Moskovski uticaj na medjunarodne dogadjaje sve slabiji

Kako da se Rusija uhvati u kostac sa svojim krajnje slabim polozajem, a da ne poklekne pred snaznim nacionalisticko-komunistickim snagama koje traze povratak nekih elemenata iz sovjetskih vremena i ostro kritikuju rukovodstvo predsednika Borisa Jeljcina zbog pokoravanja Zapadu?

Pise: Dzon Lojd

Perspektive ruske spoljne politike su blede. Stanari gradjevine iz Staljinove ere na moskovskom kruznom putu, koja je dom ministarstva inostranih poslova poslednjih cetrdeset godina, sa svojih prozora nikada nisu posmatrali depresivniji svet, u klasicnom smislu spoljne politike. Zbog toga i ne cudi to sto su mnogi od njih, bez obzira na pristojne plate, postali bankari, trgovci, prevodioci, novinari, emigranti; bilo sta, samo da bi izbegli izlazenje na kraj sa tako strmoglavim padom.

Uticaj Rusije je opao, opada sada, a verovatno ce opadati i dalje. Uticaj koji je imala na podrucjima poput Latinske Amerike, Afrike i jugoistocne Azije, tokom komunistickih vremena, u vreme kada je podrzavala rezime prijateljski raspolozene prema Sovjetskom Savezu, sada je uglavnom iscezao. Cak i bliski saveznici, kao sto su Kuba i Vijetnam, vise ne mogu da racunju na njenu podrsku. Blize kuci, u istocnoj Evropi, drzave bivseg sovjetskog bloka su u najvecem broju slucajeva potrazile saveznistvo sa Zapadom. Centralnoevropske zemlje Poljska, Ceska i Madjarska su kandidati za ulazak u clanstvo NATO i Evropske unije u relativno bliskoj buducnosti, dok su druge drzave - poput baltickih zemalja Estonije, Letonije i Litvanije - zeljne da udju barem u EU i to sto pre.

Krug drzava koje se nalaze zapadno i juzno od Rusije, od kojih su mnoge clanice Zajednice nezavisnih drzava (ZND), ostaju u formalnom savezu sa Rusijom, ali se nade da ce ZND postati suparnik EU nisu ispunile. Jedino Belorusija zeli cvrstu uniju. Ukrajina, najveca zemlja u ZND posle Rusije, nalazi se u nelagodnom polozaju izmedju Istoka i Zapada i zavisi od podrske Medjunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Grupe osam najrazvijenijih zemalja koje treba da pruze pomoc njenom sporom procesu reforme.

Kratkorocno gledano, Rusija ne moze da ucini mnogo povodom svog opadajuceg uticaja. Suvise je slaba ekonomski, vojno i diplomatski da bi zaustavila trend koji je poceo jos pre raspada Sovjetskog Saveza, ali koji je od tog trenutka ubrzano napredovao. Medjutim, ona moze da primeni mehanizme i politiku kako bi vremenom stabilizovala svoj polozaj u svetu - ukoliko njen ekonomski pad bude zaustavljen, a osnova njene politike dovedena u red. Mada je veliko pitanje da li ce to biti i ostvareno, to nije nemoguce; s druge strane, nastavljeno propadanje moglo bi jos vise da pogorsa stvari.

Slabost Rusije nije samo ekonomska. Poraz njene armije u Ceceniji i prakticna nezavisnost te republike pokazali su da ruska vojska uglavnom vise ne postoji kao efikasna sila. Ometa je nedostatak novca, konfuzija i korupcija u prvim esalonima i treba joj dugorocna obnova. Ostali primeri nekadasnje sovjetske moci takodje pokazuju znake ozbiljne slabosti. Problemi na svemirskoj stanici Mir, koji su u poslednjih nekoliko meseci postali evidentni; samoubistvo upravnika nuklearnog kompleksa Celjabinsk zbog toga sto mesecima nije mogao da isplati svoj tim saradnika; ucestale kradje nuklearnog materijala - sve to ukazuje na sve vece i vece opasnosti. Rusija se sada granici sa najnestabilnijim podrucjima na svetu, u centralnoj Aziji i na Kavkazu. Te granice su veoma krhke, a cuvaju ih nedisciplinovane i slabo placene snage koje predstavljaju pretnju ne samo za Rusiju, vec i za ostatak Evrope.

