Sandzak izmedju “crvenih" i “zelenih" ekstremista

Izdavanjem knjiga i novina grupa Novopazaraca je pokusala da artikulise razum i suprotstavi se ratu i mrznji i da afirmacijom multikulturnog stvaralastva ublazi strah i osecaj ugrozenosti

Milanka Saponja-Hadzic

Kakvo je “stanje duhova" ne samo u Novom Pazaru, nego u celom Sandzaku, mozda, najbolje ilustruje podatak da nijedan sandzacki list nije objavio informaciju da je Sefko Alomerovic, predsednik Helsinskog odbora u Sandzaku dobio ovogodisnju Nagradu za demokratiju i civilno drustvo, koje dodeljuju SAD i EU. O tome govori i podatak da Novinsko-informativna agencija DAMAD, koja radi sedam godina (izdala je oko 160 knjiga) jos nije uspela da dobije salu za promociju nekog od tih dela ili priredjivanje knjizevne veceri. Nije dobila cak ni prigodan prostor u kojem bi Alomerovic primio nagradu “Zlatno pero".

Takvu cenu placaju oni koji nisu odgovorili na “dogadjanje naroda" koji nisu ni tada, a ni kasnije tokom rata, pristali da se svrstaju na stranu “zelenih" ili “crvenih", odnosno, na stranu Muslimana, Srba ili vlasti. Zbog toga su, kao i na drugim prostorima, vrlo brzo bili obelezeni kao “izdajnici" i “kukavice", a taj teret je trebalo podneti, narocito u maloj i mesovitoj sredini, poput novopazarske.

Polozaj nezavisnih, slobodnomislecih jos vise je otezan kada su poceli pretresi po kucama, oduzimanje oruzja, otmice... Prema podacima Helsinkskog odbora u Sandzaku je od 1992. godine na podrucju novopazarskih i tutinskih sela izvrsen pretres u 1.080 domacinstava: “U stanice milicije privedeno je 446 Bosnjaka... Skoro svi su prosli kroz razlicite oblike torture i fizickog zlostavljanja." Paralelno s tim, vec prvih dana rata u Bosni, u Sandzak stizu izbeglice, a mnogo domacih odlazi u mirnije i sigurnije zemlje.

Kao znak uverenja da ce prvi otici oni koji najvise vrede i koje ce zbog njihovog znanja primiti svaka sredina, u to vreme je osnovan DAMAD. Ubrzo je, skoro simbolicno, objavljena i prva knjiga dva autora, Milike Pavlovica i Huseina Basica. A zatim su na red dosla i druga dela autora s celog prostora bivse Jugoslavije, kao pokusaj suprotstavljanja ratu, bratoubilastvu i mrznji, kaze Saban Sarenkapic, glavni i odgovorni urednik agencije.

- Znali smo da su nevolje koje podnosimo u ovom ratu nevolje svih, i Srba i Bosnjaka. U ovakvom drustvu, kakvo je nase, podredjeno uticajima i mocnih i slabih, videli smo i vidimo sansu za “izbavljenje" kroz dijalog, poverenje i objektivnost, kaze Sarenkapic. Bio je to pokusaj da se odbranimo od ratne i nacionalisticke histerije i svake iskljucivosti, da bismo pokazali da se u mesovitoj sredini moze ziveti zajedno. Zato smo i poceli da objavljujemo knjige ne samo lokalnih pisaca, nego i onih iz Beograda, Zagreba, Sarajeva.

Medju objavljenim autorima su Misa Stanisavljevic, Izet Sarajlic, Mak Dizdar, Ivan Colovic... Onda je na red dosao prvi Recnik srpsko-turskih izraza, niz knjiga mladih stvaralaca iz ovog podneblja, ali i veliki broj istoriografskih knjiga, posebno onih koje se bave istrazivanjem migracije na ovim prostorima.

Posle prvih iskustava s literaturom i casopisom “Mak" 1994. godine uz pomoc Sorosa zapocelo je izdavanje nezavisnog casopisa HAS, “lista manjine u vecini slucajeva", kako pise u zaglavlju. Osecala se potreba za politickim novinama, koje bi bar malo oslobodile ljude da saopste svoje misljenje i savladaju podozrenje i osecaj ugrozenosti, kaze Sarenkapic. Tako se oko HAS-a okupila nevelika ekipa slobodnomislecih ljudi kao uzor i podrska ostalima. List nema veliki tiraz i na drzavnim kioscima se ne moze kupiti. Prodaje se samo na privatnim trafikama, a njih je malo.

- Tacka oslonca HAS-a je stvaranje otvorenog drustva i njegova demokratizacija. Kada se pojavio 1994. godine bio je anatemisan i od rezima i od muslimanskog stanovnistva jer biti nezavisan u ovakvim okolnostima posebno u mesovitoj sredini, znaci konfrontrirati se sa svima. Niste ni prorezimski, ni propartijski ni muslimanski, i kao takvi osudjeni ste da na izolaciju, objasnjava Sarenkapic. A mi smo samo pokusali da artikulisemo glasove razuma na lokalnom terenu i sirem prostoru bivse drzave, pod paranoicno-ratnohuskackim pritiscima pojedinaca, medija i raznih oceva nacija. Tekstovi koje je HAS objavljivao, samo potvrdjuju da je redakcija ovog magazina htela komunikaciju sa svim dobronamernim ljudima, promociju objektivnosti u najtezim okolnostima i pobedu nad svakodnevnom presijom i zastrasivanjem.

Svesni da ne mogu da racunaju na dobar prijem ni lokalnog stanovnistva ni vlasti, racunali su da ce se nesto promeniti u glavama ljudi, da ce ratno iskustvo uciniti svoje. U medjuvremenu, podrska je stigla sa strane, narocito 1996. godine, kada je osnovana Asocijacija nezavisnih medija u Kragujevcu. Ona je, kao oblik interesnog udruzivanja, postala najjaci oslonac. To se pokazalo kao najefikasniji nacin za ocuvanje slobodnih medija, ali i drugih nezavisnih programa.

Sarenkapic kaze da bi uskoro u okviru tog programa trebalo da dobiju mini stampariju koja bi podmirivala potrebe malih izdavaca iz Novog Pazara, Podgorice, Vranja, Nisa... Planirano je i objedinjavanje distribucije, nabavka kioska i kombija za prevoz nezavisne stampe, za sta su u EU vec planirana sredstva.

Za razliku od medjunarodne zajednice, koja pokazuje veliko razumevanje za te projekte, vlast na lokalnom nivou ima veoma los odnos prema svemu sto je multikulturalno i visenacionalno i sve projekte jednostavno ignorise.

- Zivimo u jednom sasvim nezavidnom polozaju. Novopazarski Dom kulture nam je nedostupan, a najgori odnos, ipak, pokazuje Ministarstvo kulture Srbije, koje se oglusuje o svaki nas projekat, kaze Sarenkapic.

Mimo ocekivanja, ni s nezavisnim medijima nije bolja situacija. Novinari retko svracaju u sandzacke krajeve i nedovoljno informisu o tamosnjim zbivanjima. Urednik DAMAD-a to objasnjava cinjenicom da je kultura potisnuta politikom i da se ona sada smatra manje vaznom. Knjige, izlozbe i koncerti, cak i kapitalna dela, morace da sacekaju neka bolja vremena.