Umesto dnevnika: Cetiri dana u Igalu

Vec tri godine (dva puta godišnje, u letnjem i u zimskom semestru) odrzava se u “Nansen skolen", Lilehamer - Norveška, desetonedeljni seminar “Demokratija, ljudska i prava i mirno rešenje konflikata", u kome ucestvuje po petnaestoro ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Bivsi “nansenovci" okupili su se pocetkom juna na “domacem terenu", u Igalu

Branislava B. Miloševic

Tokom cetiri dana, od 3. do 7. juna, oko sedamdeset “nansenovaca", ucesnika šest seminara, koliko ih je do sada bilo, okupilo se u Igalu, sa idejom da se zapocne formiranje “Nansen mreze". Pored “nansenovaca", u Igalu su bili i Srbi i Albanci, ucesnici seminara o Kosovu. Sve je organizovao Norvezanin Stajner Brin, koordinator Nansen projekta.

Hote l“Simo Miloševic" u Igalu poznat je po lecilištu za starije osobe i po blatu sa blagotvornim i lekovitim dejstvom. Da li je onda slucajno što je baš u ovom hotelu organizovan seminar na kome su se našli ljudi iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i SRJ? Da li smo dovedeni da zaceljujemo rane? Da li smo tu da bi nas naši “norveški dobrotvori" posmatrali kao primerke divljih balkanskih plemena?

Ova i slicna pitanja postavljali su ucesnici kroz šalu. U stvari, tu smo pre svega da bismo se upoznali, uspostavili kontakte - razmenili telefone i e-mail adrese, da bismo stvorili Nansen mrezu nevladinih organizacija, svuda gde je potrebno uciti ljude dijalogu i kako se konflikti mirno mogu rešiti. Ta mreza bi se, dakle, protegla kroz celu bivšu Jugoslaviju.

Pored nas šezdesetak tu je i grupa sa Kosova - Srbi i Albanci, njih trideset. Pre nego što smo došli mi, iz drugih delova ex-YU, oni su imali svoj seminar, na kome su vezbali dijalog pokušavali da sagledaju neka moguca rešenja za Kosovo.

Organizatori nas nisu mnogo opteretili predavanjima. Najviše smo vremena imali za druzenje i upoznavanje. Za nas iz SRJ, najvaznije predavanje, cini mi se, odrzao je Den Smit, direktor PRIO, Instituta za mirovna istrazivanja u Oslu. Den je autor “Atlasa rata i mira", koji o tim temama prica kao tipican Englez - hladnokrvno uz puno crnog humora.

Guns and Roses

Dane u Igalu smo uglavnom provodili druzeci se na krstarenjima, po plazama, kaficima. Dobro smo se sprijateljili sa kosovskom grupom, na zadovoljstvo norveških organizatora. Albanci sa Kosova, uglavnom mladje generacije iz Prištine, pridobili su sve svojim duhom i talentima. Za mene, koja nisam imala mnogo kontakata sa Albancima, bilo je zadivljujuce kako su momci i devojke izgledali urbano, kako su se ponašali i šta su pricali. Nisam rob predrasuda, ali moram priznati da sam bila prijatno iznenadjena, s obzirom da se u javnosti uglavnom cuju samo price o zaostalosti Albanaca, o zidovima oko njihovih kuca, o njihovom visokom natalitetu i neobrazovanosti.

U Igalu se pojavio i momak iz Djakovice koji je bio zimus u “Nansen skolen", u mojoj grupi, “naš najomiljeniji Albanac", kako smo ga zvali. On je ispricao neke price iz perioda kada je Djakovica drzana pod opsadom i kada stanovništvo nije nekoliko dana dobijalo hranu. Danima nije bilo mleka, a onda, kad je došlo, bilo je deljeno samo Srbima. Neki Albanci koji su stali u red, dobili su batine. Zatim je Crveni krst poslao konvoje hrane na to podrucje. Milicija nije konvojima dala da prodju u Dajkovicu, vec su milicioneri defilovali kroz glavnu ulicu na tenkovima, jeduci pred stanovništvom. Na kraju su sa tenkova, kaze on, prolaznike gadjali hranom....

Na seminaru se mnogo pricalo o otvaranju Nansen centara po gradovima bivše YU. Najveci pomak u tome, napravilo je nekoliko “nansenovaca" iz Prištine, koji su pokrenuli osnivanje “Skandinavske kuce" u Prištini. To bi bilo mesto gde bi se sretali Albanci i Srbi sa svojim porodicama. Nešto što se, pogotovo u poslednje vreme, ne dogadja cesto. U ovaj projekat se sada ukljucilo još puno ljudi iz Prištine - i Srba i Albanaca. “Skandinavska kuca" u Prištini bi trebalo da se otvori u septembru. Svi se nadamo da ce ova inicijativa proci kako treba i da ce dobiti “sestrinske" kuce po celoj bivšoj YU.

Povratak u buducnost

Ova, pomalo mucna rasprava, završena je Den Smitovim govorom. Rekao je da je Kosovu potreban neko ko ce biti sposoban za politku visokog rizika, na nacin Toni Blera. I sa albanske i sa srpske strane. Obe strane moraju da rizikuju u necemu da bi se došlo do rešenja. Srbija mora da rizikuje otcepljenje, tako što bi Kosovu dala autonomiju, a Albanci moraju da rizikuju da budu prevareni (jedan od njihovih argumenata je: “kako da verujemo u autonomiju, kad smo je jednom imali pa nam je oduzeta"), ali da bi trebalo da udju u pregovore za rešenje u okviru SRJ, jer je to ono što Medjunarodna zajednica podrzava.

Kako smo još prvog dana po dolasku saznali, unutar Kosovske grupe su Albanci i Srbi kroz medjusobni dijalog pronašli neko rešenje za Kosovo. A vrlo brzo ce se saznati šta su smislili oni koji kroje sudbine svih nas.