Kome treba jos istine neka cita “Bazar"

Vracanje sve goreg

Mozda ce bas ocajne majke doci glave ovom lupezu. Jer, ja ne znam ni za jednu drugu sebicnost, osim majcinske, koja bi bila jaca od njegove. Ne znam ni za jedan drugi bes i ludilo koje bi nadilazilo njegovo, izuzev besa i ludila majke kojoj otimaju sina i njegov zivot daju budzasto. I kad sam vec kod ocaja, sebicnosti, besa i ludila, mislim da je krajnje vreme da priznamo da nevolja ove zemlje nije toliko u ludovanju njenog nerazumnog diktatora koliko u cinjenici da su i ’91. i ’98. mladi i neiskusni momci bili poslati na ratiste, a da se niko, osim njihovih majki, nije protiv toga bunio

Pise: Jasna Sakota-Mimica

Petak, 12. jun

Ovo nije dnevnik. Otkako je beogradska profesorka sociologije uzurpirala dnevnicke zapise za obznanu svoje i muzevljeve politicke volje, taj mi se zanr poprilicno ogadio. Ima neceg morbidnog u njenim ispovedanjima. Njene lazne misli nasa su stvarnost. Konfuzija u njenoj glavi nasa je sudbina. Zato je profesorkino pisanje nesumnjiv dokaz da razum nema nikakvu moc, da je zapravo jedino moc mocna, te da onaj koji moc poseduje uopste nema obavezu da bude razuman. I naravno da svakog pametnog coveka brinu sumanute ideje narecene socioloskinje. Brine nas i cinjenica da razum nije u stanju da se odupre ovoj pozarevackoj politikantkinji kojoj se levica brka s desnicom, kapitalizam sa socijalizmom, licni zivot s javnim, neobuzdana kradja sa socijalnom pravdom, a drzava s njenim domacinstvom.

Gomilanje moci vazda dovodi do poremecenosti - gubitka duhovne ravnoteze. U susretu s palanackim (zlo)duhom, medjutim, moc se obavezno uoblicava u ludilo. Otuda profesorkin ubrzan metabolizam i neutoljiv apetit. Jer, njoj nije dovoljno sto uz muzevljevu asistenciju drzi nase zivote u svojim rukama, vec nam osvetoljubivo zagorcava dane nedotupavim predstavama o drustvu koje tako netalentovano prikazuje u svojim ispovestima. Pa iako su njene ispovesti nasa najcrnja realnost, zamislite samo kakva bi ta realnost tek mogla biti kad bi njen suprug, ne daj boze, pozeleo da pise, ili kada bi, kojim slucajem, najzad javno progovorio. Ovako, on samo cuti i radi.

Subota, 13. jun

Neozbiljno mi deluje razlog koji neki profesori Beogradskog univerziteta navode protiv strajka. Kazu: ne smemo stetiti interesima studenata. Kad bi to zaista bilo tako, i kada pojedini univerzitetski trudbenici ne bi krili svoju otupelost iza navodnih studentskih interesa, znacilo bi da je Univerzitet jedina institucija u Srbiji koja nema prava na strajk. Lekari, negovateljice, ucitelji, srednjoskolski nastavnici, vozaci, oruzari - svi oni mogu i smeju da obustavljaju rad, ali profesori visokoskolskih ustanova ne mogu i ne smeju. Zasto? Da li su studenti nekakvi posebni gradjani cije interese po svaku cenu treba zadovoljiti, dok bolesni, gimnazijalci, predskolska deca, putnici gradskog prevoza - jednom reci, svi ostali, nemaju niti jednu potrebu koja treba da bude neodlozno ostvarena? Ili je, mozda, profesorska etika uzvisenija i rigoroznija od etike ostalih profesija, pa je otuda ljubav koju profesor gaji prema svome studentu jaca i od prava na strajk? Mada me vlastito iskustvo uverava u suprotno, sasvim je moguce da su neki univerzitetski radnici vredniji od svojih sunarodnika, pa da takvi u svom visku radinosti nalaze motiv za odbijanje strajka kao legitimnog sredstva za ostvarenje vlastitih, studentskih, pa i drzavnih interesa. Najzad, nije daleko od pameti da vecina univerzitetlija misli da Univerzitet nema nikakvog razloga za strajk: nemaju manju platu od ostalih, nemaju gore uslove rada, a i Zakon koji regulise rad njihove ustanove nije nista losiji od drugih zakona u Srbiji.

