Kristofer Robert Hil, ambasador SAD u Skoplju

Ambasador Hil najcesce na Kosovo dolazi bez ikakve pratnje, osim vozaca sluzbenog "opela", inace marinca. Ovaj podatak dovoljno govori o njegovom "poznavanju terena" i tome koliko se bezbedno oseca cak i u onim delovima pokrajine koji nisu dostupni ni policiji. Zbog toga mnogi veruju da susret Ricarda Holbruka s pripadnicima OVK nije "slucajan", kao sto tvrdi Stejt deparmtent i da ga je, u stvari, pripremio sam Hil. Znajuci da za njega nema jezickih i, jos manje, politickih barijera, ovakva tvrdnja nije bez osnova

Kristofer Robert Hill

Sta god mislili o americkoj spoljnoj politici i diplomatiji, u nekim slucajevima mora joj se odati priznanje za odlican odabir kadrova. Karijera sadasnjeg americkog ambasadora u Skoplju i "posrednika" u pregovorima srpskih vlasti i Albanaca s Kosova Kristofera Hila od samog pocetka bila je vezana za Balkan. Iako je tokom diplomatskog zivota imao "izlete" u Poljsku i, cak, Juznu Koreju, Hil je, cini se, bio predodredjen za ulogu koja mu je nedavno poverena.

Kao mladi, 26-godisnji sluzbenik "Forin servisa", on 1978. dolazi u Beograd, gde u ambasadi SAD provodi dve godine. Zatim se celu deceniju odmarao od Balkana, da bi 1991. bio zaduzen za ponovno otvaranje americkog poslanstva u Tirani. U avgustu 1995, predsednik Sjedinjenih Drzava Bil Klinton imenovao ga je za clana Holbrukovog pregovarackog tima za Bosnu. U to vreme, Hil je bio direktor kancelarije za juznu i srednju Evropu u Birou za evropske i kanadske poslove Stejt departmenta. U Vasingtonu, Kris Hil je tokom 1980. i 1981. radio u Operativnom centru Stejt departmenta, zatim naredne dve godine bio clan sluzbe za planiranje politike. Karijeru je gradio i tokom 1988. kao savetnik za istocnu Evropu kongresmena Stivena Solarza.

Do sada je Hil uglavnom bio diplomata iz senke, jedan od onih koji pripremaju teren za istorijske dogovore na visokom nivou, covek cije ime nije u prvom planu na udarnim vestima. U poslednje vreme, medjutim, on je gotovo preko noci zakoracio kroz velika vrata i od "obicnog" ambasadora postao jedna od kljucnih licnosti u razresavanju kosovskog cvora. Hil je bio prvi zapadni izaslanik kome je dozvoljeno da bez pratnje udje na Kosovo tokom "ofanzive srpskih snaga na Oslobodilacku vojsku Kosova". Dozvolu za posetu Decanima i obliznjem selu Prilep, Hil je dobio direktno od predsednika SRJ Slobodana Milosevica.

Samo dan pre ove posete, diplomate akreditovane u Beogradu, posetile su Decane pod, kako su rekli, "strogom paskom srpskih vlasti". Kristofer Hil je, s druge strane, uz pratnju politickih lidera kosovskih Albanaca, obisao Decane i kasnije u Pristini izjavio da je mesto razruseno oruzjem velikog kalibra i da su mnoge kuce spaljene do temelja. "Apsolutno je neophodno da pokrenemo pregovore. Moramo da ubrzamo ritam, jer sto duze traje nasilje, to ce teze biti da se nesto uradi. Ovo smo naucili u Bosni", rekao je posle posete Decanima 8. juna. Hil je razgovarao i sa naoruzanim Albancima iz sela Junik koji su mu rekli da je kroz ovu oblast prethodne nedelje proslo 6.000 izbeglica i da su avioni jugoslovenske vojske bombardovali celo podrucje.

Zanimljivo je da je Kristofer Hil po povratku iz Decana naveo koji su to uslovi, odnosno prvi koraci koje Beograd treba da preduzme u vezi s Kosovom. Pomenuo je povratak izbeglica pod okriljem Visokog komesarijata UN za izbeglice, dozvolu Medjunarodnom komitetu Crvenog krsta i drugim medjunarodnim humanitarnim organizacijama da nesmetano rade na Kosovu... Ovi stavovi su svega nekoliko dana kasnije usvojeni kao zvanicna platforma Kontakt grupe.

