srbiji koje ima dalekosezne politicke implikacije. Zahvaljujuci upravo tome, SPS je u razdoblju 1990-1998. ostala na vlasti, bez obzira sto nije uspela da na sukcesivnim izborima za republicki parlament odrzanim 1992, 1993. i 1997. zadobije apsolutnu vecinu u parlamentu.

U sredistu rascepa opozicije na dva dela je cluster stavova prema sledecim ciljevima - vrednostima: demokratiji, trzisnoj privredi i povezivanju sa medjunarodnom zajednicom. Deo opozicije koji ima negativan odnos prema navedenim ciljevima - vrednostima, imao je u proteklom razdoblju sigurnog saveznika u eks komunistickoj SPS.

Podela opozicionih partija na dva dela je rezultat podele citavog partijskog spektra Srbije po dimenziji Gemeinschaft - Gesellschaft koja predstavlja temeljnu osnovu njegove strukturacije. Partije na levom polu ove ose inspirisu se nacionalnim vrednostima i tradicijom i teze nacionalnoj integraciji, dok partije na desnom polu ose zastupaju liberalnu, kosmopolitsku opciju i teze vesternizaciji. Naravno, ovu podelu treba shvatiti kao idealni tip, jer u praksi partije imaju diferencirana i ne uvek koherentna stanovista o navedenim ciljevima - vrednostima i zauzimaju neku od tacaka linearnog kontinuuma. Uz to, partije su u razdoblju od 1990. do 1998. menjale stanovista o tim pitanjima, sto je dovodilo do njihovog pomeranja na navedenom kontinuumu.

Od ove temeljne podele treba razlikovati i usitnjenost opozicije pod kojom podrazumevamo postojanje vise partija sa identicnim ili veoma bliskim politickim opredeljenjima. U ovom slucaju, rec je o konjunkturnom fenomenu koji presudno zavisti od partijskih lidera. Od interesa i teznji tih lidera zavisi da li ce postojati jedna ili vise partija i da li ce, ako postoji vise partija, odnosi izmedju njih biti konkurentski ili kooperativni.

Uzroci usitenjenosti

Pojedini autori dobro su opisali neutazivu volju za moc i narcizam opozicionih lidera, kao i njihovu naglasenu netrpeljivost i nespremnost na saradnju sa drugim opozicionim partijama. O tome svedoce neocekivane promene u odnosima izmedju opozicionih partija, mnogi brzo sklopljeni i jos brze raskinuti izborni savezi. Istini za volju, to nije osobenost partijske scene Srbije, jer se slicne pojave uocavaju u politickom zivotu drugih postkomunistickih zemalja jugoistocne Evrope. Ali, u tim zemljama slobodni i fer izbori deluju kao korektivni mehanizam koji politicki neracionalna ponasanja partijskih lidera nemilosrdno sankcionise gubitkom glasova i uticaja. Kod nas se, medjutim, ne moze govoriti o slobodnim i fer izborima zato sto je vladajuca SPS zadrzala izrazito nadmocan polozaj u izbornom procesu. U tome su saglasni izvestaji misija OEBS-a i nezavisnih eksperata o svim do sada odrzanim izbornim nadmetanjima od 1990. do 1998. U nekim slucajevima (lokalni izbori 1996, decembarski predsednicki izbori 1997) pouzdano je utvrdjeno da su masovne izborne mahinacije presudno uticale na pobedu kandidata vladajuce stranke.

U takvim okolnostima, neke stranke su odbijale da izadju na izbore kao, na primer, SPO i DS koje su bojkotovale majske savezne izbore 1992. kao i DS, DSS i GSS koje su odbile da izadju na republicke izbore 1997. Ali i kada se nisu odlucivale na bojkot, vecina opozicionih stranaka se post festum zalila ne samo na izborne propise (izborni zakon, zakon o izbornim jedinicama), zato sto su usvajani bez saglasnosti opozicije i zato sto su pristrasni u korist vladajuce SPS, nego i na masovno krsenje tih propisa u korist vladajuce stranke od kojih cemo pomenuti: visestruko glasanje, masovno falsifikovanje zapisnika sa birackih mesta, pogresno rukovanje sa izbornim materijalom i preinacavanje izbornih rezultata putem sudskih odluka i dr. Iz tih razloga, opozicione stranke permanentno su isticale da oficijelni izborni rezultati bitno umanjuju sirinu njihove biracke podrske. Ti prigovori posluzili su, u nekim slucajevima, liderima opozicije kao alibi za opravdanje ocigledno pogresnih izbornih strategija. Sve u svemu, latentan efekt permanentne neregularnosti izbora je olaksanje opstanka patuljastih opozicionih partija na politickoj sceni.

