Jugoslovenski problem i Rusija

Jugoslovenski rezim, medjutim, polazi od politikantskih kalkulacija i nada se da bi konfrontacija a ne partnerstvo Rusije sa Zapadom, mogla oslabiti medjunarodne pritiske na rezim, kako bi dobio odresene ruke da antidemokratskim metodama sredjuje stanje u Jugoslaviji i jaca totalitarnu vlast

Pise: Dusan Lazic

Citalac mi, verujem, nece zameriti sto cu na pocetku, umesto politickih razmatranja, postaviti jedno prevashodno moralno, ljudsko pitanje - kako je to stanje morala i savesti onih na vlasti u Jugoslaviji i Srbiji kada svojom nerazumnom i neodgovornom politikom i ponasanjem ugroze zemlju i narod i izloze ih realnoj opasnosti intervencije najsnaznije svetske vojne organizacije, a istovremeno cinicno pripisuju medjunarodnoj zajednici “zle namere" i govore o spremnosti da se vojnim sredstvima suprotstavimo, uz hladnokrvnu konstataciju da u tome ratu nemamo bilo kakvih sansi? S tim u vezi namece se i krupno politicko pitanje: sta su sve takve vladajuce strukture spremne da ucine kako bi sacuvale golu vlast i obezbedile dalje nekontrolisano “prisvajanje" finansijskih sredstava i materijalnih dobara drustva?

Medjunarodna zajednica, u nastojanjima da spreci novi rat na Balkanu, primenila je do sada prema Jugoslaviji i Srbiji citav repertoar mera - od apela, predloga, ubedjivanja i nagradjivanja, do pritisaka, otvorenih pretnji i sankcija - kako bi beogradski rezim naterala da se okane oruzanih metoda, nasilja i etnickog ciscenja na Kosovu i krene putem ozbiljnih politickih pregovora sa predstavnicima kosovskih Albanaca. U tom kontekstu je susret predsednika Rusije Jeljcina sa predsednikom SRJ Milosevicem bio, po oceni mnogih analiticara, zaista poslednji politicki pokusaj da se jugoslovenska strana urazumi i shvati situaciju u kojoj se zemlja nalazi. Praksa poslovanja medjunarodne zajednice sa beogradskim rezimom pokazuje da ako iza diplomatskih i politickih aktivnosti i nastojanja ne stoji verodostojna pretnja silom, ne moze se racunati na uspeh. To je jedna od pouka koje je medjunarodna zajednica ocigledno naucila iz prethodnog rata u kome je nestala bivsa Jugoslavija.

Isuvise su krupni medjunarodni interesi dovedeni u pitanje da bi se kosovski problem mogao “gurnuti pod tepih" i dopustilo dalje rasplamsavanje sukoba i nasilja. Rec je o pitanjima rata, mira i stabilnosti ne samo u granicama sadasnje Jugoslavije, vec i u sirem regionu koji je i bez toga bremenit brojnim unutrasnjim problemima i sporovima u odnosima drzava jugoistocne Evrope. Resavanje problema Kosova neposredno je povezano sa daljim ostvarivanjem Dejtonskog sporazuma i mirovnog procesa u regionu, a takodje sa procesima neophodnih demokratskih promena u Jugoslaviji.

Ohrabruje cinjenica da je Milosevic u Moskvi prihvatio vise zahteva Kontakt grupe i medjunarodne zajednice u celini, sto se konstatuje u zajednickoj deklaraciji koju su potpisali Jeljcin i Milosevic. Ocigledno je da “ubedjivanje" Milosevica u Moskvi nije bio lak posao. Ostaje, medjutim, otvoreno pitanje da li je ono sto je Milosevic prihvatio dovoljno da se zaustavi eskalacija oruzanih sukoba i nasilja na Kosovu i da li postoji stvarna politicka volja da se preuzete obaveze dosledno sprovedu i udje u slozene i teske pregovore sa kosovskim Albancima. Iskustvo upucuje na opreznost. I ranije je Milosevic pod snaznim medjunarodnim pritiscima prihvatao obaveze i davao obecanja, a zatim u praksi preduzimao suprotne korake. Doduse, sada su uslovi bitno promenjeni i manevarski prostor i vreme za takva ponasanja i manipulacije su izuzetno ograniceni. Dalje nastavljanje sa metodima koji su siroko korisceni u prethodnom ratu, posebno u BiH, u sadasnjim okolnostima, mogu samo znatno brze da dovedu do poraza i odgovornosti za takvu politiku i ponasanja.

