STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Deca nam se zurno i radosno upisuju u skole i na fakultete, da ne bi, sutra, neobrazovana i nekvalifikovana, sedela bez posla. Ili, pocem, otisla u beli svet, bez diploma, da nas tamo brukaju. Jedan nas pesnik, koji se otuda upravo vratio, veli da bi odlazak tolikih ljudi iz zemlje zabrinuo i Kinu. Nas brine da se neko od njih, slucajno, ne vrati: kud bi s njima, kad ne znamo sta cemo ni sami sa sobom?

Novine pisu da niko nece u rudare, deca hoce u ekonomiste i pravnike. Razumeli su, valjda, da pod zemljom vise nema nicega, sve je isplivalo na povrsinu. Ne razumem, medjutim, sta ocekuju od ekonomije: da bolje shvate zasto su bez posla?

Jedan brucos s Pravnog hoce da postane politicar. Tu je, kaze, konkurencija najslabija, cini mu se i da postoji deficit valjanih ljudi u ovome zanatu. Taj za svoje godine mnogo zna, mogao bi daleko dogurati, ali kud je krenuo na fakultet? Tamo se, po novom zakonu, vise ne skoluju politicari, nego njihove zrtve, kojima se, umesto zaposlenja, dodeljuju diplome.

Kad su tvorci novog Zakona o univerzitetu hvalili svoju umotvorinu, govorili su nesto i o tome kako ce smanjiti broj studenata i naterati ih da studiraju brze. Ne lici da ce tako biti: novih studenata opet ima onoliko vise nego radnih mesta, videcemo hoce li ih novopostavljeni dekani i rektori naterati da polazu ispite o roku. Ako im i to uspe, univerzitet ce, opet, postati autonoman, pa i vise od toga: na njemu ce se okupljati mladi, obrazovani i strucni ljudi, na koje se vlast nece obazirati. Gde to ima?

Od svih losih namera, koje su imali tvorci novog Zakona, najgorom mi se cini ona da studente, onako djuture, proglase krivim sto dugo studiraju. Kao, navadila se mladez na velikodusnu drzavu, pa se ne skida s njenih jasala. To, govorili su, ni bogatije zemlje od nase ne bi izdrzale. I bili su u pravu, dopola, kao i obicno: u srecnijim zemljama deca pocnu rano da rade, pa im uopste ne pada na pamet da studiraju. Kad njihovi vrsnjaci zavrse studije, oni su vec i gradnju svojih kuca zavrsili. A ako im bas neki strucnjak zafali, eno ga u Srbiji, ceka vizu pred njihovom ambasadom.

Voleo bih da cujem sta ce, na jesen, kad se, i ako se, s njima budu sreli, novi dekani reci novim studentima, o novom zivotu, koji je pred njima. Na novim dekanima je, kao na namesnicima vlasti narodnog jedinstva, mnogo veca odgovornost, nego na onim bivsim, takoreci nenarodnim, izabranicima svojih kolega. Oni stari su mogli cak i lagati decu da ce sve biti u redu, ovi novi im moraju reci kako stvari stoje: da im ova vlast ne moze obezbediti nista vise, osim novih sankcija i uputstava kako da ih, "na crno", prezive, dok se negde ne sklone.

Pred ovom navalom mladih i pametnih na skole i fakultete, nema vlasti, koja ne bi nesto za njih ucinila. Ni ova nije odolela da djacima i studentima izadje u susret, pa je njihove profesore stavila pod kontrolu. To je, koliko vidim, najveci dokaz brige drzave o univerzitetu. Ako se ne racunaju oni sitni izlivi neznosti, u vidu isplate bednih, ali neredovnih, profesorskih plata.

Jedva cekam da vidim sta ce biti s onim brucosem, koji hoce da se bavi politikom. Hoce li ga postaviti za dekana ili ce u vladu, da kuje narodno jedinstvo? Ili je to, mozda, nas prvi ambasador na Kosovu? Sto god mu zapalo, neka mu je sa srecom. Ovde je najveca hrabrost biti mlad, a da to jedino mladi ne znaju. Kad bi to mogli znati, verovatno bi odustali od upisa u skole i na fakultete i odmah stali u red za penzije, da ih ne razgrabe oni sto su pre njih ostarili.