ZAKON O ADVOKATURI PO MERI DRZAVE

Radoslav Nedic

Nesto pre Zakona o univerzitetu, Savezna skupstina je 12. 5. 1998. godine usvojila Zakon o advokaturi, posle visegodisnjeg cekanja, tiho i neprimetno, da su i sami advokati bili iznenadjeni, i to neprijatno.

Obicni ljudi kazu da je advokatima lako, jer znaju da se izbore za svoja prava. Da li je to bas tako?

Saveznoj skupstini su bila podneta dva predloga zakona: vladin i predlog advokata koji je preko poslanicke grupe SPO bio prezentiran skupstini, jer advokatura to nije mogla samostalno uciniti zbog zakonskih ovlascenja.

Na pomenutom zasedanju, Savezna skupstina je usvojila vladin predlog Zakona o advokaturi, sa nekim amandmanima jos gorim od resenja iz predloga Zakona, a da nista od zahteva advokata nije usvojeno. Naprotiv, advokaturi je oduzeto iskljucivo pravo pruzanja pravne pomoci fizickim i pravnim licima, koje je do sada imala. Po resenjima iz novog Zakona, advokaturom se uporedo mogu baviti i lica zaposlena u naucnoj, pedagoskoj, prevodilackoj, umetnickoj, publicistickoj, humanitarnoj i sportskoj oblasti!?

Nedostaju jos samo nadripisari da bi tragedija bila potpuna.

U Zakonu nije predvidjeno ustrojstvo i organizaciona struktura advokatske komore kao osnovne organizacione jedinice advokature. Advokatske komore Jugoslavije, Srbije i Crne Gore se pominju tek u glavi VIII Zakona o poveravanju javnih ovlascenja, koja uzgred receno to i nisu, jer se ne mogu smatrati javnim ovlascenjima medjunarodna saradnja advokatskih komora u oblasti advokature, donosenje kodeksa profesionalne etike, donosenje advokatske tarife, nacin vodjenja disciplinskih postupaka, za koja daje saglasnost nadlezni (neimenovani) savezni organ.

Ako ovome dodamo da isti neimenovani savezni organ daje saglasnost i na odredbe o upisu u imenik advokata i advokatskih pripravnika, o privremenom i trajnom prestanku bavljenja advokaturom, o sadrzini i nacinu vodjenja imenika advokata i ortackih advokatskih drustava (kako rogobatan naziv za jednu ovako suptilnu profesiju), koje predstavljaju javna ovlascenja, onda se sa sigurnoscu moze reci da je Zakon o advokaturi pravljen po meri drzave i da joj daje potpun uvid u kontrolu i rad advokature, sto je u direktnoj suprotnosti sa clanom 1 novog Zakona koji glasi: "Advokatura je nezavisna i samostalna profesionalna delatnost pruzanja pravne pomoci u ostvarivanju i zastiti Ustavom utvrdjenih prava i interesa domacih i stranih fizickih i pravnih lica".

Dodamo li ovome i da Zakon predvidja posebnu tarifu za odbrane po sluzbenoj duznosti koju propisuje opet neimenovani savezni organ, a ne predvidja pravo advokatske organizacije da autonomno odlucuje o dostojnosti za upis u imenik i pravu na obavljanje advokatske delatnosti lica koja dolaze iz pravosudja, policije, funkcionera i sl. koja su vrsila funkcije na teritoriji podrucnog Okruznog suda, sasvim je jasno da novi Zakon ne donosi resenja o sprecavanju nadripisarstva, korupcije, koriscenja privilegija sa prethodnih funkcija, jer ce gradjanin, ako nista drugo, i dalje biti u uverenju da bivsi funkcioner, sudija, tuzilac, policajac, moze bolje da mu zavrsi posao od mladog advokata koji je svoju karijeru zapoceto kao pripravnik u avdokatskoj kancelariji.

Predsednistvo Saveza Advokatskih komora Jugoslavije je ocenilo kao neprihvatljivo uplitanje drzave u delokrug rada advokatskih komora i kontrolu neimenovanog saveznog organa, pa je trazilo da se odmah pokrene postupak za izmenu i dopunu Zakona o advokaturi, dok je Upravni odbor Advokatske komore Srbije doneo odluku o odrzavanju konferencije advokata Jugoslavije u "Sava" centru od 4. jula 1998. godine, zabrinut zbog zakona koji direktno ugrozava samostalnost i nezavisnost advokature i koji nije nista manje los od Zakona o univerzitetu.

(Autor je advokat i clan Upravnog odbora Advokatske komore Srbije)