STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ima jedna anegdota o tome kako je, posle obilaska Tolstojeve kuce u Jasnoj Poljani, jedno sluzbeno sovjetsko lice objasnilo zapadnim turistima koliko je knjizevnost napredovala posle Revolucije: "U carsko doba imali smo samo jednog pisca u citavoj oblasti, a i taj je bio grof. Danas ih je preko dve hiljade."

Onomad smo se i mi ovajdili od tog napretka: predsednik Saveza knjizevnika Rusije posetio je ambasadora Jugoslavije u Moskvi i predao mu pismo za predsednika SRJ, ciji je sadrzaj, prethodno, na plenarnoj sednici Saveza, prihvacen "burnim aplauzima i aklamacijom". Sad, kad su i ruski pisci s nama- a njih, u Savezu, mora da nije malo - valjda ce se NATO uzeti u pamet.

Lepo je biti omiljen medju (ruskim) piscima, kao sto se to posrecilo predsedniku SRJ, ali se bojim da ni njemu, ni nama, to nece mnogo pomoci. Kad je prota Mateja, pre skoro dva veka, banuo u Sveto- Petrov grad da od carskog ministra, Cartoriskog, izmoli "izbavlenije od Turkov", ovaj mu je, takoreci s vrata, rekao: "Haraso. No Serbija ot Rusiji ocenj daljeko, a mi s Turkami prijatelji." Samo cekam kad ce Primakov da procita Protine "Memoare", pa da pocne da podrazava svoga slavnog prethodnika.

Ako se to desi, tu su nam Kinezi. Jedna delegacija kineske Asocijacije za medjunarodno razumevanje izrazila je predsednikovoj supruzi "snaznu podrsku" mirovnoj politici njenog muza. Neko ce na ovo reci da je polovina covecanstva s nama, a neko, opet, da zemlja, kojom rukovodi bracni par s ovakvim medjunarodnim vezama, ne moze propasti.

Drzim, medjutim, da nema zemlje koju je iz nevolja u stanju da izbavi samo sposoban bracni par na njenom celu: ni Klintonovi ne bi mogli da ucine mnogo za Ameriku, da ih Amerika prvo nije naucila da za sve svoje, privatne i javne, postupke, polazu racune njenim gradjanima. Tamo, medjutim, gde izmedju porodice na vlasti i dobrobiti zemlje postoji jednoznacna veza, koja se ogleda u stalnom napredovanju porodice i odgovarajucem nazadovanju zemlje, spasilacke porodicne akcije nailaze, uglavnom, na podozrenje gradjana: ovde, na primer, niko ne veruje da ce Kina uciniti nesto vise za Srbiju, osim sto ce omoguciti nekom svom izdavacu da zgrne pare, objavljujuci, na kineskom, novo izdanje knjige koju smo mi, na srpskom, odavno procitali.

Nisam nameravao da pisem o ulozi bracnih parova u Novom svetskom poretku i zato,vratimo se, na cas, ruskim piscima. Oni nas obavestavaju da cemo "uvek biti zajedno", pa nam, u to ime, porucuju da su "protiv mesanja SAD i NATO u unutrasnje stvari naroda Balkana". Oni, odnekud, znaju da je "americki poredak porobljavanja... tudj Kosovu, tudj bratskoj Jugoslaviji" i porucuju Americi i NATO da "nemaju sta da traze na Balkanu" i da nas puste da sami resimo svoje probleme.

Kad bi nam neko dopustio da zavirimo u arhivu Saveza pisaca, sva je prilika da bismo u njoj nasli najmanje desetak pisama slicne sadrzine, u kojima bi samo toponimi bili promenjeni. Gotovo sam siguran da su slicnu poruku, u svoje vreme, dobijali predsednici i narodi Nikaragve ili Kube, kao i pripadnici onolikih oslobodilackih pokreta, sirom planete. Sudeci po ovom pismu, onaj ruski general, koji je onomad izjavio da bi "hladni rat" mogao ponovo poceti, zna na koga se, kod kuce, moze osloniti.

Sta mi trazimo u hladnom ratu, dok nam je onaj, vruci, pred vratima? Nekome je ovde, izgleda, potrebno da drzi javnost u uverenju da ce se svetske sile, zbog nas, sukobiti. To bi, valjda, bio krunski dokaz da smo mi u pravu. I da nam nista ne stoji na putu da, radosno, krenemo u rat, da bismo dokazali kako se u ovom guravom svetu drukcije do pravde ne moze stici.