Nerazumevanje sta se zbiva u svetu

Na neshvatanje ili neprihvatanje promena do kojih je doslo poslednjih godina u svetu, upucuju i aktuelne teze JUL-a. Da navedem neke osnovne. Tvrdi se, tako, da su sva istocnoevropska drustva vracena unazad i u ekonomskom i u politickom i u kulturnom pogledu, a da je rusko drustvo velikim delom u procesu dezintegracije i destrukcije sto ugrozava njegovu egzistenciju. Uzrok krize ruskog i svih istocnoevropskih drustava trazi se u tome sto se u njima “obnavljaju nekadasnja drustva" (citaj: kapitalizam). Pozitivne pocetne promene u oblasti razvoja demokratije (a to su po pravilu drustva bez vecih demokratskih tradicija), ljudskih prava, trzisne privrede, privatizacije, ukratko procesa tranzicije - posmatraju se kao konzervativne i retrogradne tendencije.

Istorijska istina je upravo suprotna. Komunisticki sistem je doziveo krah jer je iscrpeo sve mogucnosti dalje reprodukcije i postao kocnica razvoja drustva zbog cega je i izgubio trku sa razvijenim Zapadom. Otuda i neophodnost obnove tih drustava - demokratske promene i ekonomske reforme.

Anahron pristup ulozi Rusije i odnosima sa njom

Nacelno posmatrano, stalno se ocekuje i igra na kartu obnavljanja konfrontacija Rusije sa Zapadom i “novim svetskim poretkom" i na osnovu toga kalkulise s nekim izmisljenim prednostima za Jugoslaviju i njen medjunarodni polozaj. Takodje, sa jugoslovenske strane se poslednjih godina pruza otvorena ili manje javna podrska nacionalistickim, komunistickim i prokomunistickim snagama, tzv. patriotima u Rusiji koji su za politiku konfrontacije sa Zapadom, pod vidom odbrane dostojanstva i nacionalnih interesa Rusije. Sve se to desava u periodu kada Rusija nastoji grcevito da uhvati korak sa savremenim razvojem i kada trazi svoje mesto i ulogu u razvijenom svetu. U dugorocnom interesu nase zemlje je da Rusija uspesno istraje na putu progresivnih preobrazaja, da prevazidje slozene probleme i da u doglednoj buducnosti postane politicki stabilna, ekonomski uspesna i demokratska zemlja. To bi pozitivno uticalo i na odgovarajuci razvoj u Jugoslaviji. Jugoslovenski rezim, medjutim, polazi od politikantskih kalkulacija i nada se da bi konfrontacija a ne partnerstvo Rusije sa Zapadom, mogla oslabiti medjunarodne pritiske na rezim, kako bi dobio odresene ruke da antidemokratskim metodama sredjuje stanje u Jugoslaviji i jaca totalitarnu vlast.

U odnosima sa Rusijom cesto je prisustvo i insistiranje na kriterijumima koji ne mogu biti osnove ozbiljne spoljne politike u savremenim medjunarodnim odnosima, kao sto su pravoslavlje i slovenstvo. Ne negirajuci znacaj bliskosti i istorijskih i duhovnih veza Srba i Crnogoraca sa Rusima, sto moze doprinositi stvaranju povoljne klime za razvoj bilateralnih odnosa, insistiranje na slovenstvu i pravoslavlju, a ne na drzavnim i drugim uzajamnim interesima, moze naprotiv da dize zidove prema ostalom svetu i vodi nekim novim podelama na stetu savremenog razvoja. Takodje, mora se uvazavati cinjenica da mi u Jugoslaviji niti u Rusiji ne zive samo Srbi i Crnogorci, odnosno Rusi, vec i brojni drugi narodi koji nisu ni Sloveni niti pravoslavni.

Pomenuti anahroni pristupi i stavovi izrazavaju u stvari unutrasnje i medjunarodne interese i potrebe jugoslovenskog rezima, a ne interese zemlje i gradjana u celini. Zato se i tako tvrdoglavo drzi stanovista koji u civilizovanom svetu pripadaju proslosti. Pretpostavka za savremeni razvoj i politiku su stvarne demokratske, politicke i ekonomske promene u zemlji, koje sadasnji rezim i crveno-crna koalicija niti zele niti mogu da sprovedu.

(Autor je clan Foruma za medjunarodne odnose)