Uzgred, ambasador Hil najcesce na Kosovo dolazi bez ikakve pratnje, osim vozaca sluzbenog "opela", inace marinca. Ovaj podatak dovoljno govori o njegovom "poznavanju terena" i tome koliko se bezbedno oseca cak i u onim delovima pokrajine koji nisu dostupni ni policiji. Zbog toga mnogi veruju da susret Ricarda Holbruka s pripadnicima OVK nije "slucajan", kao sto tvrdi Stejt department i da ga je, u stvari, pripremio sam Hil. Znajuci da za njega nema jezickih i, jos manje, politickih barijera, ovakva tvrdnja nije bez osnova. Izmedju ostalog, veruje se da je Kristofer Hil najzasluzniji i sto je predsednik Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova pristao da se prvi put sastane sa Slobodanom Milosevicem, iako je za to bilo potrebno mukotrpno ubedjivanje, nalik "natezanju" Holbruka i Gelbarda s Milosevicem. Nedavno je, kao potvrdu dobrog rada, od predsednika Klintona i drzavnog sekretara Medlin Olbrajt dobio mandat za posredovanje izmedju vlasti u Beogradu i kosovskih Albanaca. "Predsednik Klinton i drzavni sekretar Olbrajt zamolili su ambasadora Hila da bude stalni posrednik, medijator, pregovarac, nazovite to kako hocete, u sprecavanju sirenja sukoba na Kosovu", rekao je novopostavljeni americki ambasador pri UN Ricard Holbruk tokom ovonedeljne posete Skoplju.

"Ja sam ovde da ga podrzim u njegovim naporima. Da ponovim, nas cilj je da sprecimo da borbe na Kosovu prerastu u opsti rat i na tom zadatku ambasador Hil radi aktivno i postojano", naglasio je Holbruk.

Naravno, jedna strana insistira da posrednika, medijatora, pregovaraca... iz inostranstva ne sme i nece biti. Tako je Hil pokusao da prisustvuje vec prvom sastanku srpskog i albanskog pregovarackog tima u Pristini, ali predstavnici srpske vlade nisu to dozvolili. Ambasador je ostao u susednoj prostoriji, sto nije presudno uticalo na njegov rad, jer su mu Albanci prenosili razvoj dogadjaja, pitajuci za savet.

U pregovorima mu je sigurno pomoglo iskustvo iz Bosne, gde je nekoliko puta posle dugih i mukotrpnih razgovora s predstavnicima sve tri strane (u situaciji slicnoj pristinskoj), na kraju ipak "isterao svoje". Nista manje znacajno bilo je i razresavanje problema izmedju Skoplja i Atine: "S izuzetnim zadovoljstvo primecujem da se vas ministar spoljnih poslova prvi put nalazi u Atini", rekao je Holbruk pre neki dan u Skoplju. "To pokazuje koliki je napredak u odnosima dve zemlje napravljen u protekle dve-dve i po godine. Kada smo ambasador Hil i ja prosli put zajedno bili ovde, 4. septembra 1995, granice su bile zatvorene, a vase dve zemlje nisu imale nikakve odnose", podsetio je "arhitekta Dejtonskog mira".

A u Dejtonu je Hil cesto ostajao sam sa predsednicima i predstavnicima Srbije, Hrvatske ili Bosne, prisustvujuci balkanskom maratonu povisenih glasova, uvreda i, na kraju, smirivanja pod americkim stapom. Kako je izgledalo ubedjivanje u bazi "Rajt-Paterson" svedoci Ricard Holbruk u knjizi "Put u Dejton", ili, u originalu, "Okoncati rat" ("To End a War").

Sesnaesti dan: cetvrtak 16. novembar

Koliko smo jos mogli da nastavimo bez znacajnijeg napretka oko kljucnih teritorijalnih pitanja? Ovo nas je pitanje pritiskalo tokom jednog posebno tmurnog redovnog sastanka u osam ujutro. Posle obradjivanja Silajdzica prethodne veceri, odlucio sam da sledeci cilj bude Milosevic i odmah posle deset ujutro Kris i ja smo ga pozvali u setnju.

