Taknuto-maknuto

Poletevsi kao hipnotisani idiot za sumanutim laznim prorocima koji su je doveli tako blizu nistavila, Srbija je uradila protiv svoje dece sve sto je mogla

Teofil Pancic

Srbi su zaista cudan narod: prvo se svojski potrude da dovedu vlastitu zemlju u ratnu situaciju, a onda udare u masovno lele i kuku - "vode nam decu u rat"! Evo, ima skoro osam godina otkad je glavni proizvodjac ratova i ratu slicnih kriza na Balkanu Slobodan Milosevic, suvereni pobednik svih predsednickih, a njegova stranka svih parlamentarnih izbora u Srbiji! Svim muckama i manipulacijama uprkos, moze se slobodno reci da je svojevrsna koalicija proizvodjaca i eksploatatora krize - socijalista i Seseljevih radikala, uvek imala iza sebe vecinsku podrsku birackog tela u Srbiji. S obzirom da je Miloseviceva struktura vlasti ona koja je silu promovisala kao nacin za resavanje stvarnih i nabedjenih (vestacki fabrikovanih) konflikata - i s obzirom da su "opozicioni" radikali bili oponenti rezimu jedino utoliko sto su zahtevali jos vise sile - tesko je odoleti cinicnom zakljucku da vecina gradjana Srbije ponovo dobija samo i jedino ono sto je trazila i sto je zasluzila.

Nesrecni i zabrinuti roditelji koji su imali peh da im deca bas sada budu u vojsci, i da budu poslata bas na Kosovo ili u blizinu ove eksplozivne oblasti, samo placaju ceh za sve nas. Nema nikakve sumnje da bi bilo kakvo seirenje nad njihovom - na zalost, vise nego opravdanom! - brigom za svoje sinove znacilo beznadezno pomanjkanje dobrog ukusa. Niko normalan ne bi ni pozeleo da sazna kako izgleda biti u njihovoj kozi. Problem je, medjutim, u tome da morate da analizirate opasne i apsurdne situacije u koje upadate, ako ne zelite da vam se doticne ciklicno ponavljaju! Utoliko se mora reci, kako god to "grubo" i "nepristojno" zvucalo, da su mnogi od onih koji sada zebu i ocajavaju po kucama ili besno jure pred Generalstab ultimativno zahtevajuci od Vojske da im vrati sinove kako god zna i ume, oni isti ljudi i gradjani Srbije koji su godinama sladostrasno okapali pred Dnevnikom RTS, tretirali ratove u Hrvatskoj i Bosni kao fudbalske utakmice u kojima cemo da navijamo za "nase" i spominjemo nanu naninu "njihovima". Kada se rat, pak, preselio u nase dvoriste, mnogi su zapanjeno ustanovili da to ipak nije isto sto i fudbal. Ovde hoce, bogami, i glava da odleti.

Zasto je sve ovo toliko vazno? Svakako da je najmanje bitno ko je gde i kada bio u pravu, a ko "u krivu". Radi se o mnogo temeljnijoj stvari: zapanjujuce je koliko gradjanima Srbije nedostaje elementarne svesti o tome da postoji direktna korelacija izmedju njihovog gradjanskog ponasanja i toga kako ce (i da li ce!) ziveti. Izlazak na glasanje jednom u cetiri godine (ili cesce) s dobrim razlozima se smatra tek najminimalnijim ucescem gradjanina u kreiranju drustvene klime. Medjutim, izgleda da je i to za gradjanina Srbije, odnekud, i mnogo i previse. Samo se tako moze objasniti cinjenica da Srbija uporno glasa - po zastrasujucoj, samounistavajucoj inerciji - za socijalisticko-radikalski program destrukcije, za infantilnu strategiju konflikta sa celim svetom, za narcisoidnu "ko nam sta moze" ideologiju. Zato su rezultati te epohalne gradjanske neodgovornosti za vlastiti zivot, logicno, porazavajuci. Nije bilo sanse da bude drugacije. Vecinski glasacki mentalitet ovde se formira na principu ljubavi ili odbojnosti prema Vodjama - neko je "za Slobu", neko drugi "za Voju", treci "za Vuka", i tako redom, sve do najminijaturnijih partija - Jogi letaca, Cetkara & Metlara, Partije obicnih pijanaca ili Jugoslovenske udruzene levice.

