Opet o ujedinjavanju opozicije

Ako se sve sto je Milosevic dohvatio surovo i kravavo raspalo, zasto bi u zavrsnici dogadjaji izgledali manje strasno? Moguce naravoucenije je: ukoliko ovde ne bude bio niko sposoban da demokratski promeni "tok radnje dogadjanja", sto bi rekao "Radovan Treci" Dusana Kovacevica, onda sledece pitanje - nije bitno, posto ce verovatno odgovor biti u domena necijih "pravila sluzbe"

Vesna Vujic

O tome da je Koalicija "Zajedno" mogla da zbrise srpski rezim danas mogu samo da se pevaju narodne pesme. Od onoga sto je od pomenute ostalo tesko bi i Filip Visnjic nesto sacuvao za buduca pokoljenja. "Ostaci ostataka" neslavne politicke alternative u Srbiji opet se sakupljaju u pokusaju da ovoga puta zaista "promene sistem".

Doskora je bilo da se covek rasplace na sam pomen "o" od opozicije. Sada, medjutim, kod naroda kao da nema emocija, samo ravnosusnost. Otuda, nije nikakvo cudo sto gotovo nikome nije skocio adrenalin na nedavnu objavu sest opozicionih stranaka na celu s Milanom Panicem da se spremaju da demokratizuju drzavu, obnove privredu, vrate Srbiju u svet. Da bi to ostvarili neophodni su im prevremeni izbori, za pocetak savezni, do kojih ce ih dovesti, uvereni su, pre sticaj okolnosti, nego njihov politicki pritisak. Jos samo malo da se Milosevic zapetlja na Kosovu, malo od dole da pogura Milo Djukanovic, malo sa strane da pripomogne medjunarodna zajednica, eto opet i biraca i kutija i glasova. Ostaje samo jos da se pobedi.

I Borisu Vukobratu, direktoru Fondacije za mir i resavanje kriza, takodje se ovih dana upalila lampica da bi bilo dobro da animira srpsku opoziciju. Koliko je uzbudjenje nastalo, najbolje pokazuje cinjenica da nekim liderima nije palo na pamet makar da besplatno trknu do Budimpeste, ako ne vec da cuju sta Vukobrat ovog puta hoce da im kaze. Napolju ima jos dobrostojecih stranaca srpskog porekla kojima je bliska ideja okupljanja politicke alternative, naravno s njima na celu pre ili kasnije.

Naprasno zanimanje za promene u Srbiji, ovog puta ozbiljnijih u odnosu na takodje ozbiljne u prethodnim pokusajima, kako kazu inicijatori, ostavlja utisak da i u ovoj ojadjenoj Srbiji jos ima smisla za nesto se angazovati. Ako se ostavi po strani ljubav prema zivim bicima, ostalo je izgleda jos vlasti s kojom se s dobrim namerama mogu stvari makar poceti popravljati. Za to je cini se potrebna ipak drzavnicka politika. Drzavnici se ovde, medjutim, ne gaje u velikim kolicinama, bar prema onom sto je do sada predstavljeno kao takvo.

Zarad dostojanstva novinarske profesije, u ovom tekstu ce izostati najslikovitije narodne reci kojima bi se dala priblizno opisati, "ova situacija". E, iz takve situacije za ocekivati je da neka politicka organizacija, ma kako se ona zvala, pronadje izlaz. Pomenute skupine okupljene oko poznatih bogatih imena, kako tvrde, imaju nameru da to i urade.

Zasto bi se Boris Vukobrat, Milan Panic, ili bilo ko drugi iz uvoza, znojio na menjanju Srbije? Pretpostavka je da im je poslovni uspeh zagolicao politicke ambicije. Ova dvojica, a i svako slican, shodno svom biznis prestizu mogu samo da budu zagledani u premijrsko mesto poslednje Jugoslavije. Sve drugo bilo bi ispod vrtoglave visine njihovih bankarskih racuna. Srbija je tu verovatno samo jedna dobra nekretnina koja jos moze da se rentira.

Vukobrat, za sada, ima problem u Srbiji sto njegov dobar imidz u svetu ne prate vece politicke investicije u opoziciju. Nenad Canak, na primer, to mu je stavio indirektno do znanja tako sto mu je skrenuo paznju kako njegova stranka nema kompjutere, telefone, a o voznom parku i da se ne govori.

S druge strane, Panic, po svemu sudeci, smatra da njegove politicke ambicije nisu ostvarene samo zato sto su ga omeli. Koliko je davne 1992. godine jedan veci deo nacije opijen njegovom lakocom postojanja poverovao da je on zvezda vodilja, toliko su danas svi svesni da prvi covek ICN Galenike odavno ne stanuje ovde. Ako bi mu i poslo za rukom da Milu Djukanovicu objasni kako bi on ovog puta bio savrsen predsednik savezne vlade, pre svega zbog zurki sa Klintonom, jos ne mora da znaci da bi mu predsednik Crne Gore poverovao, makar u tom trenutku i otvorio put za sefa Jugoslavije.

Ipak, ako na ovom delu Balkana ima neke logike, onda Milosevic danas na Kosovu zatvara krug, koji je poceo pohodom da Srbija iz tri dela ponovo postane cela. U te trube se iz mnogo grla duvalo. Sada su rastimovane. U medjuvremenu sve je postalo losa epika, pa je tako ostalo i jedno retoricko pitanje : da li su konacne granice Jugoslavije u Crnoj Gori, ili ispod jedne sljive?

Po ovakvoj logici stvari sledi jos veliki broj pitanja. Recimo: ako se sve sto je Milosevic dohvatio surovo i krvavo raspalo, zasto bi u zavrsnici dogadjaji izgledali manje strasno? Moguce naravoucenije je: ukoliko ovde ne bude bio niko sposoban da demokratski promeni "tok radnje dogadjanja", sto bi rekao "Radovan Treci" Dusana Kovacevica, onda sledece pitanje - nije bitno, posto ce verovatno odgovor biti u domenu necijih "pravila sluzbe."