Niko drugi nece placati nase racune

Moguce je postici nuzan politicki konsenzus za prilagodjavanje ekonomske politike realnim mogucnostima, jer je svima jasno da su rizik i troskovi od ulaska u novi inflatorni talas mnogo veci od, pre svega, prilagodjavanja potrosnje realnom guberu drustvenog proizvoda. Pri tome ishod, ukljucujuci i onaj politicki, potpuno je neizvestan

Bojana Jager

U vreme kada je planirana ekonomska politika za ovu godinu i kada su zvanicnici propagirali njen kontinuitet sa prethodnom godinom, utvrdjen je i osnovni preduslov - da se u 1988. obezbedi 1,7 milijardi dolara dodatnih sredstava iz spoljnih izvora za pokrice platnobilansnog deficita. I lanjski deficit bio je identican, a relativno dinamicne stope privrednog rasta, koje se poslednjih godina krecu oko 6 odsto, moguce je ostvariti samo uz obezbedjenje deviza za dinamican uvoz. Ako tih sredstava ne bude, dr Nebojsa Savic (koji je jos u decembru prosle godine upozoravao da ce u tom slucaju vec krajem prvog kvartala 1998. biti potrebna redefinicija ekonomske politike) istice da je to danas neizbezno, tim pre sto se nalazimo u sredini tekuce godine, a jos uvek se ne sagledava mogucnost prodaje, niti spremnost nekog stranog investitora da kupi neko jugoslovensko preduzece. Da podsetimo, najveci deo platnog deficita lane bio je pokriven sredstvima od prodaje Telekoma. Istovremeno, sada deluju i sankcije za strana ulaganja u Srbiju, sto ce i dodatno destimulativno delovati na potencijalne strane investitore. Zbog svega toga jednostavno nece biti moguce da se u 1998. finansira ni platni deficit u planiranim okvirima, ni drugo zariste ekonomske politike - fiskalni deficit, koji takodje postaje sve veci problem, upozorava dr Savic, predsednik Saveza ekonomista Jugoslavije i saradnik Ekonomskog instituta.

- Prilikom sprovodjenja devalvacije u martu ukupni javni rashodi za ovu godinu bili su planirani na 59 miljardi dinara, i to je bilo jedno od tri sidra na kojima se zasnivala poslednja korekcija kursa dinara. Valja podsetiti da je prilikom donosenja ekonomske politike za ovu godinu Savezna vlada, kao gornju granicu za ovogodisnje javne rashode, predvidela sumu od oko 46 milijardi dinara, a da su projekcije potrosnje republickih vlada tipovale na oko 58 milijardi dinara. Vec tada se ukazivalo na sve pogubne posledice po privredu, ukoliko se ne obezbedi da se javni rashodi svedu na ispod 45 odsto od drustvenog proizvoda. Usaglasavanje je izvrseno posle devalvacije, kada je i Savezna vlada prihvatila da obim javne potrosnje koriguje po meri federalnih jedinica na 59 milijardi dinara. Medjutim, u prvih pet ovogodisnjih meseci ovi rashodi su vec dostigli oko 25 milijardi dinara, sto samo pokazuje da se nivo javne potrosnje stabilizovao na preko pet milijardi dinara mesecno, zbog cega je tesko pretpostaviti da ce se u narednim mesecima taj iznos zadrzati na nepromenjenom nivou. Kao sto sam na pocetku godine upozoravao da je tesko moguce da se ostvari priliv od 1,7 milijardi dolara kapitala iz inostranih izvora za finansiranje platnog deficita zemlje, tako i sada upozoravam da se opasno otvorio i problem fiskalnog deficita, jer je postojeci obim javne potrosnje previsok i jednostavno se ne moze pokriti iz drustvenog proizvoda koji ce se ostvariti u ovoj godini. Zato sugerisem da se mora odrzati postavljeno sidro, odnosno potrosnja u okviru pomenutih 59 milijardi dinara, jer preti opasnost da vlast posegne za monetarnim udarima, kao nacinom da se nadomesti nedostajuci novac u drzavnim finansijama, a to bi odmah dovelo do ozbiljnijeg porasta cena i deviznog kursa.

Vasa sugestija znaci da se moze trositi samo onoliko koliko se ima i da prakticno u novim uslovima ne mogu biti pokrivena sva prava potrosaca, bez obzira na planska obecanja i na njihovo ocekivano nezadovoljstvo.

- Drzava u ovoj godini jednostavno ne sme da posegne za rebalansom budzeta, niti sme da uvodi, direktno ili zakulisno, nove izvore finansiranja javne potrosnje, koji bi premasili ukupni iznos javnih rashoda od 59 milijardi. Time bi vlade jasno demonstrirale svoju spremnost da vode stabilizacionu politiku i da zaista zele da otklone ovaj kljucni dugorocni strukturni problem domace ekonomije. To je izuzetno vazno, jer vec imamo previsoko poresko opterecenje privrede, koja u takvim uslovima nije u stanju da kreira sopstvenu akumulaciju. Uz to, nije realno ocekivati da ce strani investitori biti spremni da ulazu u privredu u kojoj uopste ne postoji domaca stednja. U takvim okolnostima stvara se prevelika zavisnost privrednih subjekata od banaka, jer preduzeca ne mogu da obezbede sopstvene izvore finansiranja, posto je akumulacija preseljena u drzavne fondove. To i jeste osnova sadasnje neprirodne veze izmedju direktora i politickih struktura. Pravi put se odavno zna - smanjivanje poreskog opterecenja i stvaranje prostora da privreda reinvestira profit - a u aktuelnim okolnostima njima se konacno mora i poci.

