MINISTAR BEZ PORTFELJA MILAN BEKO NAPUSTA VLADU I ODLAZI U “ZASTAVU" (1)

Novi zadatak ministra Beka bice da sa mesta predsednika Upravnog odbora rukovodi programom prestrukturiranja “Zastave". U javnosti se njegovo napustanje vlade i odlazak na ovu funkciju tumaci dvojako: kao jedan od kljucnih zadataka SPS za koji je potreban “covek od najviseg poverenja" ili kao veliko nazadovanje u karijeri proisteklo posle odluke radikala da provere njegovu odgovornost u slucaju dokapitalizacije “Dalije"

Tanja Jakobi

Milan Beko, ministar bez portfelja u Vladi Srbije, bice vrlo brzo naimenovan za predsednika upravnog odbora “Zastave", a postojeci upravni odbor ce se promeniti. Buduci da ce nova Bekova funkcija biti profesionalna, on ce najverovatnije vrlo brzo napustiti Vladu Srbije.

Odlazak jednog od tri najjaca kadra sa socijalisticke liste u Vladi Srbije moze se tumaciti na vise nacina, pogotovu u svetlu sukoba sa radikalima koji je isplivao u javnost posle osporene dokapitalizacije “Dalije". Tim pre sto je Vojislav Seselj, potpredsednik Vlade Srbije, tim povodom izjavio da “za sada ne vidi potrebe za preispitivanjem necije odgovornosti", ali da ce, ako bude povoda, “biti pozvan na odgovornost i ministar Beko".

U svakom slucaju u sredu je u kabinetu predsednika Srbije Milana Milutinovica odrzan visesatni sastanak kojem su prisustvovali predsednik vlade Mirko Marjanovic, nekoliko ministara u vladi ukljucujuci i Beka, rukovodstvo i sindikat “Zastave" i Tomislav Banovic, predsednik republickog veca sindikata, na kojem se raspravljalo o situaciji ne samo u samoj fabrici vec i u Kragujevcu. Navodno, Bekovo imenovanje je utanaceno “na najvisem mestu", kao jedan od kljucnih prioriteta socijalista.

Za razliku od drugih gradova u Srbiji, Kragujevac je jedini u kojem fakticki cela populacija zavisi od sudbine “Zastave" koja na papiru zaposljava 38.000 radnika. Kragujevacka fabrika ima vise od 100 kooperanata u Srbiji, sto znaci da svojim bankrotom ugrozava veliki lanac proizvodjaca i predstavlja inicijalnu kapislu za sirenje socijalnih nemira za koje se u vladi procenjuje da bi mogli da buknu u metalskom kompleksu.

Dovoljno blizu Beograda, sa zivljem koji je, zbog izuzetno teske materijalne situacije izrazito radikalizovan (ne u partijskom vec u politickom smislu), i u koje su socijalisti uzastopno gubili izbore, Kragujevac bi potencijalno mogao biti ona “metla" koja bi mogla pocistiti aktuelnu vlast. Samo preduzece koje danas ne moze da proizvede ni desetinu nekadasnje proizvodnje je bez konkurencije najveca privredna rak rana Srbije.

U tom smislu za Beka bi novo imenovanje moglo istovremeno da znaci omcu oko vrata ili mogucnost da se pokaze na zadatku na kojem se nijedan oprezan socijalista ne bi okusavao.

Ukoliko bi stvari tako stajale, “Zastava" bi mogla biti izazov u rangu prodaje Telekoma, koji je bio vanserijski posao ne samo posla radi (u ovom trenutku ostavljajuci po strani da je Telekom postao sinonim za rasprodaju krunskih dragulja zemlje i stetocinsko trosenje novca) vec i zato sto je fakticki kupio izbore socijalistima. Preobracena “Zastava" ako je to uopste moguce zamisliti i preobraceni Kragujevac znacili bi i ekonomsku i politicku pobedu za SPS, i naravno stepenicu vise za Beka.

U svakom slucaju, Beko koji je do sada bio zaduzen za “Zastavu" samo u smislu organizovanja i kreditiranja proizvodnje, u novoj vladi je zvanicno dobio zaduzenje da se bavi prestrukturiranjem “Zastave", a sada ce, daleko direktnije biti ukljucen i u pregovore Fabrike automobila i “Pezoa", od cega u velikoj meri i zavisi uspeh saniranja “Zastave".

Ipak, za mogucnost da se ovo naimenovanje vidi kao veliki pad u karijeri postoje brojni argumenti. Kada je Nebojsa Maljkovic, na primer, odlazio iz Savezne vlade, njegovo naimenovanje u Osiguravajucem drustvu “Dunav" nije bilo moguce shvatiti nikako drugacije nego kao “avanzovanje", jer je ta kuca “zlatna koka".

U slucaju Danka Djunica, potpredsednika Savezne vlade, napustanje tog mesta znacilo je samo to da je on svojom ostavkom preduhitrio veoma izvesnu smenu. Ni u ovom slucaju takva pretpostavka ne bi morala biti bez osnova, jer nije primeceno da je bilo ko iz SPS-JUL-ovskog sastava vlade dao bilo kakvu izjavu u odbranu Beku, posle vec pomenutog Seseljevog nastupa. Socijalisti koji su poznati po tome da, onog momenta kad je neko njihov napadnut, demonizuju protivnika, bar javno, nisu se oglasili.

Cak i ako se iskljuci bilo kakva politicka kombinatorika, rezerve prema eventualnom uspehu u spasavanju “Zastave" bile bi ogromne. Prvi program pomoci “Zastavi automobilima" prosle godine, zavrsio se gotovo fijaskom, jer vlada nije ni po dinamici, ni po obimu sredstava mogla da ispostuje dogovor koji je sama inicirala (a koji je Beko osmislio i vodio). Isto to, samo jos gore dogodilo se ove godine, a FOM koji je odlucio da izadje iz kooperantskog lanca u potpunosti, doveo je do krajnosti u pitanje bilo kakav rad u “Zastavi".

Buduci da je “Zastavu" nemoguce povratiti carobnim stapicem, svaki uspeh novog predsednika Upravnog odbora bio bi do krajnje mere zavisan od naklonosti socijalista, njihovih materijalnih mogucnosti koje su vrlo ogranicene i razume se politickih prilika, koje dovode u pitanje bilo kakvo investiranje u Fabriku automobila ili bilo koje drugo mesto.

Sam Beko, morao bi u proceni svog novog polozaja razmisljati i u svetlu saveta koji mu je dao jedan od clanova njegovog ekspertskog tima za “Zastavu" jos prosle godine. Pomenuti ekspert rekao je “da se tamo mogu samo zatvoriti vrata".

(Sutra: Nocna mora za socijaliste i radikale)