STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Kad je, prosle sedmice, Ricard Holbruk imenovan za ambasadora svoje zemlje u UN, mnogi su pomislili da ga vise nece vidjati u Beogradu. Ali, eto ti Holbruka, danas-sutra, opet u Belom dvoru: Holbrukova sefica, gospodja Olbrajt, nije uspela da osujeti Holbrukovo unapredjenja, ali zato nije propustila da ga vrati na mesta njegovih nedovrsenih poslova: Holbruk ce, najpre, u Atinu, da vidi sta dalje treba ciniti oko Kipra, a onda u Beograd, da se dogovori kako dalje (ne) treba na Kosovu. Dakle, i unapredjenje, a ne samo ostavka, se ima odraditi.

Posto "paket Kontakt grupe nije meni", kako kaze gospodja Olbrajt, ona je poslala Holbruka da svome nerazdvojnom neprijatelju, Milosevicu, prenese ' snaznu poruku' da se ne mogu birati tacke koje ce se iz tog paketa sprovoditi. Ima se kusati svako jelo koje je Kontakt grupa spremila. Jednom, davno, bio sam u Karakasu u restoranu, u kojem najpre uplatis pedeset dolara, a onda jedes koliko mozes, od onoga sto ti donesu na sto. To se zvalo, ako se dobro secam: gastronomia dirigida.

Ako se gospodja Olbrajt ne sali, Milosevicu predstoji 'dirigovana ishrana' - morace da pojede i ono sto mu nikako ne prija, i od cega bi ga cak i njegovi ruski saveznici, rado sacuvali. Nemacki ministar Kinkel misli, medjutim, da ce Rusi, pre ili kasnije, 'leci na rudu' intervencije: on je uveren da ni Rusi ne zele 'drugu Bosnu'. Izlazi, dakle, da je Milosevic usamljeniji nego sto se, na prvi pogled, zahvaljujuci ruskom diplomatskom manevrisanju, cini.

Cemu se Milosevic moze nadati u susretu sa svojim prvim biografom, takoreci Ekermanom, iz dejtonskih vremena? Od kad su se poslednji put videli, Holbruk je postao covek u usponu i, istovremeno, u (definitivnom?) odlasku s Balkana. Nema nikakve sumnje da je i sam Milosevic tom usponu doprineo, kao sto je izvesno da je Holbruk od Milosevica nacinio 'kljucnu licnost' u regionu.

Ova 'interesna zajednica' dvojice ljudi, ciji su politicki interesi i ciljevi dovoljno suprotstavljeni da bi se u jednoj, ne odvec dalekoj, a pogotovu ne virtuelnoj tacki, morali poklopiti, nalazi se pred razvrgavanjem. Milosevic ce ostati bez svoga najsposobnijeg neprijatelja, Holbruk ce ostati bez krunskog svedoka i saucesnika u dokaznom potupku o efikasnosti i neophodnosti diplomatskog stila, koji on olicava. Tesko je reci kojem ce, od njih dvojice, rastanak pasti teze: mozda, ipak, Milosevicu, na kojem ce se, ubuduce, vezbati svi oni kojima je cilj da postanu Holbruk, a da se Milosevic pravi kako to ne primecuje.

I sad, u casu oprostajne posete, dok treba da saopsti 'snaznu poruku' glavnom junaku svoje vrlo dobre knjige, Holbruk se i sam mora zapitati sta ce se desiti ako poruka bude odbijena? Cak ni njegova energicna sefica, a ni njen predsednik, se, po svoj prilici, nece usuditi da aktiviraju Busovo 'Bozicno upozorenje' iz 1992. godine i uvuku svoju zemlju u intervenciju, bez podrske Saveta bezbednosti. Oni znaju da to Milosevic zna, ali, ocigledno, ne znaju sta da mu ponude da bi od njega izvukli resenje, koje ce se i Albancima uciniti prihvatljivim.

Odlaskom Holbruka, neminovno ce se okoncati i era balkanske'full contact' - diplomatije snaznih poruka i, barem kad je o Kosovu rec, slabasnih pomaka. Njegov naslednik ce morati da zagreje stolicu, a ne motore svog aviona, i da, sto pre, zajedno sa Srbima i Albancima, nacini plan njihovog pomirenja. Bude li i on nastavio da traga za resenjima u hodu, odnosno u letu, put do njih mogao bi postati odvec dugacak i krvav.