Situacija nije potpuno negativna. Iako sadasnja slabost vojske nema presedana, Rusija barem nema neprijatelja. Odnosi sa Kinom su bolji nego sto su bili u posleratnom periodu, dok su odnosi sa Japanom u najmanju ruku stabilni - bez obzira na to sto Japan i dalje polaze pravo na teritoriju Kurilskih ostrva. Iznad svega, vise nema neprijateljstva izmedju Rusije (odnosno Sovjetskog Saveza) i Amerike i njenih zapadnoevropskih saveznika. Iako nijedna strana sada ne govori o "partnerstvu" u onom grandioznom stilu koji je bio uobicajen u prvim danima posle raspada Sovjetskog Saveza, rukovodstva su ostala povezana u raznim forumima. Rusija se prikljucila vecini medjunarodnih institucija, a zemlja je i dalje otvorena prema svetu vise nego sto je to bila tokom citave svoje istorije.

Kako da se Rusija uhvati u kostac sa svojim krajnje slabim polozajem, a da ne poklekne pred snaznim nacionalisticko-komunistickim snagama koje traze povratak nekih elemenata iz sovjetskih vremena i ostro kritikuju rukovodstvo predsednika Borisa Jeljcina zbog pokoravanja Zapadu?

Prvo, ona nema mnogo izbora, izuzev da se nosi sa udarcima koje prima. Ideja o predstojecem prosirenju NATO na zemlje centralne Evrope bila je pogresno shvacena - prema recima Grigorija Javlinskog, lidera liberalne stranke Jabloko, koja ima svoje zastupnike u drzavnoj Dumi, zakljucak koji su politicke klase izvukle iz prosirenja NATO glasi da zapadne zemlje, a posebno Amerika, ne veruju da ce Rusija postati demokratska zemlja u narednoj deceniji i da je zato smatraju opasnoscu za najblize susede. Pa ipak, na retorickom planu, Zapad istice da se reforme odvijaju dobro i da Jeljcinovo rukovodstvo uziva punu podrsku.

Ali odluka je sada doneta i do prosirenja ce doci. Rusija je potpisala sporazum sa NATO koji Moskvi omogucava prava na konsultacije i ucesce u vojnim vezbama, u okviru programa "Partnerstvo za mir". Glavnina ruske elite ne smatra da NATO predstavlja pretnju za Rusiju. Iako na jedan nezeljen nacin potcrtava rusku oslabljenost i zbog toga predstavlja direktan udarac Jeljcinovoj spoljnoj politici, prosirenje ne zahteva promenu strukture ruske odbrambene sposobnosti. Ukoliko bude sprovedeno pazljivo, ono bi moglo da postane zivotna cinjenica sa kojom bi obe strane mogle da zive.

Bez obzira na sve to, zajednicki program bezbednost jos uvek mora da bude istrazen. Rusija ima veliku ulogu u ogranicavanju nestabilnosti na svom jugu i zapadu. Ona vec igra ulogu u bivsoj Jugoslaviji i moze imati koristi od paznje koju NATO poklanja tom regionu. Od pakta organizovanog radi odupiranja sovjetskoj pretnji, NATO je poceo da se menja u savez koji nastoji da promovise bezbednost i saradnju sirom Evrope. Glavna pretnja sada vise nije masovni napad sa istoka (ili sa bilo koje druge strane sveta), vec unutrasnji sukob koji bi bio posledica rasprostranjenog socijalnog i ekonomskog nereda.

Clanice NATO i Rusija (zajedno sa zemljama ZND) imaju bitan uzajamni interes u ovim oblastima i odnosi izmedju njih zato moraju biti sveobuhvatni sto je vise moguce. Rusko ucesce u Stabilizacionim snagama (SFOR) u bivsoj Jugoslaviji jeste dobra polazna osnova, ali buduce mirovne operacija moraju da pruze Rusiji vece pravo glasa i da joj omoguce da efikasnije zastupa svoje interese. Evropska bezbednost ne sme biti monopol NATO; Rusija mora da bude angazovana ili ce mrzovoljno ostati na margini, a ta mrzovolja ce se produbiti u obnovljeno neprijateljstvo.

Jedna od najvecih pretnji Rusiji potice iz same zemlje - od organizovanog kriminala i korupcije koji dosezu do samog vrha politickog sistema. Boreci se da ojaca svoje demokratske strukture, dok njeno stanovnistvo pokazuje postojanu privrzenost glasanju i novim slobodama izrazavanja, Rusija nastoji da se prikaze i kao efikasna drzava; drzava sa uspostavljenim okvirom zakona i propisa koje policija dosledno cuva.

