Kako napustiti “diplomatiju sankcija"

Milosevic je do sada pokazivao odlucnost u primeni sile i verbalnu spremnost na dijalog i kooperativnost s “medjunarodnom zajednicom". Od njega se sada ocekuje da mu sila ne izmakne kontroli i da najzad s verbalne predje na stvarnu saradnju s “medjunarodnom zajednicom" i da pocne delotvorni dijalog s liderima kosovskih Albanaca. To bi ujedno bio i nacin da povrati ulogu “mirotvrca" i da u “medjunarodnim krugovima i domacoj javnosti vrati dejtonski imidz coveka koji je stub stabilnosti u regionu

Pise: mr Zoran Lutovac

Otkako je kosovski problem evoluirao od problema statusa u problem ljudskih prava i bezbednosti u regionu bitno je suzen manevarski prostor delovanja za vlasti u Beogradu. Kada se govori o statusu Kosova sve vise se pominje SRJ (a ne vise Srbija) kao okvir za resavanje, a “Oslobodilacka armija Kosova" koja je u pocetku oznacavana kao teroristicka organiazcija sve cesce se pominje kao gerilski pokret. Umesto da se sa resavanjem problema krenulo u najpovoljnijem diplomatskom momentu i uz diplomatsku ofanzivu, o Kosovu se raspravlja u najnepovoljnijim okolnostima i pod pritiskom dogadjaja. Umesto da se u resavanje kosovskog problema ukljuci i opozicija, otvaraju se novi frontovi (mediji, univerzitet, Crna Gora)....

Problem separatizma je stariji i od ove vlasti i od same Jugoslavije, ali su se problemi pod ovom vlascu dramaticno usloznjavali. O Kosovu se raspravljalo iskljucivo uoci izbora i svaki put je bio gotovo isti scenario: medjunarodna zajednica apeluje na jedne i druge da se kroz izbore dodje do kompromisa; kosovski Albanci horski ponavljaju refren o bojkotu i sopstvenim izborima, vladajuci SPS poziva Albance da koriste ustavom garantovana prava, a u stvari to ne zele zbog sigurnih mandata, srpska (demokratska) opozicija poziva Albance da izadju na izbore i sprece SPS da pokupi kosovske mandate, a posle ce se vec demokratski resiti status Kosova; radikali ponavljaju da je bolje da mandate pokupe i socijalisti nego Siptari, a usput se i sami “ogrebu" za poneki mandat... A kada se izbori zavrse, sve po starom.

Izbijanjem gradjanskog rata na tlu bivse Jugoslavije, internacionalizacija “kosovskog problema", jedan od potpornih stubova politike “Albanske alternative", dobila je na zamahu. “Srpska represija", odnosno ugrozena ljudska prava i slobode su, pri tome, bili osnovno, vrlo uspesno, sredstvo internacionalizacije. Pri takvim okolnostima albanskim stranackim vodjama nije islo u prilog da na decembarskim izborima 1992. umesto Milosevicevog rezima, na vlast dodje opozicioni blok premijera Panica koji je imao otvorenu podrsku Zapada. Ostanak na vlasti rezima sa negativnim imidzom na Zapadu odgovarao je liderima kosovskih Albanaca, jer je to bio izgovor za dalje izbegavanje razgovora o autonomiji unutar Srbije. Posledica albanskog bojkota republickih izbora 1992. je veliki broj poslanickih mesta za nealbanske stranke, koje su dobile relativno mali broj glasova. Tako je, na primer, SPS dobio 13 mandata, SRS, u to vreme u precutnoj koaliciji sa SPS-om 5 mandata, koliko i “nezavisni kandidat" Zeljko Raznatovic, dok je Demokratska reformska stranka Muslimana dobila jedan mandat.

Bojkot vanrednih republickih izbora decembra 1993. od strane “Albanske alternative" jos vise je isao u prilog SPS-u, jer je na Kosovu i Metohiji dobila 21 od 24 mandata (dva je dobila Srpska radikalna stranka i jedan mandat Depos). Na saveznim izborima 1996. godine od 13 kosovskih mandata za Vece gradjana, vladajuca stranka je dobila 12, a jedan SRS. Pri tome, treba napomenuti da su prigovore na regularnost saveznih i lokalnih izbora na Kosovu 1996. godine imali cak i koalicioni partneri vladajuce stranke iz JUL. Na prethodnim republickim izborima SPS je dobio vise od 30 kosovskih mandata (bez njih radikali su pojedinacno najjaca stranka), a predsednicki kandidat SPS je pobedio zahvaljujuci “neocekivano velikoj podrsci kosovskih Albanaca". Ako se imaju u vidu navedeni podaci, onda je sasvim jasno zasto se vladajuca stranka nije trudila da resava kosovski problem.

Medjutim, jednom je tome morao doci kraj i sada su dva kosovska puta pred Milosevicem. Jedan lokalni makadamski, drugi medjunarodni sa po nekoliko traka u oba pravca. Koji ce izabrati zavisi od njegove procene sta dobija ako krene jednim, a sta ako krene drugim putem. Kako sada stvari stoje dilema se odnosi na to sta moze doneti konsolidaciju vlasti - dalje zaostravanje, odnosno igranje na kartu instrumentalizovanog nacionalizima i nastavak saradnje sa radikalima ili omeksavanje tvrdih stavova i spremnost na delotvorni dijalog u okvirima zadatim od strane “medjunarodne zajednice" i ubacivanje u igru SPO i ND koji se sve vreme zagrevaju pored aut linije.

