STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Uoci utakmice sa Nemackom, pojedine novine i televizije objavile su vest o odlasku grupe nasih navijaca u Francusku. Bradati, raskomoceni, da ne kazem razulareni fudbalski rodoljubi, sa obaveznom flasom rakije u rukama i prostacki dvosmislenim porukama naciji na usnama, nasi su zemljaci krenuli u u rat protiv Nemaca autobusima, jer turisticka agencija sluti da bi, ove nedelje, mogla da nas da zadesi zabrana letova JAT-ovih aviona, pa da nam se ova izabrana navijacka selekcija ne vrati dovoljno brzo.

Otisli su dan-dva ranije, pre nego sto su u jednim dnevnim novinama imali procitati zasto su nam sve Nemci krivi: od l913. godine, kad su, navodno, izazvali Drugi balkanski rat, pa sve do l991. godine, kad su podrzali Sloveniju i Hrvatsku, da napuste bivsu nam domovinu, Nemci su nas kinjili i mucili, osnivali ustasku drzavu i streljali sto Srba za jednog svoga. A sad sve to moraju da plate Klinsman i drugovi, Mijatovicu i njegovima. Da nismo otisli predaleko?

Dok ove redove budete citali, znacemo vec kako smo prosli na utakmici i, kako god to bilo, izvesno je jedino da nam ova vrsta 'kondicionih priprema' nije mogla pomoci. Ono sto smo, u fudbalu, imali s Nemcima, i oni s nama, rascistili smo na terenu, sad nam predstoji da razgrnemo taj nanos inferiornih strasti, taj govor mrznje iz nehata, koji svaki nas legitimni cilj, u sportu, kao i u politici, pretvara u opstenacionalno 'biti ili ne biti', u poslednju sansu, u odlucnu bitku do istrage nase ili onih koji su nam se nasli na putu.

Bojim se da je jedan kolega, koji je juce upozorio da je nasa utakmica s Nemackom samo predigra utakmice izmedju SAD i Irana, odvec dobro opisao preovladjujuce stanje nacionalnog duha pred ovo nadmetanje u najvaznijoj sporednoj stvari na svetu. Iranci su vec najavili da je taj fudbalski mec za njih nastavak svetog rata protiv americkog Sotone, koji ne smeju izgubiti, a taj fundamentalisticki sindrom kao da se preselio i u domace (najvijacke) duse. I, za slucaj da su Nemci i ovog puta izbegli da plate ceh za istorijske zulume, koje su pocinili, moracemo se, dakle, osvetiti Amerikancima. Sta cemo ako nas put ka fudbalskom vrhu nanese, potom, na Hrvatsku? Hocemo li, uopste, biti u prilici da s nekim u svetu odigramo fudbalsku, a ne politicko - istorijsku utakmicu?

Znam da u nas postoji, i da je veoma aktivna, ona folklorna filosofska skola koja ce vam tvrditi da je 'sve politika', ali ta skola i njeni polaznici imaju izvestan legitimitet samo dok i ako, istovremeno s njima, postoji i javna svest da politika nije sve, sto u zivotu postoji. Pokusaji da se ostatak zivota svede na floskule lose politike, da se zivot njima tumaci ili podredi ciljevima, koji su takvoj politici nedostizni, nije nista drugo nego zagadjivanje tog ostatka.

Civilizovan svet se od pretvaranja politike u zonu prirodnog, 'vucjeg' stanja ljudske prirode, u kojem je svaka javna strast unapred dopustena, brani onim sto zovu political correctness, savremeni Srbin se od civilizacije brani stalnom pretnjom da ce je definitivno napustiti, ako ga ne bude podrzala u njegovim naporima da je, za opste dobro, posrbi.

Kad je o fudbalu i navijackim strastima rec, neko ce mi reci da smo mi jagnjad u poredjenju s Juzanoamerikancima, na primer. Tamo su se zbog fudbala i ratovi medju drzavama davodili. To je tacno, ali nije manje istinito ni da, zbog tih ratova, ni jedan od tih naroda nije izisao na dobar glas. Niti ce to nama uspeti, dok sopstvene istorijske i aktuelne politicke frustracije pokusavamo da savladamo tamo gde je jedino vazno postici gol vise.