Zasto se i posle tri godine cuti o tragediji u "Grmecu"

Eksplozija u "Grmecu", od 1995. do danas, ogradjena je takvim zidom cutanja da mnoga pitanja ostaju bez odgovora, a krivicne prijave protiv odgovornih skupljaju prasinu na stolovima javnog tuzioca. Svi do sada poznati podaci, glasine i nagadjanja dobijaju razmere iza kojih se moze samo naslutiti postojanje dosijea sa naznakom "drzavna tajna"

Gordana Djukic
Velimir Ilic

"Izmedju valjaka je curio nekakav zuti prah, a potom je grunula eksplozija". Ovako je jedan od radnika pogona podnih obloga "Vinfleks" objasnio pred kamerama BK televizije kako se 23. juna oko 18,30 dogodila tragedija u beogradskoj fabrici "Grmec". Poginulo je 11 ljudi, a deset ih je tesko povredjeno. Zvanicno sopstenje o uzroku nesrece nikada nije objavljeno.

Nekadasnji celnik Nezavisnog sindikata "Grmeca" Zarko Radenkovic kaze da je "eksplozija bila tako stravicna da su posmrtne ostatke poginulih skupljali po pogonu". Ma koliko ova recenica zvucala zastrasujuce i surovo, jos surovija je cinjenica da ni tri godine posle ove nesrece niko pred sud nije uspeo da dovede odgovorne i okrivljene, a kamo li da utvrdi stepen njihove odgovornosti i krivice. Zdravom razumu je nepojmljiv jos jedan fakat - eksplozija u "Grmecu", i tada a i danas, ogradjena je takvim zidom cutanja da sve glasine i nagadjanja dobijaju razmere iza kojih se moze samo naslutiti postojanje dosijea sa naznakom "drzavna tajna". Ali, ako je suditi po narodnoj "gde ima dima ima i vatre", podaci do kojih su uspeli da dodju novinari, ali ne samo oni, ukazuju da se radi o lose i aljkavo organizovanom poslu visokog rizika za potrebe vojne industrije - proizvodnji kompozitnog raketnog goriva, amonijum perhlorata.

Ceo slucaj je drasticniji utoliko sto civilna fabrika poput "Grmeca", kako tvrde strucnjaci, nije bila a nije ni danas, tehnicki ni tehnoloski osposobljena za takvu proizvodnju niti su radnici znali sa kakvom materijom imaju posla. Cak i ono sto se posle eksplozije moglo saznati je na sve moguce nacine cenzurisano, uglavnom precutkivano i skrivano od novinara i javnosti. Ipak, detalj bez kojeg istraga, ako je ikada bude, nece biti kompletna jeste da je iz ladice radnog stola jednog od poginulih misteriozno nestala fascikla sa beleskama koje je uredno vodio. Razotkrivanju istine mozda ce doprineti i izjava rodtelja jednog nastradalog radnika da je njegov sin sat i po pre eksplozije telefonom pozvao svoju suprugu i rekao joj "da se do 18 ceka vojska pa da pocne posao".

Ciglu po ciglu na zid cutanja dodavali su svakodnevno zvanicnici Poslovnog sistema "Grmec", istrazni organi a, sticajem okolnosti, i Ministarstvo za rad. Istini za volju, inspektori rada pomenutog ministarstva, pokusali su 26. juna, samo tri dana nakon eksplozije, da organizuju uvidjaj u pogonu "Vinfleks", ali im je direktor "Grmeca" Rajko Uncanin zabranio ulazak u fabriku. Ne samo sto im nije dozvoljen pristup vec nisu dobili odgovore ni na jedno od pitanja niti im je omogucen uvid u tehnicku dokumentaciju iako je to uobicajena zakonska procedura u slucajevima kada se dogode nesrece na radnom mestu, narocito ako je epilog tragican kao u "Grmecu".

Posle tragedije u "Grmecu" javno se oglasavao jedino Nezavisni sindikat ove firme "revoltiran cinjenicom da se predugo nista ne saopstava javnosti, a pre svega porodicama poginulih radnika". Krajem jula 1995. ovaj sindikat uputio je otvoreno pismo Slobodanu Milosevicu, tada predsedniku Srbije, trazeci od njega da svojim autoritetom prekine cutanje o nesreci. Sindikalci Milosevicu taksativno navode od koga ocekuju da progovori - od direktora Rajka Uncanina, tuzilastva i istraznih organa. To pismo, naravno, nije prekinulo muk.