Pravo pitanje je koji se put poklapa sa interesom ocuvanja vlasti? Da li je lakse prihvatiti resenje koje ce najverovatnije “ponuditi" medjunarodna zajednica, a koje je ujedno u neskladu sa izbornim i programskim obecanjima i da li se onim ko je godinama prikazivan kao izdajnik na drzavnim medijima ili sa onim ko vazi za “ultrapatriotu"? Sta ce pristalice i potencijalni biraci bezbolnije prihvatiti?

Milosevic je do sada pokazivao odlucnost u primeni sile i verbalnu spremnost na dijalog i kooperativnost sa “medjunarodnom zajednicom". Od njega se sada ocekuje da mu sila ne izmakne kontroli i da najzad sa verbalne predje na stvarnu saradnju sa “medjunarodnom zajednicom" i da pocne delotvorni dijalog sa liderima kosovskih Albanaca. To bi ujedno bio i nacin da povrati ulogu “mirotvorca" i da u “medjunarodnim krugovima i domacoj javnosti vrati dejtonski imidz coveka koji je stub stabilnosti u regionu.

Drasticno krsenje ljudskih prava, golo nasilje i represija, odnosno ugnjetavanje - jedan je od razloga koji bi se u medjunarodnim diplomatskim krugovima, a narocito u javnom mnjenju m ogao prihvatiti kao opravdan za iznosenje radikalnih politickih ciljeva kao sto je secesija. To albanski lideri na Kosovu znaju i instrumentalizuju, vesto gradeci imidz zrtve srpske represije, uz nesebicnu pomoc srpskih vlasti. Drugi razloga, ili opravdanje za radikalne politicke zahteve bi mogao biti narusavanje regionalne stabilnosti, odnosno dokazivanje da postojeci drzavni okvir ne garantuje stabilnost regiona, te da bi mozda podrzavanje nove nezavisne drzave omogucilo i regionalnu stabilnost. Ovakve racunice, potpomognute doziranjem albanskog nacionalizma i nasilja nisu nista manje opasne od ekstremnih srpskih. I takve kalkulacije vrlo lako mogu izmaci kontroli i dovesti do eskalacije sukoba, sto u krajnjem slucaju moze dovesti do rata, kojeg bi tesko bilo lokalizovati.

Uloga “medjunarodne zajednice" bi mogla biti konstruktivna ukoliko bi se oslanjala na balansirani pritisak koji ne bi ostavljao prostor za pogresno tumacenje signala. Pretnja samo jednoj strani (srpskoj) da ce u slucaju neuspeha dijaloga sama snositi sankcije podstice drugu stranu da opstruise razgovor i namerno izazove takvu reakciju. Stavise albanska strana provociranjem nasilja zeli da promeni stav medjunarodne zajednice da se problem resava u okviru neizmenjenih granica. Takodje bi trebalo napustiti “diplomatiju sankcija", jer uvodjenje sankcija, kako pokazuju dosadasnja iskustva, najmanje pogadjaju one zbog kojih se donose i pruzaju mogucnost vladajucem rezimu da manipulisuci “patriotizmom" zaostravaju politicku situaciju podstrekavajuci istovremeno ekstremizam na drugoj strani.

Medjutim, konstruktivna uloga “medjunarodne zajednice" podrazumeva i saglasnost i inicijative dobre volje obe strane u sporu. To bi prakticno znacilo inicijativu srpske strane koja bi se zasnivala na platformi opsteprihvatljivog resenja i postupcima dobre volje usmerenih pre svega na uklanjanje represije i narusavanje ljudskih prava i osnovnih sloboda i omogucavanje relevantnim medjunarodnim institucijama, pre svih onima u okviru OEBS-a (Misije dugog trajanja, Visoki komesar za nacionalne manjine, Ured za demokratske institucije i ljudska prava) da pruzaju dobre usluge, strucne savete, nadgledaju izbore itd... Kosovski Albanci bi se, s druge strane, odrekli projekta nezavisne drzave i ukljucili u politicki zivot Srbije i SRJ i putem kompromisa trazili modalitete opsteprihvatljivog “unutrasnjeg samoopredeljenja".

Lideri kosovskih Albanaca i vlasti u Srbiji i SRJ su se cesto do sad pozivali na “medjunarodne norme" i “helsinske principe", medjutim, te norme i ti principi su se uglavnom tumacili selektivno ili restriktivno. Isticalo se ono sto bi moglo uci u prilog, a ignorisalo ono sto je u suprotnosti sa politickim ciljevima ili praksom. Tako na primer, pravo na samoopredeljenje, na koje se pozivaju lideri kosovskih Albanaca, ne znaci nuzno i pravo na nezavisnu drzavu. Isto tako, SRJ, kada se poziva na helsinske principe, odnosno pre svega na princip teritorijalnog integriteta drzave, mora najpre da se potpuno prilagodi helsinskim normala i da se pridrzava standarda OEBS-a.

Sustina je da se helsinski principi uvazavaju integralno, a ne selektivno. Upravo dva helsinska principa, koja su ujedno i dva univerzalna principa “medjunarodne zajednice": princip prava na (unutrasnje) samoopredeljenje i princip teritorijalnog integriteta drzave - zadati su okvir u koji bi trebalo smestiti komprimis i pomiriti etnicko pravo (na koje se pozivaju kosovski Albanci) sa istorijskim (na koje se pozivaju Srbi) zarad univerzalnih ljudskih prava i stabilnosti u regionu.