Balkanski barbarogenije: narod narodu vuk

Ako vec ne mozemo da iskorenimo zlo, da stvorimo zivot bez zla, mozemo bar da takvom zivotu tezimo, time sto cemo zlo staviti pod kontrolu demokratskih ustanova i nastojati da obuzdamo zlo u sebi samima

Pise: Jovan Trkulja

Nekoliko godina nakon rusenja Berlinskog zida postao je ocigledan raskorak izmedju radikalno- demokratskih potencijala dogadjaja iz 1989. i njihove kasnije politicke instrumentalizacije. Euforiju novonastale slobode i velikih ocekivanja ubrzo je zamenila postrevolucionarna melanholija i svojevrsni strah od slobode. Revolucionarni zanos i patos nasli su svoj smiraj u ambijentu predkomunizma. Time je centralnoistocnoj i jugoistocnoj Evropi otvoren put povratku u modernu politicku istoriju. “Ako je socijalizam bio prometejski pokusaj da se u ime buducnosti ovlada istorijom, onda njegov slom dobija forme osvete istorije u kojoj kao da proslost, ponistavajuci interregnum nastavlja da zivi tamo gde je prekinuta" (L. Perovic). Pokazalo se, naime, da se prelaz iz jednog autoritarnog modela politickog sistema u drugi gradjansko-demokratski, odvija kroz krajnje protivrecan proces brojnih zamki, opasnih neravnoteza, zaostrenih etnicko-verskih i ratnih konflikata, onespokojavajuce globalne preraspodele moci.

U tom kontekstu, 90-ih godina XX veka na prostoru od Baltika do Jadrana stvoren je niz novih nacija- drzava. Jednu od kljucnih determinanti u tim procesima imao je nacionalizam koji je veoma brzo osvojio veliki deo izgubljenog politickog prostora, te ponovo oziveo posustali sistem moci u postkomunistickim rezimima. Na taj nacin uspostavljena je delotvorna simbioza izmedju nacionalizma i totalitarnih snaga politickog sistema, koja je velika prepreka za demokratiju. Jer, narod u smislu etnosa (a ne gradjanin i demos), postao je odlucujuca odrednica drustvenih i politickih procesa. Ljudska i gradjanska prava i slobode se svode i zamenjuju slobodama i pravima nacije. Rast nacionalne moci placen je slabljenjem coveka pojedinca. Tako je nacionalizam, dobijajuci ideolosko-religijsku fascinaciju i funkciju postao mocna politicka tehnologija.

U teoriji ovaj fenomen se objasnjava cinjenicom da se vecina postkomunstickih drustava odlikuje visokim stepenom primarne pretpoliticke slozenosti, pre svega multinacionalnim sastavom stanovnistva. Sa padom realsocijalistickih rezima, ove potiskivane razlike izbile su na povrsinu, dovodeci cesto u pitanje i sam opstanak zajednice (npr. SFRJ, SSSR-a, CSSR). Djerdj Konrad je ovu grotesknu situaciju lapidarno formulisao jednom recenicom: “Zemlja je mala ali je nasa, lokalni barjak vije se nad kipovima lokalnih velikana." Stoga je nacionalizam jedna od glavnih prepreka u postkomunistickom osvajanju demokratije, jer je politicko subjektiviranje nacionalno odredjenih kolektiviteta nespojivo sa shvatanjem demokratije kao zajednice zasnovane na apstraktnom subjektivitetu gradjanina.

Osnovni problemi postkomunistickih zemalja proizilaze iz prirode i ogranicenja realsocijalistickih drustava, odnosno iz aporija neuspele modernizacije. Rec je o “modernizaciji bez modernosti" (R. Darendorf) kao bitnoj odlici realsocijalizma, jer su suspendovana dva kljucna faktora zapadne modernizacije: politicka participacija i ekonomska inicijativa, gradjanin i preduzetnik. Otuda bitna protivrecja postkomunizma, posebno u postjugoslovenskim zemljama, izviru iz cinjenice da je proces modernizacije u njima zaustavljen na nivou koji onemogucuje bezbolnu tranziciju iz autoritarnog u demokratski poredak. U drustvenom bicu ovih zemalja deluju sile ne samo predmodernog i predgradjanskog vec i pretpolitickog doba. Zato se sa mnogo rezignacije moze zakljuciti: na Istoku nista novo! Uprkos zaglusujucoj buci i velikim ocekivanjima od “revolucije u Evropi 1989", iz centralno-istocne i jugoistocne Evrope nije dosla nijedna nova ideja, niti civilizacijska alternativa.

Skidajuci sa sebe socijalisticko ruho i odbacujuci realsocijalisticku stvarnost, postkomunizam se ovde, zapravo, vratio na same pocetke modernog drustva da bi u njima, na temeljima gradjanskog drustva, otpoceo izgradnju demokratske zajednice. Ako je realsocijalizam bio iznudjeni istorijski intermeco “ubrzanog nadoknadjivanja industrijalizacije" onda bi se postkomunizam mogao definisati kao “nadoknadjujuca revolucija" (J. Habermas), tj. “revolucija koja oslobadja prostor za nadoknadjivanje propustenog razvoja". Sintagma “propusteni razvoj" simbolizuje one neapsolvirane lekcije iz moderne politicke istorije (modernizacija, gradjansko drustvo, pravna drzava, liberalno-demokratski politicki sistem) koje ova drustva moraju da savladaju, kao i niz slozenih zadataka zapadne modernizacije i demokratizacije koje moraju da rese.

YU-paradigma: populus populi lupus est

U takvoj situaciji balkanski barbarogenije je Hobsovo shvatanje prirodnog stanja, u kojem je covek coveku vuk, uspeo teorijski da inovira i prakticno demonstrira: izveo je do prirodnog stanja Jugoslavije u kome je narod narodu vuk. Ovakva ideacija i divinizacija nacije utrla je put: 1) ratnom sukobu jugoslovenskih naroda i raspadu Jugoslavije, 2) ustolicenju novih nacionalno-politickih elita i plebiscitarno-cezaristickih rezima, 3) svodjenju svih odnosa u zajednici na odnose medju nacijama, i 4) pretvaranju ljudskih prava u predmet najvecih mistifikacija i manipulacija, svodeci ih u krajnjoj liniji na isprazni verbalizam bez stvarne sustine i sadrzine. Individualna prava ustuknula su opet pred kolektivnim.

“Inplozija" politickih sistema (real)socijalizma bila je i ovde kao i u drugim postkomunistickim zemljama izraz velikih nada i ocekivanja. Jugoslovenskim politickim oligarhijama se ucinilo da je moguc skok motkom u tehnoloski i ekonomski razvijeno, demokratsko drustvo. Tim skokom bi se naprecac resile brojne aporije druge Jugoslavije (neuspele modernizacije, nedovrsene drzave, etnicko-verskog pluralizma, protivrecnog dejstva medjunarodnih sila) i “preskocile" velike objektivno-istorijske prepreke: ekonomska i socijalna beda, nabujali agresivni nacionalizam i frustrirano stanovnistvo, sokirano tamnim stranama srednjeg veka kao svoje povampirene proslosti i sumorne buducnosti. No, bez obzira na sve te prepreke, uz zdusnu podrsku i navijanje brojne medjunarodne publike, jugoslovenska politicka oligarhija se odvazila na taj “istorijski skok". I , razume se, on nije rezultirao ulaskom u krug visokorazvijenih liberalno- demokratskih drustava. Naprotiv, to je bio tragican sunovart, istorijska involucija u pretpoliticko stanje (bellum omnium contra in omnes), sa novim apsolutistickim rezimima, zasnovanim na autoritarnom nacionalizmu i ostrim sukobima koji su, na ovim balkanskim prostorima redovno rezultirali gradjanskim etnickim i verskim ratovima.

Posledice ove politike pokazale su se katastrofalnim za vecinu jugoslovenskih naroda, posebno srpskog. Godine 1991-1995. mogu se slobodno nazvati godinama drzavne tragedije srpskog naroda. Posle vise od sedam decenija zivota u drzavi koju je smatrao svojom srpski narod se nasao razdvojen u vise drzavnih tvorevina. U Hrvatskoj mu je prvo propisan status nacionalne manjine, da bi potom nakon cetvorogodisnjeg krvarenja u ratu, doziveo egzodus ponajveci u svojoj istoriji. U BiH, kojoj je medjunarodna zajednica priznala nezavisnost i medjunarodni subjektivitet, srpskom narodu je osporen status konstitutivnog naroda i na njega svaljena odgovornost za jedan od najstrasnijih etnicko-verskih ratova koji je vodjen u XX veku. Ostatak njegove zajednicke drzave u vidu SRJ - nepriznat je od strane medjunarodne zajednice; stavise, ekskomuniciran i blokiran politicki, privredno, komunikacijski. Da ne pominjemo ogromne ljudske, moralne i materijalne zrtve srpskog naroda u matici i dijaspori, kao i satanizaciju koju je on doziveo u svetu.

Obuzdavanje zla

Otuda u tragicnim okolnostima u kojima zivimo poslednjih godina, kada su sile balkanskog zla pokuljale iz boca i otpocele svoj bestijalni ples, preteci da nas definitivno zbrisu sa lica zemlje - nasa sudbina, ipak, najpre zavisi od borbe protiv zla. Ako vec ne mozemo da iskorenimo zlo, da stvorimo zivot bez zla, mozemo bar da takvom zivotu tezimo, time sto cemo zlo staviti pod kontrolu demokratskih ustanova i nastojati da obuzdamo zlo u sebi samima.

Ovde pre svega mislim na borbu protiv zla domacega, balkanskog. Rec je prvo o zlu satanizovane vlasti koja je “neodoljiva kao carobni kamen, jer pribavlja moc. Ona je duh iz Aladinove lampe koji sluzi svakoj budali koja ga drzi. “Odvojeni ne predstavljaju nista; zajedno kob su ovoga svijeta. Postene i mudre vlasti nema, jer je zelja za moci bezgranicna" (M. Selimovic). Drugo balkansko zlo je zlo nacionalizma. U skladu sa dominantnom tehnologijom vladanja na ovim prostorima nacionalne politicke elite SFRJ su 90-ih godina nezadovoljstvo gladnih, ocajnih i izbezumljenih masa preusmerile na (medju)nacionalni teren i instrumentalizovali kao sredstvo obracunavanja na vrhu partije i drzave. Na taj nacin kao u nasoj narodnoj prici o Bas-Celiku, kojeg preplaseni decak oslobadja okova i unesrecuje vlastiti zivot, tako je i vladajuca elita SFRJ skinula obruce sa jugoslovenske bacve u kojoj je decenijama bio zarobljen zao duh nacionalizma. Oslobodjenje tog duha je izazvalo velike nesrece svih jugoslovenskih naroda. I verovatno ce, kao i u pomenutoj narodnoj prici, biti potrebno puno truda, muke, znoja svih ponizenih i unesrecenih ljudi da zajednicki iskuju “cudotvorni mac" kojim bi se zao duh nacionalizma mogao savladati, a satanizovana politicka vlast obuzdati.

Najzad, ne zaboravimo pouku istorije: nacionalizam kao politicka tehnologija nije donosio nista dobro balkanskim narodima. Naprotiv, oslanjajuci se na tu tehnologiju balkanski narodi su se kretali iz neuspeha u neuspeh, tako da je poraz postao njihova sudbina. A najveci poraz je cinjenica da je “duh vecine balkanskih naroda zauvek otrovan i da mozda nikada vise nece moci nista drugo do jedno: da trpi nasilje i da ga cini" (I. Andric). Zahvaljujuci izmedju ostalog toj tehnologiji ovo podrucje je potisnuto sa puta evropske konsolidacije modernog drustva i vise nije umelo da se vrati na taj put. Nazalost, tu nije pruzena nikakva opipljiva pomoc spolja. Stavise, u tome je ovo podrucje cak i sprecavano.