Dr Zorica Radovic, visi naucni saradnik Instituta za evropske studije

Gradjani Srbije su se mozda jedno vreme i zabavljali ali danas, uz sve drugo sto se desava, ne samo da nemaju svest o znacaju politickog pluralizma, o neophodnim ustavno-pravnim uslovima njegovog delovanja, vec ga neki verovatno dozivljavaju i kao veliko zlo

Resenje problema se moze naci samo u stvarno opozicionom delovanju politickih stranaka. Najkraci odgovor na pitanje kakvo bi to ponasanje trebalo da bude glasio bi to je ono ponasanje koje se u svemu razlikuju od ponasanja rezima u Srbiji

Vec godinama se govori i pise o potrebi ujedinjenja ili kako se to u poslednje vreme naziva "ukrupnjavanja" opozicije, koje bi moglo da promeni tok dogadjaja u Srbiji i zaustavi vec jednodecenijsko propadanje i drzave i naroda.

Da bismo tzv. ukrupnjavanje opozicije mogli da odredimo kao onaj faktor koji ce doprineti demokratskom preokretu Srbije, potrebno je da prethodno definisemo koje snage ili politicke stranke uopste jesu opozicija, zatim koje od njih mogu da ponesu epitet "demokratske opozicije".

Ali pre nego sto pokusam da odgovorim na ovo pitanje treba nesto reci o jednom normativnom segmentu delovanja politickih stranaka kod nas. U samom zacetku stvaranja politickih stranaka rezim je pribegao triku. "Siroko otvarajuci vrata" politickom pluralizmu, "afirmisuci" pravo gradjana na slobodno politicko udruzivanje, rezim je doneo zakon o politickim strankama prema kome je dovoljno 100 punoletnih gradjana sa izbornim pravom da formira politicku stranku. Ova "galantnost" rezima urodila je plodom. Vise od 180 politickih stranaka je registrovano. Najveci broj ovih stranaka postoji samo u registru politickih stranaka, a od preostalih, po pouzdanim pokazateljima, samo one koje su samostalno (a ne u koalicijama) izlazile na izbore i uspele da osvoje poslanicke mandate mogu se smatrati relevantnim politickim strankama. Ali, ovako zamisljen politicki pluralizam je odigrao svoju ulogu. Posle 50 godina jednopartijskog vladanja, ideja politickog pluralizma izvrgnuta je ruglu. Gradjani Srbije su se mozda jedno vreme i zabavljali ali danas, uz sve drugo sto se desava, ne samo da nemaju svest o znacaju politickog pluralizma, o neophodnim ustavno-pravnim uslovima njegovog delovanja, vec ga neki verovatno dozivljavaju i kao veliko zlo. Da je pocetak politickog pluralizma u nas bio drugaciji, danas verovatno ne bi ni razgovarali o potrebi "ukrupnjavanja" opozicije.

Ipak posle skoro 10 godina delovanja politickih stranaka moze se dati neka ocena i odgovoriti na pitanje da li je "ukrupnjavanje" opozicionih stranaka taj Rubikon koji treba da predju stranke da bi se nesto promenilo. Moj odgovor je ne. Naravno to ne bi bilo dovoljno reci. Medjutim, pitanje na koje bi sami gradjani morali da traze odgovor kod narednih izbora bilo bi sledece: kakav je odnos pre svega celnika stranaka prema privilegijama koje pruza vlast, a kakav prema odgovornosti? Opozicione stranke od 1990. naovamo bile su zastupljene i u parlamentu i u lokalnim organima vlasti. Bile su a i danas su i na vlasti na lokalnom nivou. Nekim neobjasnjivim cudom one se i u ovoj situaciji nazivaju opozicionim. Ako su opozicione i kada su na vlasti kome su opozicija, i ko onda u tim organima vrsi vlast? Da li to zele da se oslobode odgovornosti vrsenja vlasti, ne ispustajuci privilegije? Osnovni test njihove opozicionosti jednom neodgovornom i korumpiranom rezimu je da li se one i njeni funkcioneri ponasaju drugacije? Da li se "snalazenje", prihvatanjem pravila igre rezima, moze kvalifikovati kao pragmatizam, kako neke od opozicionih stranaka to nazivaju? Test opozicionog delovanja je i kako se ove stranke ponasaju u uredjivanju javnih lokalnih medija u sredinama gde su na vlasti. Da li su ti mediji stvarno slobodni i otvoreni ili su se pretvorili u njihove "privatne brbljaonice"? Test opozicionog delovanja je i da li stranke koje se nazivaju opozicione postuju propise ili ne i u situaciji kada njeni clanovi vrse javna ovlascenja i da li to cine privatno kao gradjani?

Ovo su neki elementi opozicionog ponasanja koje mogu procenjivati svi gradjani bez obzira na njihovo politicko opredeljenje i na mogucnost procene vrednosti samih politickih stavova stranaka. Naravno, demokratske opozicione stranke, pored ovih preduslova, morla bi u njihovom delovanju odlikovati i doslednost u zastupanju politickih ideja, ozbiljnost i analiticnost u proceni situacija, realnost u predvidjanju dogadjaja, znanje prilikom podnosenja predloga.

Kratko receno, ukrupnjavanje opozicije je manji problem ako uopste jeste, ali uozbiljenje najveceg broja stranaka (mislim na one koje se uopste mogu nazvati politickim strankama) je veliki i glavni problem danas u Srbiji.