Sve to, dakako, nikome, a ponajmanje univerzitetskim profesorima, ne daje za pravo da svoju odbojnost prema strajku lazno predstavljaju kao studentski interes. To je u najmanju ruku tesko licemerstvo, ali i ogromno neznanje. Takve sa zadovoljstvom obavestavam o nekolikim primerima iz srednjeg veka koji bi Srbiji mogli biti uzorom kad joj je vec XXI stolece tako daleko. Njima saopstavam da je Univerzitet u Parizu usao u veliki strajk koji je trajao od 1229. do 1231. godine, a zahvaljujuci kojem se tamosnji i ondasnji univerzitet oslobodio biskupove jurisdikcije i stekao monopol da dodeljuje univerzitetska zvanja. Njima saopstavam da je neposredni povod za taj strajk bio krvavi sukob kraljevske policije sa studentima. Njima saopstavam da su univerzitetske korporacije, uprkos ogromnom otporu Crkve i Kralja, tokom XIII veka stekle tri privilegije, medju kojima je i pravo na strajk. Njima saopstavam da su to pravo Sveti Luj i papinstvo priznali, te da je ono upisano u univerzitetske statute. Njima saopstavam da su tokom “velikog strajka" pa i onog iz 1253. godine, nesolidarni strajkbreheri bili iskljucivo ucitelji koji su pripadali prosjackim redovima, i zbog cega su se laici grubo obracunavali s njima, na kraju ih potpuno proteravsi iz svoje ustanove.

Lepih li srednjovekovnih vremena!

Nedelja, 14. jun

Hoce li predsednik Jugoslavije prevariti Jeljcina onako kako je nakratko izigrao Holbruka? Ne verujem. Slovenska dusa je odvec paranoicna da ne bi i u najcasnijem coveku prepoznala kvarez. A svi znate koga smo u Rusiju poslali.

Hoce li Jeljcin i predsednik Jugoslavije nasankati Klintona? Ne verujem ni u to. Nije Klinton ni Rus ni Srbin, a koliko mi je poznato, ona dvojica jos samo svoje narode mogu da vuku za nos. Ima, medjutim, jedno pitanje na koje odgovor ne znam, ali znam da je za nasu buducnost najbitnije: hoce li najzad Klinton zavrnuti Milosevica?

Ponedeljak, 15. jun

Bezocnost ove vlasti vise se ne da recima opisati. Ostaje nam samo jos teska mucnina kojom zeludac umesto razuma reaguje na zlu sudbinu. Ali, ma koliko bila neopisiva, cinjenica da majke lutaju po Kosovu trazeci svoju golobradu decu mora biti izgovorena, zaurlana, vrisnuta. Na tom Polju, u koje se kunu oni koji nista ne znaju o istoriji svoga naroda, s glavom u torbi i bez ikakvog vojnickog znanja, nasi klinci brane Srbiju! Istovremeno, predsednik Jugoslavije, prigodnim jucerasnjim povodom, izrice divljenje spram patriotizma i profesionalnosti sopstvenih oficira. Odurno i krvolocno! Jasno mi je da on visoke vojne staresine zadrzava u Beogradu, ne bi li mu oni, zlu ne trebalo, branili pozadinu. Jasno mi je i to da nesto sopstvene dece cuva naokolo jer su njegova slika i prilika. Ali nije mi jasno odakle tom bezumniku ideja da se Istok i Zapad nece dosetiti da rat bukti na Kosovu bude li on i dalje tamo slao mladice koji ne znaju da pucaju..

U svoj toj nesreci ipak postoji jedna nada. Mozda ce bas ocajne majke doci glave ovom lupezu. Jer, ja ne znam ni za jednu drugu sebicnost, osim majcinske, koja bi bila jaca od njegove. Ne znam ni za jedan drugi bes i ludilo koje bi nadilazilo njegovo, izuzev besa i ludila majke kojoj otimaju sina i njegov zivot daju budzasto. I kad sam vec kod ocaja, sebicnosti, besa i ludila, mislim da je krajnje vreme da priznamo da nevolja ove zemlje nije toliko u ludovanju njenog nerazumnog diktatora koliko u cinjenici da su i ’91. i ’98. mladi i neiskusni momci bili poslati na ratiste, a da se niko, osim njihovih majki, nije protiv toga bunio, da niko nije trazio bolje objasnjenje za rat od pozivanja na bezlicnu, sasvim apstraktnu ideju patriotizma. Ako neki narod misli da tudja deca nisu deca, i da je samo vlastiti zivot vredan zastite, onda taj narod sam sebi kopa jamu. Takav je egoizam - najveci genocid koji se da zamisliti. I zato, ne bez muke, izjavljujem: sebicluk je kuga jednog od mojih naroda.

