KOSOVSKA EPIDEMIJA

Vojislava Vignjevic

OVK: Na pocetku ih je bilo 300 a sada oko 15.000

Problem, naravno, nije u tome sta ce i koliko Milosevic platiti, nego sto ce sve gradjane skupo kostati ceh najnovijih pogresnih i avanturistickih poteza rezima. Da je Milosevic na pocetku prihvatio medjunarodno posredovanje, umesto sto je raspisao referendum, dogadjaji na terenu verovatno ne bi poprimili tako rizican tok kakav danas imaju.

Za razliku od protekle decenije u kojoj je Milosevic svoj uspon ka vlastodrzackom tronu na samom pocetku trasirao "pohodom" juzne pokrajine, sadasnje guslanje po kosovskim strunama nije rezultiralo nacionalnom homogenizacijom kojom je zapocet krvavi raspad bivse Jugoslavije, niti je probudio (kvazi) patriotske sentimente prekodrinskih Srba. A ni promilosevicevski orijentisanih srpskih Crnogoraca. Ne samo zato sto su sveza ratna secanja, i sto rane stradanja i razaranja nisu zaceljene vec pre svega zato sto su na politickoj sceni Republike Srpske neutralizovani paljanski jastrebovi i tvrdo nacionalisticko jezgro koje je do dolaska premijera Milorada Dodika i njegovog kabineta imalo znatno veci uticaj na tekuca politicka zbivanja. Ili zato sto su neokomunisti vise nego ubedljivo porazeni na nedavnim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori.

To, naravno, ne znaci da je zvanicni Beograd "digao ruke" od svojih pulena i u Banjaluci i u Podgorici. No, kad je rec o Republici Srpskoj vazno je istaci da je nedavno smenjen i predsednik Skupstine RS Dragan Kalinic te da je od Milosevicevih poslusnika jos jedino na funkciji ostao Momcilo Krajisnik, clan Predsednistva BiH za koga se, medjutim, procenjuje da nece ostati na istoj nakon opstih izbora u Federaciji planiranih za jesen (slicne se prognoze vezuju i za aktuelne predstavnike druga dva entiteta, muslimanskog i hrvatskog, u kolektivnom Predsednistvu BiH). I ova, najnovija, kadrovska promena u Banjaluci samo potvrdjuje uspesnost prozapadnog kursa Dodikovog tima koji se upravo zato i sve vise razilazi sa beogradskim rezimom i koji, zbog pragmaticne kooperativnosti na sprovodjenju Dejtonskog sporazuma, za razliku od ovdasnje, srbijanske vlade, ali i one Savezne, dobija zamasnu finansijsku pomoc.

Sve opasnija kosovska kriza, medjutim, preti da ugrozi citav region, pa samim tim i stabilnost Dodikove vlade. I upravo u tom kontekstu valja citati njegovu ocenu (na poslednjoj sednici Skupstine RS) izjave Harisa Silajdzica da je BiH spremna da bude baza NATO za vojnu intervenciju na Kosovu.

- Vlada RS energicno odbija bilo kakvu mogucnost upotrebe prostora Bosne i Hercegovine za ratna dejstva prema bilo kojoj zemlji, rekao je, pored ostalog, premijer upozoravajuci da pomenuta izjava zapravo znaci "neprihvatanje i rusenje Dejtonskog sporazuma". Dodik, takodje, upozorava da se ne sme u ovom slozenom momentu otezavati i onako ozbiljna situacija u SRJ, pa samim tim i u RS, odnosno sire u Federaciji. Zanimljivo je, medjutim, da Skupstina nije prihvatila predlog radikala da se donese posebna rezolucija o Kosovu koja je najverovatnije inicirana iz ovdasnjeg centra vladajuce crveno- crne koalicije, bliske tamosnjoj radikalnoj stranci. A buduci da je stav i socijalista i julovaca i radikala isti, to jest da se zemlja, u slucaju intervencije

NATO snaga na Kosovu, mora braniti svim sredstvima, bice da je i varijanta eventualne vojne podrske iz Republike Srpske u igri iscekivanja da medjunarodna zajednica izgubi strpljenje ili se polarizuje pa i konfrontira oko krajnje mere za resenje krize. Ma koliko to bilo nerealno, Milosevic, kao i u svim ranijim krizama, zapravo, hazarderski igra na tu kartu.

S druge strane, glavni Milosevicev unutrasnji protivnik, crnogorski predsednik Djukanovic u Strazburu, na kraju posete Savetu Evrope, upozorava da "od Dejtona do danas Jugoslavija strada zbog lose vodjene drzavne politike koju personalizuje predsednik savezne drzave".

Nakon izvesnog zatisja u odasiljanju ostrih kritickih poruka na dedinjsku adresu, on je ponovo podsetio da je "kljucni problem Milosevica sto on uvek kasni i na kraju placa vecu cenu nego sto bi je platio da je prihvatio ono sto mu je prvobitno nudjeno". Djukanovic je podsetio i da je Milosevic preuzeo licnu odgovornost za dalji tok dogadjaja na Kosovu i za zaustavljanje krize pledirajuci da se u tom smislu nastavi diplomatski pritisak, ne izuzimajuci iz tog procesa ni vodju kosovskih Albanaca, Rugovu.

Ako Milosevicev rezim, barem javno, prenebregava i potcenjuje opasnost od intervencije zapadnog vojnog saveza, Djukanovic je mogucnost takvog krajnjeg ishoda na Kosovu uz opasnost da on pogodi i siri region, veoma svestan. Kao sto su uostalom i drugi zvanicnici iz Podgorice upozoravali da se ne sme dopustiti ponovno uvodjenje sankcija SR Jugoslaviji, te da se mora sto pre sesti za pregovaracki sto sa kosovskim Albancima.

Problem, naravno, nije u tome sta ce i koliko Milosevic platiti, nego sto ce sve gradjane skupo kostati ceh najnovijih pogresnih i avanturistickih poteza rezima. Da je Milosevic na pocetku prihvatio medjunarodno posredovanje, umesto sto je raspisao referendum, dogadjaji na terenu verovatno ne bi poprimili tako rizican tok kakav danas imaju. A prema nezvanicnim procenama NATO OVK koja je u pocetku imala par stotina pripadnika a sada oko 15.000 kontrolise gotovo 40 posto teritorije Kosova. Terorizam, kako se zvanicno kvalifikuje ovde, ocigledno oruzana pobuna Albanaca, poprima razmere epidemije koja ce jos vise ugroziti i onako krajnje poremecene i zategnute odnose u Federaciji ali i sve sto je postignuto od potpisivanja Dejtonskog sporazuma na ovamo, na prostoru bivse Jugoslavije.

Iz dosadasnje politicke prakse vladajuce rezimske masinerije koja je svaku krizu "sanirala" otvaranjem nove, logicno je izvuci zakljucak da je zapravo Milosevicu ona na Kosovu paravan za to da oposli neke do sada bezuspesno "izvedene radove" u Podgorici i u Banjaluci. Bez obzira sto je njegova vlastodrzacka oligarhija danas do te mere oslabljena da ni u Crnoj Gori ni u Republici Srpskoj ne moze na miran nacin povratiti svoj uticaj. Ukoliko, pak, dodje do intervencije NATO snaga na Kosovu, na samu ivicu raspada doci ce i treca Jugoslavija, buduci da se jedan federalna jedinica vec ogradila od vojno-policijskog "resavanja" krize koju tako revnosno upraznjava beogradski rezim. Teza da ce se kad-tad Milosevic nagoditi sa Djukanovicem i ovoga konacno priznati kao ravnopravnog partnera uz zrtvovanje sadasnjeg premijera Bulatovica moze i "piti vodu" ali je veliko pitanje - hoce li tada biti kasno za bilo kakve ustupke i kompromise. A kad je rec o Republici Srpskoj i tu su moguca dva ishoda najnepovoljnije varijante resavanja kosovske krize: ili ce se RS odrzati kao jos nezavisnija i samostalnija od Beograda, ili ce se stopiti u unitaru BiH.