Vojvodjanske stranputice

Koalicija "Vojvodina" nije postala znacajnija politicka snaga, a beogradske partije ni ne pokusavaju da deluju sa vojvodjanskih pozicija

Mihal Ramac

Vojvodjani su pomalo mazohisti: sto ih vise vlast pritiska, sve su krotkiji. Opozicija drzi najvece gradove u pokrajini (Novi Sad, Sombor, Zrenjanin, Kikindu), ali nema znacajnijeg uticaja ni u politicki potpuno beznacajnoj pokrajinskoj skupstini ni na stanovnistvo, umorno od svake politike. Vojvodina je gurnuta na marginu Srbije jos pre deset godina i dosad se u njoj, uprkos brojnim pokusajima, nije uoblicila snaga koja bi artikulisala nezadovoljstvo i htenja njenih zitelja.

Razloga ima vise, a najznacajniji je mozda taj sto srpski deo stanovnistva u smutnim vremenima upire pogled ka Beogradu bez obzira ko je tamo na vlasti, dok manjine nastoje da se sto vise poviju dok ne pretutnji bura koja bi mogla da i odnese. Snazno probeogradsko raspolozenje donosi socijalistima i radikalima mnogo vise glasova nego sto bi se moglo ocekivati na osnovu ukupnog polozaja pokrajine, njene zanemarene poljoprivrede, onemocale privrede, zapustenog skolstva, opljackanog zdravstva. Sta god radili, koliko god zloupotrebljavali strpljenje biraca, SPS i SRS ce uvek, i kad su zajedno i kad su toboze u sukobu, dobijati visok procenat glasova ne samo kolonista i njihovih potomaka, vec i velikog dela starosedelaca. Ni jedni ni drugi fakticki ne priznaju Vojvodinu; i jedni i drugi smatraju da je najvaznije da ona bude sto vise ukljucena u Srbiju jer, navodno, ne postoje neki posebni vojvodjanski interesi.

Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, u takvim okolnostima, mogu da se bore samo za mrvice, vise izmedju sebe i protiv "autonomasa" nego protiv pomenutog dvojca. Najdalje je u tome otisao Vuk Draskovic, koji je u lanjskoj predizbornoj kampanji sirom pokrajine vise grmeo protiv onih koji bi, po njemu, hteli da otcepe Vojvodinu nego protiv onih koji je upropastavaju. Demokrate su tu nesto opreznije, ali i za njih je Vojvodina pretezno istorijski i geografski pojam, pa im precesto spominjanje vojvodjanskih posebnosti u nacelu zvuci sumnjivo. Zbog toga ove stranke imaju nesto sansi na lokalnim izborima, a kudikamo manje na pokrajinskim, republickim ili saveznim. Jer, kad su po sredi nacionalni odnosno drzavni interesi, prosecni birac vise veruje vladajucim partijama nego onima koji se bore za vlast. Saradnja bivsih "zajedicara" na lokalnom nivou vise je iznudjena nego iskrena, a zavadjene beogradske centrale je tolerisu jedino zato sto ne mogu da preporuce nista bolje.

Autonomaski blok, olicen u Reformskoj demokratskoj stranci Vojvodine i Ligi socijaldemokrata Vojvodine, nikako da odgonetne sta to hoce oni Vojvodjani koji su nezadovoljni sadasnjim stanjem. Sve vreme optuzivane zbog davnih veza sa Antom Markovicem, izdajnistva, separatizma, mirotvorstva ili, bar, nedovoljnog sluha za (srpsko) nacionalno pitanje, te stranke - kao i Gradjanski savez Srbije, uostalom - mogu da postanu uticajnije tek u nekom buducem, normalnijem vremenu. Dotle ce i one da se gloze i unutar i izmedju sebe i time kompromituju ideje koje zastupaju. Raspad koalicije "Vojvodina" i sve ruzne reci koje su se tim povodom cule uverile su autonomaski raspolozene birace da se tim za koji navijaju ni po cemu ne razlikuje od ostalih. Nenadu Canku svakako nije koristilo to sto je tri meseca, umesto da se bavi ozbiljnijim problemima bio direktor Spensa, kao sto ni Isakov nece imati vajde od najnovijih potresa u redovima reformista, mada ce njegov polozaj u stranci nakon njih verovatno biti ojacan. Ovoj dvojici lidera najcesce se zamera sto retko idu van Novog Sada, odnosno sto politicko delovanje u tom gradu svode na duhovite istupe u malim krugovima istomisljenika i obozavalaca.

Ostale partije tu i tamo mozda imaju opstinski odbor za pisanje saopstenja, ali se njihov domet svodi na kancelariju u kojoj rade i nekoliko mesnih kafana. Blic- anketa medju najobavestenijim novosadskim novinarima, recimo, pokazuje da gotovo niko ne zna gde se nalazi sediste Paniceve Alijanse za promene (otvoreo pre vise od mesec dana) i da niko ne poznaje celne ljude ove stranke u gradu, pa cak ne zna njihova imena.

Od sest madjarskih stranaka jedino je Savez vojvodjanskih Madjara (SVM) Jozefa Kase cinilac s kojim se mora racunati. Lider ove stranke je prosle zime podrzao proteste demokratske opozicije u Srbiji, ali ni tada ni kasnije nije pristajao da ulazi u trajnije aranzmane s protivnicima rezima. Bilo je prirodno da SVM odbije ucesce u vojvodjanskoj vladi u senci M. Isakova i u Vojvodjanskom pokretu, jer nije isto kad se "separatistickim radnjama" bave Srbi i kad to cini najbrojnija nacionalna manjina.

Ovakva opozicija, stalno razjedana bilo unutrasnjim zadjevicama i sujetama mesnih velicina bilo politikom svojih beogradskih rukovodstava, nije u stanju da se poveze na trajnijoj osnovi, a jos manje da se udruzi radi ostvarivanja zajednickog cilja. Cak i da deo beogradskih stranaka formira nekakav novi blok, u Vojvodini ce se to rasplinuti i svesti na vec vidjeno. Koliko god bila kivna na Milosevica, Vojvodina medju njegovim protivnicima ne vidi nikog dovoljno snaznog i uglednog, a nije namerna da se povodi za nejakima i neuglednima. Opoziciji se u severnoj pokrajini, izgleda, ranije greske pamte mnogo duze nego Milosevicu i njegovima njihovi najtezi gresi.