Sto se platnog deficita tice, jasno je da ce Jugoslavija duze vreme biti neto uvoznik kapitala i da je normalizovanje prilika na ovom planu direktno vezano za njen povratak u medjunarodne finansijske organizacije. Za proteklih pet meseci vec je formiran spoljnotrgovinski deficit od preko milijardu dolara, a njegovo dalje formiranje moralo bi da bude zasnovano na procesu prestrukturiranja privrede, a ne na reprodukovanju njene strukture koja je postojala i pre sankcija i koja danas nije u stanju da konkurentno izvozi i zaradi devizni priliv. Krajnje je vreme da ova drzava profilise svoju izvoznu strategiju i da je podupre adekvatnom liberalizacijom spoljnotrgovinskog i deviznog rezima i domacom valutom koja mora imati internu konvertibilnost.

O redefinisanju ekonomske politike zvanicnici uopste ne govore. Naprotiv i dalje se zagovara njen kontinuitet, tekuca kretanja se predstavljaju kao izuzetno uspesna, a o izmenjenim okolnostima niko ne govori. Neki strucnjaci u slobodnom prevodu to karakterisu kao “kontinuitet propadanja".

- Kada sam upozoravao da ovogodisnja ekonomska politika ne moze imati kontinuitet sa onom koja je vodjena u prosloj godini, imao sam u vidu i cinjenicu da je 1997. imala dva potpuno razlicita perioda. Naime, u prvom delu godine vodjena je stabilizaciona, a u drugom polugodistu proinflatorna monetarna i fiskalna politika. Zaista danas nije jasno, kada kreatori ekonomske politike spominju kontinuitet, koji deo te politike nameravaju da nastave da vode. Ukoliko to opet budu proinflatorni potezi, posledica ce biti nagli skok inflacije, uz sve sto iz toga zakonomerno sledi. Cak i da se sada stvari naglo preokrenu u korist reformske i protrzisne orijentacije i da u drugom polugodistu dodje do priliva stranog kapitala, opet bi bilo nuzno da se napusti kontinuitet sa izbornom 1997. Jer, u njoj su pare od prodaje PTT bile iskoriscene za pokrivanje fiskalnog deficita i prevelikih javnih rashoda drzave, a bez pokrica u javnim prihodima. Naprotiv, ni u tom slucaju (bez obzira na to sto on ne izgleda mnogo verovatan) ne bi se smela ponoviti praksa da se prodajom javnih preduzeca finansira fiskalni deficit. Upravo obrnuto, ta sredstva bi se morala iskoristiti za prestrukturiranje privrede u smeru izvoznih programa i za razvoj malih i srednjih preduzeca. Naravno, nije rec (kao lane) o takozvanim “izvoznim programima", jer smo se valjda uverili da nije doslo do povecanja izvoza.

Ako se ne budu prihvatile sugestije da se redefinise ekonomska politika i planovi prilagode realno raspolozivom guberu, sta ocekujete da ce, deklarativno se zalazuci za jedno, vlast stvarno raditi u praksi.

- U tom slucaju ponovice se drugo polugodiste prosle godine, kada su vrseni povremeni monetarni udari, uvek kada je privredni sistem dolazio u stanje nelikvidnosti. Upumpavanjem novca u “crne rupe" resavani su problemi, sto je i najnepovoljnije jer su do novcanih infuzija dolazila slaba i besperspektivna preduzeca. Posledica takve prakse bice razdvajanje deviznih kurseva (odlepljivanje crnog i sticovanog od zvanicnog), samo za razliku od prosle godine - kada se to u prvom trenutku nije snaznije osetilo na rastu cena, a jeste na porastu deviznog kursa - sada bi inflacija dobila promptne impulse. Ne treba zaboraviti da su mesecne stope inflacije vec presle 3 do 4 odsto, sto samo znaci da ova inercija nece delovati usporeno kao u prosloj godini. Danas je prisutan veoma veliki rizik da bi svaka monetarna infuzija delovala jako proinflatorno i destabilizirajuce na privredu.

U 1997. izgovor za napustanje stabilizacione ekonomske politike bili su izbori. U ovoj to mogu biti zaostrene politicke prilike oko Kosova. Da li se uopste moze ocekivati da ce vlast zategnuti monetarne slavine i izazvati nezadovoljstvo svoje polubankrotirane privrede, ali i stanovnistva.

- Mislim da je moguce postici nuzan politicki konsenzus za redefinisanje ekonomske politike, jer su uzroci problema prepoznatljivi i vidljivi, bas kao i rizici i posledice koje mogu proisteci ako se to ne ucini. Drugim recima, potpuno je jasno da su rizik i troskovi od ulaska u novi inflatorni talas, a sa neizvesnim ishodom, veci nego sto bi proizvelo pre svega prilagodjavanje fiskalne politike realnim mogucnostima i zahtevima trzisnih reformi. Ako se to ne dogodi ponovo cemo uci u spiralu rasta cena, plata i penzija, pri cemu licna primanja tu trku sa inflacijom uvek gube, sto je jasno i dramaticno demonstriralo iskustvo iz hiperinflatorne 1993.