POLICIJSKA TORTURA U SRBIJI POSTALA RUTINSKA STVAR

“Vecina osumnjicenih izlozena je policijskoj torturi, ukoliko nisu ogranak vlasti. Takvo ponasanje najvise pokrivaju sudovi zato sto su i sami deo kriminalne drzave", tvrdi advokat Nikola Barovic

Devetnaestogodisnji Veselin Vesa Pavlovic, konobar beogradskog kafica “Forca Roma", preminuo je 7. juna uvece u Urgentnom centru pod jos uvek nerazjasnjenim okolnostima usled “respiratornog aresta" (gusenja). Njegova majka Gordana Pavlovic svedoci da je njen sin najverovatnije brutalno zlostavljan od strane policije u Odeljenju unutrasnjih poslova Rakovice i potom u Centralnom zatvoru, odakle je prebacivan u vise navrata u bolnicu - gde je naposletku u toku pregleda izdahnuo. Slucaj Pavlovica je samo jedan u nizu nerazjasnjenih smrti koje su poslednjih godina dolazile uvek nakon kontakta sa policijom. Nekoliko ovakvih slucajeva i danas su aktuelni jer rodbina, po uhodanom sistemu, nailazi na neprobojan zid drzavnih organa, ako zeli da dodje do istine. Procedura je jednostavna - ako je u sporovima druga strana policija, sve se prolongira, oteze i zataskava.

“Policijska tortura postala je skoro rutinska stvar kojoj je izlozena vecina osumnjicenih, ukoliko nisu ogranak vlasti", kaze advokat Nikola Barovic. Prema njegovim recima - policija je ili pod kontrolom rezima ili je drasticno opao kvalitet onih koji taj posao obavljaju. “Najvisi sudovi pokrivaju takvo ponasanje zato sto su i sami deo kriminalne drzave. Desava se da 30 osumnjicenih svedoci o torturi a da im sudija ne poveruje ili “ne poveruje". Prema mom iskustvu, sud je prakticno postao servis za prikrivanje ovih dela a da niko, nikad nikome ne odgovara. Pravilnici za ponasanje policije prakticno postaju dekoracija za ostvarenje ljudskih prava", kaze Barovic.

Krivicni zakon Srbije precizira da sluzbeno lice koje upotrebi silu ili pretnju, odnosno drugo nedopusteno sredstvo u nameri da iznudi iskaz, kaznice se zatvorom od tri meseca do pet godina. Ako je, pak, iznudjivanje iskaza praceno teskim nasiljem, pa su nastupile osobito teske posledice za okrivljenog, uciniocu sledi robija od najmanje jedne godine a moguca je i petnaestogodisnja kazna zatvorom. Prema Zakonu o krivicnom postupku, sto se retko prihvata, iznudjen iskaz ne moze biti dokaz u pokrenutom postupku.

“Svuda je tesko da se pravo i pravda izvedu u odnosu na policije", objasnjava Budimir Babovic, bivsi potpredsednik Interpola. “Ipak, u pravnim drzavama to se sve brze i lakse realizuje i policajci ako prekrse zakon, posebno kad je u pitanju tortura, bivaju izvedeni pred sud. Tu su kriterijumi vrlo ostri, a zakonodavstvo potpuno jasno. Postoji i evropska instanca u kojoj se sve ovo resava - Sud za ljudska prava u Strazburu kom se gradjani mogu zaliti ukoliko sopstvena prava nisu mogli ostvariti u maticnoj drzavi. Takodje, u okviru policijskih organa su disciplinske kontrole veoma strogih kriterijuma. Kod nas je veliki problem sirokog tumacenja normi i pravila ponasanja policije, mada je cinjenica da nigde u tome nema idealne situacije", napominje Babovic.

“Javna tuzilastva veoma retko po sluzbenoj duznosti pokrecu krivicne postupke protiv policajaca koji u vrsenju sluzbe prekorace ovlascenja. U slucajevima kada zbog brutalnosti policije sami osteceni podnesu krivicne prijave, ili to ucine njihovi punomocnici ili nevladine organizacije, tuzilastva po pravilu ne iniciraju krivicne postupke niti preduzimaju ono nasta su po zakonu ovlaspcena. Uglavnom samo zahtevaju obavestenje od policije, koja im ta obavestenja ne dostavlja i time se aktivnost tuzilastva iscrpljuje. Iako zakon predvidja mogucnost da tuzilastva predloze istraznom sudiji da preduzme pojedine istrazne radnje pre formalnog pokretanja istrage, radi razjasnjenja cinjenicnog stanja odnosno utvrdjivanja identiteta prijavljenih policajaca, tuzilastva to cine samo izuzetno. Ponekad se i godinama odugovlaci sa odbacivanjem krivicnih prijava, cime se onemogucuju osteceni da preuzmu krivicno gonjenje", kaze Aleksandar Cvejic, advokat Fonda za humanitarno pravo.

Kada i dodje do pokretanja krivicnih postupaka protiv policajaca, bilo na inicijativu javnih tuzilastava, bilo tako sto osteceni kao tuzioci preuzmu krivicno gonjenje, sudovi, kazu u Fondu, po pravilu oslobadjaju optuzbi policajce ili ih osudjuju na uslovne kazne. Do sada je registrovan samo jedan slucaj (pogibija Nenada Pilipovica iz Baca, koga su pretukla dva milicionera) gde su policajci osudjeni na efektivne kazne zatvora u trajanju adekvatnom krivicnom delu za koje su oglaseni krivima.

“Zabelezeno je i to povodom vrlo ozbiljnih, pa i incidenata sa fatalnim ishodom, da policajcima zbog neodgovarajuce pravne kvalifikacije bude sudjeno za krivicno delo zlostave u sluzbi, sto je lakse krivicno delo kod nas", istice Cvejic. Pored toga, odredba ZOP-a po kojoj policajci za slucaj neodazivanja na glavni pretres ne mogu biti privedeni na naredni pretres, dovodi do toga da neki slucajevi zastare.

“Policijski rulet" prema osumnjicenim i drugim privedenim licima tako uz blagoslov drzave moze da se nastavi u nedogled. Policija pokusava poslednjih meseci da se uozbilji jacanjem do skora “mrtvog" Odeljenja za proveru zakonitosti u radu MUP-a, ali, cini se, bar iz iskustva ostecenih porodica i advokata, da se taj organ slabo “snalazi" u susretu sa pojedinim slucajevima.

B.Oprijan Ilic
D. Petrovic