Opredeljivanje za Vodje ovde nije ono sto znaci u razvijenijem svetu: "marketinski" izbor izmedju licnosti politicara kao manekena i simbola umereno razlicitih vizija razvoja. O, ne! Ovde se radi o izboru izmedju "ikonoloski" razlicitih, a rezultatski manje-vise istih verzija propasti. Sve ono sto stremi Boljem, marginalno je: ljudi za to ne glasaju. Cini im se da je to, nekako, previse dobro za "nas Srbe". Za nas je, kaobajagi, motka, pa ko je prvi dohvati i najcvrsce drzi, taj ce biti Hazjajin. Zna se i ko je taj, jedino se ne zna do kada ce da drzi motku. Sudeci po totalno zakrzljalim samoodbrambenim instinktima mase (ne gradjana - to se odgovornim ponasanjem zasluzuje - nego bas tako: mase) kojom vlada, nece odustati tako skoro. A i zasto bi kad mu tako dobro ide? Ko je do sada poletno i cilo birao put ponizenja, ropstva i neizvesnosti za goli zivot, moze to mirno da radi i ubuduce. Jer, takav je covek vec odustao od samog sebe. Sto je jos gore - i na sta vec ne bi smeo da ima pravo - takav je covek odustao i od vlastite dece i unuka. Zato im vec godinama, dosledno i nepogresivo birajuci najgore opcije, zagorcava zivot. E, sada, kada je Gazda dosao da im oduzme i taj sve kukavniji zivot, "pokret roditelja" se dosetio da se pobuni. I evo ih, narogusenih, pred Institucijama, i samo sto ne kazu: "samo mi imamo pravo da ubijamo svoju decu"! Prekasno. Kada jednom predate svoj i zivot svojih bliznjih nekakvom Vodji na slobodno raspolaganje, nema vajde od kasnijeg predomisljanja. Sahisti bi rekli: taknuto-maknuto. Niko nas nije terao da igramo caknuto. Srbija se jos pre osam-devet godina sladostrasno predala u sake demonima destrukcije, i nece biti slobodna i svoja dok ovi do kraja ne isteraju svoje. Ko prezivi i doceka kraj njihovog pirovanja, mozda ce i imati cemu da se nada.

Neko ce mozda reci da smo se udaljili od "roditeljske" teme, ali to je privid. Sve vreme smo u njenom epicentru. Srbija ispasta jer je odavno izdala svoje sinove i kceri. Njene krokodilske - nisu cak ni pokajnicke, jer nema prave svesti o krivici! - suze osetljivijeg posmatraca teraju na povracanje. Poletevsi kao hipnotisani idiot za sumanutim laznim prorocima koji su je doveli tako blizu nistavila, Srbija je uradila protiv svoje dece sve sto je mogla. Zato su je mnogi sinovi i kceri prezreli i napustili, a mnogi medju onima koji su ostali ponasaju se kao da "nisu odavde". Jer, vaistinu, ovde vise nema prostora ni povoda za pozitivnu i konstruktivnu, biofilnu identifikaciju pojedinca sa Zajednicom. Izvuci zivu glavu, otaljigati jos jedan dan, zaraditi kintu za nedopecen hleb i vodenasto mleko - to su olimpijski ciljevi kojima mladi gradjani Srbije danas teze, i na to im odlazi energija koju neki drugi trose za kreiranje novih automobila ili cipova ne-znam-koje generacije. Utoliko smo svi mi zombiji, neljupka stvorenja koja odradjuju Zivot Posle Zivota. Oni najmalerozniji medju nama odlaze na kosovsko stratiste, valjda da poloze - ako ih hoce metak - simbolicku zrtvu jednom nezasitom ludilu.

A njihovi siroti roditelji nikada nece shvatiti da su ih oni poslali na gubiliste, a ne nekakav Slobodan Milosevic, to ovaplocenje banalnog nasilnistva kao srpske vizije Moci. Deca su ritualno zrtvovana Nistavilu, a roditelji, te tuzne, nesvesne zrtve vlastite posvemasnje neodgovornosti (koju reprodukuju i na potomstvo) neizmerno se sekiraju za njih, tupo i stakleno zure iz veceri u vece u ugodno kretenizujuce sarene laze Komrakovizije, i tese se jos jedino time sto je, eto, na Mondijalu Iran pobedio SAD. O, Boze?! Smiluj nam se - ne udeljuj nam vise po zasluzi!