Stampa je dugo nagadjala sta bi mogao biti uzrok tragedije sve dok nije procurela vest o proizvodnji raketnog goriva. Usledila je lavina pitanja, pocev od najvaznijeg: ko je, kako i zasto dozvolio da se u civilnoj fabrici organizuje namenska proizvodnja, pogotovo eksplozivnih materijala. S obzirom da se nikada nista ne moze potpuno sakriti, novine su objavile da je nekoliko strucnjaka vec ranije, u toku laboratorijskih provera, upozoravalo kakve posledice moze izazvati "masa o kojoj se nista ne zna".

Sve ove i ovako neodredjene izjave iznova su ukazivale da postoji grm u kome lezi zec, tim pre jer se navodi da je na takva upozorenja Zdravko Stancic, direktor pogona i jedan od poginulih, odgovorio kako "direktor Uncanin pritiska da se to radi zato sto ce 'Grmec' kroz ovaj posao dobiti poseban tretman kod drzave". Nedeljnik NIN tih dana objavljuje kako je sudskim vestacenjem utvrdjeno da su nastradali zrtve materijala sa kojim se radi u namenskoj proizvodnji i vojnoj industriji. Tada vec bivsi predsednik Nezavisnog sindikata "Grmeca" Zarko Radenkovc u razgovoru za "Nasu Borbu" pita "da li je tragedija posledica nestrucnosti nalogodavca koji trazi da se opasan posao obavi u neodgovarajucim uslovima ili je u pitanju necija zlocinacka namera".

Tri meseca posle tragedije u redakciju "Nase Borbe" dolaze ocevi dvojice poginulih radnika i, zahtevajuci da budu anonimni, pricaju kakav su hod po mukama imali pokusavajuci da saznaju zasto su im sinovi stradali i ko je za to odgovoran. Jedan od njih je, kaze, bio sokiran kada su mu u kancelariji javnog tuzioca rekli: "Dodjite krajem godine pa da vidimo sta tu ima da se uradi..." Svesni da ne mogu mnogo postici, roditelji su apelovali da se ispitivanjem i saopstavanjem uzroka ove tragedije bar sprece buduca stradanja i da se takve nesrece vise nikada ne ponove. Ovih dana rodbina nekolicine poginulih najavljuje pokretanje parnicnog postupka za naknadu stete verujuci da ce, u procesu utvrdjivanja odgovornosti, na videlo izaci imena i uloge ljudi cijom krivicom se dogodila tragedija u "Grmecu".

Neke opozicione parlamentarne partije tvrdile su tih dana da ce u Skupstini traziti formiranje anketnog odbora koji bi ispitao sta se sve dogodilo u pogonu "Grmeca". Ta obecanja nisu postala cak ni mrtvo slovo na papiru, jer su i opozicionari "zaboravili" sta su rekli. Sve se svelo samo na nekolike izjave za dnevno-politicku upotrebu u kojima je pomenuta "odgovornost direktora 'Grmeca' Rajka Uncanina, sefa Izvrsnog odbora zemunskog SPS". Bilo je to samo jedno u nizu raznih obecanja na koja porodice nastradalih nisu mogle ozbiljno racunati.

Tragedija u "Grmecu" se, medjutim, nikako ne moze posmatrati izvan politike. Jer, kako drugacije osim "pritiscima sa vrha" objasniti da istrazni i pravosudni organi naseg nezavisnog i slobodnog sudstva nisu ni zapoceli svoj posao iako im u ladicama vec skoro tri godine stoje krivicne prijave i zahtevi da pokrenu istragu o nesreci sa tako tragicnim posledicama. Cinjenica da se radi o eksplozivnim materijama koje spadaju u resor vojne industrije i namenske proizvodnje sama po sebi je dovoljna da objasni zasto niko zvanicno i javno ne govori o uzrocima i odgovornosti iako ceo slucaj oficijelno nije proglasen drzavnom ni vojnom tajnom. Druga cinjenica, pak, jeste da je Rajko Uncanin funkcioner Socijalisticke partije Srbije a, kako kaze jedan od radnika "Grmeca", "oni svoje cuvaju... dok su im potrebni".

Sudeci po svim prethodnim iskustvima sa manirima vladajuceg rezima i forsiranju "kratkog pamcenja", navedeni fakti sugerisu pretpostavku pa mozda cak i zakljucak zasto je tragedija u "Grmecu" nepozeljna tema za javnost. Zbog toga ni spisak odgovornih mozda nikad, ali sigurno ne skorih dana, nece ugledati svetlost dana i dobiti sudski epilog. Jedanaest poginulih i deset povredjenih u tom slucaju ostace samo zrtve drzavne tajne, svedene na nivo nesrece.