Utorak, 16. jun

Primecujem da nezadovoljstvo izmucenih ljudi u Srbiji nikad nije bilo vece. Primecujem i to da se ono povecalo iskljucivo zbog predsednika Crne Gore. Zasto? Ne secam se da je on stvorio nevolje s Kosovom. Sasvim sam sigurna da nije on taj koji je potpisao zlokobni Zakon o univerzitetu. Uza sve to, nije mi poznato da je prema njegovoj naredbi iko od neiskusne srpske mladezi poslat u najnoviji rat. I zaista, ne znam da je Predsednik Crne Gore u poslednje vreme ista zlo ucinio Srbiji. Pa ipak, gradjani Srbije nisu zadovoljni Djukanovicem. Oni slute da ce njegovo takticno zastupanje crnogorskih interesa uciniti da se predsednik Crne Gore ne pojavi kao oslobodilac Srbije. Pa sta su ocekivali, i s kojim pravom? Da je mogla, vecina stanovnika Srbije glasala bi za Djukanovica kao predsednika Crne Gore. U to nema sumnje. Ali nista manje nije izvesno i to da za njega nikad ne bi glasali kao za predsednika Srbije. A i kako bi, kad hoce da ih bas predsednik Crne Gore oslobodi vlasti u Srbiji. Iz nekih razloga nikako ne zele da to ucine sami.

Sreda, 17. jun

Vecno vracanje sve goreg.

Vecno dolazenje Hulija Iglesijasa. Bas kao i vecno ujedinjavanje gradjanske opozicije, praceno vecno budnim okom vecito ljubomornog Draskovica. Sve je to, naravno, podjednako vecno koliko i potpisivanje vecitih ultimatuma sa strane naseg vecnog predsednika - onog koji je za potpisivanje ultimatuma odvajkada opismenjen.

Salu na stranu. Zaista bi bilo jako lepo kad bi seoska zadruga Karicevih priredila na aerodromu docek za predsednika Jugoslavije. Pevao bi Hulio. Prigodne pesmice bi izabrao sam, jer on, prema vlastitom priznanju, “gotovo dve decenije prati razvoj" nase zemlje, pa je za ocekivati da se u nasu sudbinu razume bolje nego mi. Ne samo zato sto je uocio razvoj o kome mi pojma nemamo, vec sto se bavi nama, a sto mi ne cinimo istih dvadeset godina.

Valjalo bi da se u citav program ukljuci i ujedinjavajuca opozicija. Ako se do predsednikovog povratka ujedini, vec to ce biti lepo iznenadjenje za njega. Ali ako jos na njegove oci, umesto srpskog folklora, izvede i neki od renesansnih igrokaza, predsednikovo zadovoljstvo ce biti kompletno.

Citavu sliku bi, dakako, trebalo upotpuniti i NATO avionima, koji bi uz ogromnu buku kruzili nad nasim gradom, a kojima bi vesto upravljali poslanici Skupstine Srbije, pod sinhronom komandom Seselja i Draskovica. Iz aviona bi izletali poslanici Skupstine Crne Gore, dok bi Djukanovic bio u Americi. Na jednom od rusko-americkih satelita nalazili bi se posmatraci i neizbezna albanska manjina. Na zemlji, medjutim, bila bi predsednikova porodica, kao i uvek sarmantno diskretna: stajala bi na plocama osvecenog aerodroma, smesila se i cekala svog najvoljenijeg. Supruga bi, umesto u kosi, cvece drzala u rukama. Marko bi bio ofarban u tamniju nijansu, kako i dolikuje ovoj svecanoj prilici, dok bi Marija zarad ljubavi svoga oca omrsala do neprepoznatljivosti.

(Za kaznu, profesori, studenti i akademici ne bi prisustvovali mitingu. Sve vreme njegovog odrzavanja, oni bi pred Milutinovicem, na Platou, horski polagali ispit na temu autonomije univerziteta.) Penzioneri bi bili angazovani da i dalje strajkuju po ulicama Beograda. To bi odavalo utisak realnosti, na koju, ni u ovim uzvisenim trenucima, ne treba zaboraviti. U rukama bi drzali transparente na kojima samo jedno pise: Contradictio in adjecto!

P. S. Ako ona seljacka druzba preuzme ovaj scenario bez ikakve novcane nadoknade, tuzicu ih. Tako stari srpski obicaji nalazu. Ako li su, pak, zadovoljni predlozenim, preporucujem se. Ionako nema nade da cu jos dugo raditi na Fakultetu.

Cetvrtak, 18. jun

Mislim da su mi se danas malko olabavili zivci. Ovaj “Dnevnik" me tera da vec danima budem usredsredjena na nasu stvarnost. Ne mogu vise. Kome treba jos istine, neka cita “Bazar".

(Autor je asistent Filozofskog fakulteta u Beogradu)ojih naroda.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /