Intervju: Slobodan Beljanski, predsednik Saveza advokatskih komora Jugoslavije

Novi zakon o advokaturi onakav je kakva je i vlast: dvosmislen, nasilan, pohlepan i zavojevacki jer na osnovu njega celokupna sfera toboznje autonomije advokature podleze imprimaturu drzave. Svaka politika koja tezi da slozene strukture drustva podvede pod jednoobrazni model organizacije drzave vodi diktaturi, istice Slobodan Beljanski, predsednik Saveza advokatskih komora Jugoslavije i naglasava da se stepen demokraticnosti u nekoj drzavi meri i stepenom samostalnosti rada i organizovanja advokata

Mihal Ramac

Novi zakon o advokaturi uzburkao je duhove medju pripadnicima ove profesije, jedne od retkih koje su na ovim prostorima sacuvale visok stepen nezavisnosti i u jednopartijskim vremenima. O njegovoj sustini i stanju u advokaturi razgovaramo sa Slobodanom Beljanskim, koji je na nedavnoj sednici Predsednistva u Budvi izabran za predsednika Saveza advokatskih komora Jugoslavije. Gospodin Beljanski je jedan od najuglednijih novosadskih advokata, istovremeno i predsednik Advokatske komore Vojvodine, kolumnista u vise nezavisnih listova i pravni pisac, glavni urednik “Glasnika Advokatske komore Vojvodine", jedan od osnivaca Nezavisnog drustva novinara Vojvodine. U javnosti je posebno poznat po procesima u kojima je branio pravo na slobodu javne reci. Razgovor, prirodno, pocinjemo od zakona o advokaturi koji je donet 12, objavljen 15. maja, a stupa na snagu 14. jula ove godine.

- Pred mnogim nasim zakonima nikada niste nacisto da li su proizasli iz neukosti ili iz lukavosti. Proklamovane svrhe najcesce nisu prave svrhe. Zbog toga je nase zakonodavstvo enigmaticni karusel pred kojim ste neprekidno primorani da odgonetate sta su fraze a sta programi, sta su himere a sta stvarne nemani, sta od obecanog nece biti primenjeno, a sta od precutanog moze da se pretvori u egzekuciju. Novi zakon o advokaturi potvrdjuje ovo pravilo. I on, dakle, moze biti shvacen i kao jedna velika zabuna i kao jedna velika obmana. U svakom slucaju za advokaturu je porazan. Manje atraktivan, do sada je ostao u senci opravdane kampanje vodjene protiv Zakona o univerzitetu. I jedan i drugi, medjutim, podjednako su vazni za pravni, kulturni i politicki identitet nase drzave.

U cemu Vi licno i Vase kolege vidite osnovne lose strane ovog zakona?

- Zakon je odredio presirok domen tzv. javnih ovlascenja, koje je drzava poverila advokatskim komorama. Delovalo bi to kao izraz poverenja u advokaturu da nema odredbe koja propisuje da “na statute advokatskih komora, u delu u kome je uredjen nacin vrsenja javnih ovlascenja, saglasnost daje nadlezni savezni organ". Na taj nacin stvorena je pravna osnova za tiho podrzavljenje profesije, kojoj je u uvodnoj odredbi zakona pripisana nezavisnost i samostalnost. Osim uslova za pristup u advokaturi i prestanak bavljenja advokaturom, sto nesumnjivo jesu javna ovlascenja, zakon kao javna ovlascenja imenuje i niz funkcija koje to nikako ne mogu biti: vodjenje disciplinskih postupaka, izricanje disciplinskih mera, donosenje kodeksa profesionalne etike, donosenje tarife, ostvarivanje medjunarodne saradnje u oblasti advokature, ocenjivanje ugovora o osnivanju ortackih drustava, pa cak i takav otvoreni sadrzaj kakav sadrzi centripetalna klauzula - “...i drugi poslovi od interesa za advokaturu".

Kako se sve sto sadrzi statut advokatske komore moze podvesti pod posao koji je od interesa za advokaturu, proizlazi da celokupna sfera toboznje autonomije podleze imprimaturu drzave i da je prakticno sve sto se tice advokature stavljeno pod tutorstvo za sada neimenovane vlasti. Tako je u laznom disbalansu izmedju javnih i nejavnih ovlascenja, izmedju kontrole i slobode, postignut idealni ekvilibrijum: sve sto je nejavno moze biti protumaceno kao javno, pa i sve sto je “nezavisno i samostalno" postaje predmet drzavnog inzenjeringa.

Spisak losih strana, ocigledno, nije kratak. Jeste li nabrojali sve?

- Postoji niz nedostataka i protivrecnosti, ali pominjem samo one fundamentalne. Jedan od takvih nedostataka predstavlja i krajnje neprecizna i fleksibilna formulacija po kojoj republicke komore, kao nosioci javnih ovlascenja, svojim statutima uredjuju unutrasnju organizaciju i rad. Moguce je da “unistenja organizacija" podrazumeva i osnivanje drugih advokatskih komora, ali je moguce i da ne podrazumeva. Moguce je da se javna ovlascenja mogu prenositi, ali je moguce i da to nije dopusteno. Zakon je, dakle, otvoren za diskrecione prerogative. Kako i u ovom delu statut republicke komore podleze saglasnosti “nadleznog saveznog organa", namece se zakljucak da ce politicki oportunitet diktirati sadrzaj prava. Uz to, naravno, ide i mogucnost da ce se uvek naci pogodan pravni kiklop da meri vizure i dimenzije zakona i da, kao sto je to nedavno bio slucaj, i ovaj zakon tumaci kao sto je tumacen “nepotroseni mandat" predsednika Srbije.