Opozicija i vladajuca SPS

Da bismo razumeli nemoc slaboga, u ovom slucaju opozicije u Srbiji, valja se pozabaviti pitanjem u cemu je snaga jakoga SPS? U odgovoru na to pitanje nuzno je uzeti u obzir da je SPS zakoracio u plualisticko razdoblje sa velikim “pocetnim kapitalom". SPS je siroku podrsku koju je uzivala u populaciji Srbije kao protagonista socijalisticke opcije, bitno prosirila formulisuci i sprovodeci “nacionalni program" u cijem sedistu su bile ideje o etnickoj podeli drugih republika SFRJ i o bitnom suzavanju, u stvari ukidanju, izuzetno siroke autonomije koju je Kosovo imalo po Ustavu SFRJ (1974).

Uspesnom “prezivljavanju" SPS doprinela je njena osobena izborna i politicka strategija. Glavni oslonac politicke strategije SPS u citavom prethodnom razdoblju predstavljali su socijalnim slojevima iz donjeg dela socijalne piramide po dimenziji profesionalnog statusa i obrazovanja, a koji cine masovnu glasacku vojsku: NK, PK i KV radnici, penzioneri, domacice. U stvari, SPS je politicki delovala kao zastitnik socijalnih slojeva koji predstavljaju gubitnike u trzisnoj privredi (Kitschelt, 1995). Socijalisti su obezbedili podrsku tih slojeva pruzajuci im socijalnu sigurnost sto dobro ilustruje njihova kljucna parola sa prvih slobodnih izbora: “Sa nama nema neizvesnosti".

SPS je ostvarila obecanje socijalne sigurnosti blokirajuci proces ekonomske tranzicije. Zadrzavanje dominantnog “drustvenog", u stvari partijskog, vlasnistva, omogucilo je SPS da u velikoj meri svede novouspostavljeni pluralisticki poredak (postojanje opozicije, periodicni izbori, visepartijski parlament) na normativnu fasadu koja prikriva njenu dominaciju.

“Demokratski socijalizam" protiv privatizacije

Bilo bi pogresno razloge SPS za blokiranjem privatizacije redukovati na njen sebicni interes za odrzavanjem na vlasti po svaku cenu. Rec je o tome da privatizacija protivreci strateskim opredeljenjima SPS za uspostavljanjem “demokratskog socijalizma" (Osnove programa SPS, 1992). “Demokratski socijalizam" oznacava, po shvatanjima socijalista, kontinuitet sa socijalistickim idejama koje su se evolutivno razvijale u zapadnoj Evropi. Pod uticajem tih ideja nastali su mesoviti sistemi koji su se - prema citiranom programskom dokumentu SPS - odrzali upravo zahvaljujuci socijalistickim elementima: javnom sektoru, zadrugarstvu, regulaciji trzisne privrede, lokalnoj samoupravi, saodlucivanju, javnim ustanovama u obrazovanju, kulturi i zdravstvu i drzavi blagostanja. Izlozena gledista SPS - koja ocigledno preuvelicavaju vaznost “socijalistickih" naspram “kapitalistickih" elemenata u savremenim trzisnim ekonomijama - posluzila su kao ideolosko-teorijski alibi za blokiranje privatizacije.

Blokiranje promena u ekonomskoj sferi u Srbiji osujetilo je nastanak bloka socijalnih snaga koje cine izborni oslonac partija demokratske i trzisne orijentacije. Nasuprot tome, u drugoj republici SRJ, Crnoj Gori, proces privatizacije je postepeno doveo do promene “interesnog reljefa" drustva i do jacanja snaga opredeljenih za demokratiju i trziste. O nejednakoj snazi prodemokratskih i protrzisnih orijentacija u dve republike SRJ moze se suditi na osnovu rezultata predsednickih izbora odrzanih u drugoj polovini 1997. u obe republike. U Crnoj Gori izbore je dobio kandidat DPS (Milo Djukanovic) sa izrazito demokratsko- trzisnim programom. U Srbiji je na dva puta odrzanim predsednickim izborima (septembar, decembar 1997) kandidat SPO (Vuk Draskovic), cija je platforma sadrzala opredeljenje za demokratiju i trziste, oba puta otpao vec u prvom krugu.

Imajuci u vidu to sto je napred receno, moglo bi se na prvi pogled zakljuciti da oslanjanjem na dominantnu drzavnu (u stvari partijsku) svojinu, vladajuca SPS moze permanentno da odnosi pobede na izborima i da tako u nedogled produzava svoju dominaciju. Ali takav zakljucak bio bi pogresan, jer dominacija drzavnog vlasnistva sadrzi u sebi klicu propasti opisane strategije. Naime, na duzi rok posmatrano, drzavno vlasnistvo znaci globalnu neefikasnost ekonomskog sistema i postepeno, ali neizbezno slabljenje podrske politici koja se oslanja na to vlasnistvo.

(Sutra: Dr Kosta Cavoski: LJudi kod nas prave stranke da se obogate)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /