Niciji vojnici

Mihal Ramac

Hiljade porodica sirom zemlje vec nedeljama strepe od crnih vesti sa Kosova. Ko god ima sina, brata ili unuka vojnika, nema mirnog sna. Najteze je onima koji znaju da su njihova deca negde u juznoj pokrajini, mada niko ko nosi vojnicku uniformu nije siguran da jos veceras nece biti dignut na uzbunu i poslat tamo gde se gine.

Iako na Kosovu odavno vri, iako ni dosad nije bio radostan niko od onih ciji sinovi su upucivani u taj deo zemlje, vojnicki roditelji su digli glas tek u poslednjih desetak dana. I, kako to vec biva, ostali su usamljeni. Takozvane velike opozicione stranke u Srbiji brinu drzavne a ne pojedinacne brige i ostaju verne

Milosevicevoj kosovskoj politici. Od manjih, ako je suditi po novinama, jedino Savez vojvodjanskih Madjara, Liga socijaldemokrata Vojvodine i vojvodjanski reformisti imaju hrabrosti da se suprotstave opstem ludilu. Ako i ne mogu da pomognu, bar su spremne da saslusaju i podrze izbezumljene roditelje.

Rezim, kao i obicno, ne mari za obicne ljude i njihova osecanja, a oni iz visoke politike, kako iz vladajucih tako i iz opozicionih stranaka, imaju dovoljno uticaja da svoje sinove cuvaju u bezbednosti kasarni koje su daleko od Kosova. Oni koji nemaju vojnike u porodici nemaju razloga da se uplicu u tudje nevolje ili se prave da ih citava stvar ne zanima. Kao i uvek, u slicnim prilikama.

Iza Miloseviceve kosovske politike je, pre deset godina, stala citava Srbija. Stotine hiljada ljudi su izlazile na ulice klicuci da je Kosovo Srbija. Sad, kad je nacionalni zanos iscileo, jedino roditelji vojnika priznaju da je to “tudja zemlja" i pokusavaju da izvuku odande svoje potomke. Iako predaja Kosova tamosnjoj vecini (jos) nije ozvanicena, u roditeljima se budi i politicko osecanje, pa se reci o “tudjoj zemlji" cuju na skupovima od Subotice do Novog Sada, Nisa i Podgorice.

Ali, zasto se protest protiv bezumlja i ovom prilikom svodi na nekoliko stotina, ili, mozda, koju hiljadu ljudi? Zato sto je Srbija odavno ravnodusna na sve, izuzev na vruce parole, dotle dok je ni na sta ne obavezuju. Rezimska knjizevnicka organizacija i ostali podrepasi i dalje stoje iza parola iz osamdeset osme. Oni koji nisu licno pogodjeni veruju da ce sve biti reseno i bez njih. Vojnici i njihovi roditelji prepusteni su sami sebi.

Dok je tako, dok vecina stanovnika Srbije ne shvati pogubnost politike koju vode Milosevic, njegova drugarica i njihov vojvoda, svaki pojedinacni otpor je samo moralni cin ili gest ocajnika. Dok je ove vlasti, nema nade ne samo za vojnike i njihove roditelje, vec i za sve roditelje i njihovu decu.