Sta to znaci za advokaturu, a sta za drzavu koja s jedne strane proklamuje nezavisnost i samostalnost ove profesije, a s druge strane je gusi?

- Advokatura je jedina slobodna profesija koja predstavlja konstitutivni element pravosudja i prvnog poretka. Njenu slobodu, naravno, treba shvatiti uslovno: ona dolazi do izrazaja u vandrzavnoj proceduri za pristup, u slobodi izbora izmedju stranke i advokata, u slobodi plediranja i u samostalnosti organizacije rada i organizacije advokatskih asocijacija. Ali, izuzetno odgovorna delatnost pruzanja pravne pomoci namece ovoj profesiji i niz duznosti, pocev od onih predvidjenih statutom advokatske komore, pa do onih specificnih i gotovo nevidljivih, predvidjenih Kodeksom profesionalne etike.

Upravo pozicija advokata kao strucnjaka oslonjenog na nezavisnu esnafsku organizaciju, kao strucnjaka profesionalno upucenog da slobodno oponira vlasti i drugima pruza pravnu zastitu od samovoljne primene politicke moci, ili, kako je to Maks Veber izrazio, kao jedinog tehnicara upoznatog sa pravnim mogucnostima i zato naprosto predodredjenog za politicku karijeru - upravo takva pozicija advokata u velikoj meri daje drzavi pravnu legitimaciju. Stepen demokraticnosti u nekoj drzavi, izmedju ostalog, meri se i stepenom samostalnosti rada i organizovanja advokata.

Advokatura je mozda jedini deo juristickog staleza cijoj delatnoj biti je svojstveno svrstavanje protiv autoritarnih sila. Buduci da se njeno samoodredjenje temelji i na pozitivnom pravu i na neprestanom otvaranju diskursa o primeni tog prava, i na radu pravnih ustanova i na upornoj kritici njihovog ustrojstva i rada, advokaturi mora biti omoguceno da u okviru datog pravnog poretka bude autonomna. Ta autonomija tice se koliko svakog advokata ponaosob, toliko i advokature kao profesije i obliku njenog organizovanja.

Onog casa kada advokatska organizacija izgubi pravno uporiste za svoju autonomiju i svaki advokat ponaosob izgubice zastitu za sopstvenu kriticku i kontrolnu funkciju.

Novi zakon o advokaturi nije pokazao dovoljno razumevanja za ove pretpostavke. Iako je vec u uvodnoj odredbi proklamovao da je advokatura nezavisna i samostalna profesionalna delatnost, u kasnijoj razradi zakon je pokazao da ni advokatura nije izostavljena iz indeksa drzavnog nadzora, niti je postedjena kampanje opste etatizacije.

Cime se potreba za ovakvim zakonom moze objasniti i odrazava li se to na domen ljudskih prava?

- Ne treba zaboraviti da je na vrhu ove vlasti diktator bez harizme i sa izrazitim odsustvom smisla za legitimitet. Odrzava se iskljucivo pomocu sile, straha i projektovane nesigurnosti, u cemu ga normativno opsluzuje koterija poltrona, do te mere strucno i moralno kompromitovanih da nemaju odstupnice i da sa njegovim padom i oni gube svaki identitet. Zakoni poput Zakona o univerzitetu i zakona o advokaturi, imaju upravo ulogu da s jedne strane uvecaju broj adoranata koji ce ih snishodljivo podrzavati, a s druge strane, da uvecaju nesigurnost kod svih koji su naumili da im se suprotstave.

Nema sumnje da i u advokaturi i na univerzitetima postoje brojne slabosti. Ali, ova drzava kudikamo je porocnija i nema nijednu preporuku da se takvim ustanovama postavi kao tutor i vaspitac. Advokaturi jednostavno morate dati slobodu ako zelite da imate profesiju koja ce nesputano i uprkos svemu tragati za slobodom i pravima.

Kako deluje Savez advokatskih komora Jugoslavije?

- Savez se odrzava na vestackom disanju i na ostacima normative iz prethodne Jugoslavije. Sada ga cine dve republicke i dve pokrajinske komore, kao ravnopravne clanice sa punom unutrasnjom jurisdikcijom. Po novom zakonu iz buduce Advokatske komore Jugoslavije izostavljene su pokrajinske komore. Advokatska komora Kosmeta, na zalost, vec vise godina ne sudeluje u radu Saveza. Nemamo podataka o tome kako ona deluje. Advokatura ne bi smela da bude pod znakom politike, ali treba razumeti i to da je katkada cutanje jedini odgovor na zaglusujuce politicke i druge trube.

Sta ce advokati preduzeti u ovakvim okolnostima?

- Zakon o advokaturi onakav je kakva je i vlast: dvosmislen, nasilan, pohlepan i zavojevacki. Svaka politika koja tezi da slozene strukture drustva podvede pod jednoobrazni model organizacije drzave vodi diktaturi, bas kao sto je i Hajek primetio da svaka politika koja tezi nekom sadrzajnom idealu distributivne pravde mora unistiti vladavinu prava. Moramo preduzeti sve sto je u nasoj moci da ovaj zakon bude izmenjen. Predsednistvo Saveza advokatskih komora Jugoslavije vec je uputilo javnu kritiku zakonu. Povodom zakona za 27. jun zakazana je vanredna skupstina. Advokatske komore Vojvodine, a za 4. jul konferencija Advokatske komore Srbije. Inace, ako dopustimo da se do kraja pokvare razboritost i zakonitost, svi cemo se, kako kaze Vijon, pretvoriti u mesecare, istice Slobodan Beljanski.