Ovi unutrasnji problemi imaju i sve znacajniju medjunarodnu dimenziju. Kriminal se odavno prelio preko granica Rusije, njeni mafijasi vaze za najorganizovanije i najokrutnije na svetu i daju svoj doprinos medjunarodnim industrijama droga, prostitucije i pranja novca. Postoji izvesna i relativno ogranicena saradnja americkog Federalnog istraznog biroa i Interpola sa ruskim Ministarstvom unutrasnjih poslova. Ni u jednoj oblasti odgovor za sada nije dorastao velicini izazova. To posebno vazi za slucajeve kada kriminal prodire u nuklearni establisment i kada se trguje robom koja ukljucuje i fisione materijale. Saradnja Rusije i njenih novih saveznika morace da se produbi, ukoliko se zeli pobeda u bici u kojoj se trenutno gubi.

U vreme kada je Rusija bila sama srz Sovjetskog Saveza i kada su pod vladavinom Mihaila Gorbacova pocele ekonomske reforme, Zapadu je upucen poziv da pruzi svoju pomoc i infrastrukturu. U poslednjih pet godina, MMF je finansirao skoro trecinu ruskog budzetskog deficita, a Svetska banka je ulozila oko 10 milijardi dolara u razne projekte. Nijedna od ovih institucija za sada ne vidi sansu da ce joj ulozeni zajmovi tokom vremena biti otplaceni.

Ipak, Rusija ostaje ekonomski po strani. Reforme koje mora da postigne za sada se u najboljem slucaju odvijaju samo delimicno; borba za vlasnistvo odnela je prevagu nad potrebom za modernizacijom. Zapad moze da pomogne, tako sto bi olaksao put ruskoj robi na zapadno trziste i pomogao u ulasku Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju. Kada bi bila iskljucena iz te organizacije, Rusija bi godisnje gubila nekoliko milijardi americkih dolara. U nemogucnosti da u vecem obimu izvozi civilne proizvode, Rusija se oslanja na izvoz oruzja i energije (ukljucujuci i nuklearnu), sto u pojedinim slucajevima takodje moze da ugrozi zapadne interese. Zato je za Zapad veoma vazno da Rusija postane efikasna industrijska sila. Ali nastojanje da joj se u tom pomogne do sada nije bilo dovoljno.

Postovanje ljudskih prava u Rusiji i zemljama oko nje i dalje je nezadovoljavajuce, mada to izaziva manju paznju javnosti nego kada je rec o Kini ili Indoneziji. Invazija na Ceceniju predstavljala je masovno krsenje ljudskih prava Cecena i Rusa koji su bili uhvaceni u zamku ruske vojske, ali je krsenja bilo i u samoj vojsci, prema regrutima koji su bez obuke baceni u vatru. Bice potrebno mnogo vremena da se lekcija iz Cecenije konacno shvati. Otvorenost novih saveznika prema krizi u ruskom drustvu, u casu dok se Rusija bori sa problemom postovanja ljudskih prava, doprinelo bi tome da Zapad izgleda manje nepoverljivo.

Rusija i sama zeli da stane u odbranu nekih ljudskih prava. Zapad treba ozbiljnije da uzme u obzir polozaj etnickih Rusa u bivsim sovjetskim republikama, koji je najocitiji u relativno uspesnim baltickim zemljama. Cinjenica da su ove zemlje cvrsto orijentisane prema Zapadu ne sme da zaseni neke njihove lose strane (vecini tamosnjih Rusa uskracena su prava na glasanje i drzavljanstvo). Ukoliko se to desi, Rusi ce s razlogom zakljuciti da je preovladala politika dvostrukih standarda.

Ovi ogromni izazovi zahtevaju spoljnu politiku koja je otvorena prema svim svojim slabostima i cvrsto resena da ih prevazidje. Rusija mora da prihvati partnerske veze koje joj nudi Zapad i mora da trazi jos vise takvih veza. To pretpostavlja njenu spremnost da proguta gorak lek, umesto da pohlepno guta lako stecenu pomoc. Rusija mora da pokaze spremnost za ekonomske promene, za stvaranje uzajamnih veza u oblasti bezbednosti, za suzbijanje medjunarodnog kriminala i za ponasanje u skladu sa preuzetim obavezama. To takodje zahteva svest Zapada o opasnostima koje se jos uvek kriju u sovjetskim rusevinama i elitu u oblasti spoljne politike koja je sposobna da sacuva dostojanstvo velike i potencijalno mocne drzave, izvlacenjem pouka iz iskustva i prakse bogatijih i efikasnijih suseda.

Ovo su veliki zahtevi. Ali, ukoliko ih ne ispune, Rusija i njeni bivsi sovjetski partneri ostace zaglibljeni u siromastvu i pritisnuti opasnostima koje ugrozavaju sve. Sto je saradnja teza, ona postaje sustinski vaznija.

(Autor je jedan od urednika casopisa The New Statesman i bivsi dopisnik lista Financial Times iz Moskve. Napisao je knjigu Preporod jedne nacije: Anatomija Rusije)