Bio je vedar suv dan - izuzetno hladan. U glomaznim skijaskim jaknama, diskretno praceni sluzbenicima obezbedjenja, setali smo gotovo dva sata. Kris i ja smo Milosevicu otvoreno rekli: (Voren) Kristofer se sutra vraca u Dejton, a mi nemamo sta da mu kazemo. Umesto da trazimo posebne ustupke, zamolili smo Milosevica za siroki gest "dobre volje", kojim bi pokazao da zaista zeli sporazum (...)

Dugim i zaobilaznim putem stigli smo oko podne do Oficirskog kluba u Rajt- Patersonu i seli za sto koji je uvek bio rezervisan za Milosevica. Pozvao sam Rozmeri, koja je sa Silajdzicem bila na slicnoj setnji. Odlucila je da ga dovede u klub na rucak. Kada su stigli posle petnaestak minuta, Rozmeri je Silajdzica i Dzona Menzisa odvela za sto u suprotnom uglu velike glavne sale za rucavanje, sto dalje od Milosevica (...)

Vratio sam se kod Milosevica, koji je sa Krisom Hilom jeo biftek. "Silajdzic je spreman da razgovara o Gorazdu", rekao sam. Uzevsi salvetu, Milosevic je poceo da grubim potezima crta mapu podrucja izmedju Sarajeva i opkoljene enklave. "Mozemo da ponudimo bezbedan prolaz duz ova dva puta", rekao je, pokazujuci na dva postojeca puta izmedju dva grada, oba pod srpskom kontrolom. Hil i ja smo se usprotivili, tvrdeci da Bosnjaci nece misliti da je taj "bezbedan prolaz" bogzna kako bezbedan s obzirom na protekle cetiri godine. "Njima je potreban pravi, odbranjivi koridor", rekao sam. "Okej, onda cu im dati po kilometar sa svake strane puta", odgovorio je Milosevic.

Noseci salvetu s Milosevicevim crtezom, seo sam pored Silajdzica koji je, razmisljajuci jedan casak, odgovorio drugim crtezom s mnogo sirim koridorom i, prema tome, vise zemlje za Muslimane. Dok su ostali gosti u sali u cudu gledali sta se dogadja, brzo sam presao preko sale noseci dve dragocene salvete s crtezima i ponovo seo pored Milosevica.

Tokom sledecih sat vremena prizor se ponovio pet-sest puta. Nijedan od njih nije presao za sto onog drugog, ali su se pazljivo posmatrali preko sale. Malo po malo, Milosevic je ustupao zemlju i teritoriju, dok se jaz izmedju njih dvojice nije prilicno suzio (...)

Nasi dugi razgovori sa svakim covekom urodili su plodom: u tonu se osecala primetna promena. Prvi put, Milosevic je prihvatio da postoji potreba da se stvori bezbedan kopneni koridor do Gorazda. Jednom kada smo presli ovaj mini Rubikon - "u stvari, Drinu", kako se nasalio Hil - mi smo, u sustini, pregovarali o lokaciji i sirini koridora."

Nakon jos nekoliko sati pregovora, nastao je put koji su Amerikanci, po generalu Vesliju Klarku, nazvali "Klarkov koridor", a ponekad od miloste nazivali i "Drum skoca" zbog ogromne kolicine viskija koja je te noci ispijena.

U nastavku pregovora, Hil je o procentualnoj podeli Bosne sam raspravljao sa Harisom Silajdzicem i Slobodanom Milosevicem i tek povremeno o stanju stvari obavestavao Kristofera i Holbruka koji su cekali u susednoj sobi. "Oprezan covek koji nije gajio preterani optimizam kada je u pitanju Balkan, Hil je sada bio relativno dobro raspolozen", priseca se Holbruk.

Pokazalo se da je Hilovo dobro raspolozenje bilo na mestu i, mada je trebalo savladati jos nekoliko prepreka, mirovni sporazum za Bosnu konacno je potpisan. Ne moze se bas reci da je ambasador poslednjih dana dobro raspolozen, ali, kako sada stvari stoje, on ponovo ima "jace karte". A o onome sto se desava iza zamandaljenih vrata, verovatno cemo za koju godinu citati u Hilovim memoarima. Bilo bi lepo da naslov te knjige ne bude "Okoncati rat II".

Vladimir Radomirovic