Dr Vladimir Ilic, sociolog

Ukrupnjavanje ove beskrvne opozicije nema mnogo smisla. Ona postojecu vlast niti rusi niti preobrazava, vec na njoj parazitira, kao balkanski surogat gradjanske opozicije. Ovakvim socijalistima i ovakvim radikalima potrebna je bas ovakva opozicija

Srbijanska opozicija predstavlja jedan od ukrasnih stubova nase socijalisticke vlasti. Njena dekorativna uloga povremeno ima i neposredniju upotrebnu vrednost, odredjenu personalnim, kadrovskim i programskim odlikama tri najvece partije koje je sacinjavaju.

Njena personalna resenja su neodgovarajuca i anahrona. Posle poraza na poslednjim saveznim izborima stranacke vodje izbegle su da podnesu posledice koje bi prihvatili moderni politicari i da se povuku na savetodavne polozaje. Iskoristili su masovne ulicne nerede izazvane kradjom rezultata lokalnih izbora i time su prividno opravdali svoje prezivljavanje na mestima partijskih lidera. Kadrovski aspekt nase opozicije nesto je slozeniji. Dva preovladjujuca profila aktuelnih politicara istorijski su prevazidjena. U prvom slucaju radi se o profesorima univerziteta i njima podobnim intelektualcima, sa nedovoljno razvijenom sposobnoscu za empatiju i sa sklonoscu da neoliberalnu sholastiku ili nacionalni romantizam prihvate na podjednako knjiski i dogmatski nacin kao sto su mnogi od njih do nedavno prihvatali doktrinu socijalistickog samoupravljanja. Naizgled moderniji mladji stranacki funkcioneri bez akademskih zvanja najcesce se otkrivaju kao nesvrseni studenti, ljudi bez struke i profesije, egzistencijalno vezani za stranacke vodje i stoga ovima bezrezervno odani.

Idejni, odnosno programski momenat jeste najzamrseniji, ujedno, najznacajniji. Nediferencirana kritika socijalizma ogranicava biracku podrsku opoziciji na jednu trecinu glasackog tela u zemlji u kojoj vecina stanovnistva Titovo vreme pamti po dobru. Stoga trijumfalisticki zanos militantnih antikomunista dovodi do realnih socijalistickih izbornih pobeda. Odsustvo smelosti da se javno ospori nasa porazena militaristicka politika govori o nemanju sire drzavne vizije, cime se prostor za politicku upotrebu ideje jake drzave potpuno nepotrebno prepusta radikalima kao nosiocima uskogrudog etnickog sovinizma. Strah od populizma, povezan sa vlastitim mesijanskim samorazumevanjem, odbija vecinu biraca zeljnih da u nekome pronadju oslonac za resavanje mnogih i teskih problema.

Ukrupnjavanje ove beskrvne opozicije nema mnogo smisla. Ona postojecu vlast niti rusi niti preobrazava, vec na njoj parazitira, kao balkanski surogat gradjanske opozicije. Ovakvim socijalistima i ovakvim radikalima potrebna je bas ovakva opozicija. Klanovsko-interesne veze u partijama koje je cine, bitno otezavaju njenu modernizaciju. Ona svoju anemicnost pokusava da leci bilo povezivanjem sa politickim organizacijama izdrzavanih lica, kao sto su studenti, ili klerikalizacijom politicke scene; ona je nesposobna za vitalnu gradjansku politicku akciju koja nece zazirati od odmerenog odnosa prema populizmu, diferenciranja kritike socijalizma i raskida s nasim militarizmom. Ova opozicija nema svoju manjinsku politiku; ona ce prepustiti dvoru da se posle raspleta kosovskog kosmara nagodi sa manjinskim stanovnistvom i kritikovace jedino previsoku cenu nagodbe.

Pretvaranje Srbije u modernu i kulturnu drzavu trazi sigurniji oslonac od onog sto su ga velike opozicione stranke nudile i koju su gradjani na izborima odbijali. Perforacija kosovskog cira i ocekivana eksplozija radnickog nezadovoljstva mogu da u uslovima homogenog okruzenja zemlje uklone i cvrsce strukture od onih koje predstavljaju aparati opozicionih partija. Vreme koje dolazi ne preti samo novim zrtvama i snazenjem procesa fasizacije drustva, vec pruza priliku i novim protagonistima drustvenih promena. Valja se nadati da ce potrosene lidere zameniti vodje dorasle izazovima s kojima ce se suociti.