Kosovo, politicki horor

Gotovo svakog dana neki sef drzave, ministar spoljnih poslova ili funkcioner UN ponavlja kako se na Kosovu nece tolerisati repriza Bosne. I svakodnevno se radi na rimejku istog politickog horora, vec vidjenog bosanskog filma

Pise: Zorica Banjac

Zavrsilo se i nadletanje ‘odlucnih sokolova’ nad zemljom orlova, a jos se nije cula nijedna sala na njihov racun, - situacija je, dakle, dramaticna. Pretnje sankcijama i vojnom intervencijom NATO shvataju se ozbiljno, kao vrlo izvesna perspektiva sa beznadeznim ishodom, kako je to nedavno slikovito opisao potpredsednik Savezne vlade, pozivajuci, istovremeno, sunarodnike na patriotski otpor.

Da li ce NATO , posle probnog leta ‘odlucnih sokola’ zbilja resiti da na Jugoslaviju posalje rusilacke kopce?

U medjunarodnoj zajednici podeljene su strasti oko vojne intervencije. NATO planeri razradjuju i dalje strategiju, sa celom gamom opcija; medjutim, jedan francuski oficir ironizira prisecajuci se iskustva sa Juznim Libanom: “Otisli smo na petnaest dana, a tamo smo, evo, vec dvadeset godina" .

Nemacki ministar odbrane kaze da vec postoji osam mogucih scenarija intervencije NATO na Kosovu, od obicnih nadgledanja vazdusnog prostora u susedstvu Jugoslavije, do rasporedjivanja naoruzanih vojnika na Kosovu. Zapadni piloti imaju bogato iskustvo sa akcijom no- fldz zone, iznad Bosne i Iraka. Lovci bi sprecavali jugoslovenske helikoptere i avione da lete iznad Kosova. Sledila bi zatim faza no-tank zone, u kojoj bi NATO mogao sprecavati srpske vojnike da koriste oklopna vozila i topove na teritoriji Kosova, pod pretnjom unistenja. U poslednjoj fazi usledio bi napad na vojnu infrastrukturu u celoj Jugoslaviji, a telekomunikacije bi, takodje, mogle biti prekinute.

“NATO moze da intervenise adekvatnom snagom, ali to bi bilo kratkorocno resenje problema", kaze general Luis Mekenzi, prvi komandant Unprofora u Bosni. “Najava bombardovanja je samo pretnja, to je daleko od konkretnih politickih odluka", tesi nas Mekenzi.

Svedoce li ove kontradiktorne izjave i namere o nemoci medjunarodne zajednice, o njenom nejedinstvu i neodlucnosti da udje u uzavreli balkanski kotao? Ili je u toku kupovina vremena s obe strane, s Miloseviceve, ali i s one NATO - americke?

U strucnoj literaturi opisan je tip neuroze tokom koje subjekat prolazi na isti nacin kroz iste situacije, ponavlja isto ponasanje i iste poraze, iako se kleo da ce ih izbegavati i spreciti. To se zove ‘sudbinskom neurozom’. Odnos medjunarodne zajednice prema kosovskoj drami, posle onoga sto se desilo u Bosni, mogao bi se opisati simptomima ove neuroze. Citav slucaj bio bi komican da ne preti da se pretvori u tragediju. Gotovo svakog dana neki sef drzave, premijer, ministar spoljnih poslova ili funkcioner UN ponavlja kako se na Kosovu nece tolerisati repriza Bosne i kako se nece ponavljati iste greske. I svakodnevno se na terenu nastavlja isto oklevanje, isti nesporazumi i podele unutar same medjunarodne zajednice. To vise nije rimejk jednog politickog horora, pise francuski “Mond", to je odvijanje, samo ubrzano, vec vidjenog bosanskog filma. Glavni akter, jugoslovenski predsednik Milosevic, vuce iste poteze, pokazuje istu vestinu da suprotstavi velike sile jednu drugoj.

Mnogi su se pri pomenu vojne lozinke ‘odlucni soko’ prisetili da se pridev ‘odlucan’ vec nasao u nazivu jedne, ne tako davne, vojne sifre NATO na ovim prostorima: u avgustu i septembru 1995. NATO je nad Bosnom, na osnovu rezolucije 836 Saveta bezbednosti UN, izveo operaciju ‘Odlucna sila’, koja je za neposredan povod imala uzimanje vojnika UN za taoce. Uz svu rezervu prema istorijskim analogijama i znacenjima ponovljenih situacija, mozemo videti sudbinsko upozorenje u tome da se pridev ‘odlucan’ u NATO lozinkama pojavljuje kao najava naplate racuna za politicko senlucenje, koje je predugo trajalo, uprkos upozorenjima sa svih strana.

U Deklaraciji koju su pre nekoliko dana u Moskvi potpisali predsednici Rusije i Jugoslavije, najvecu novinu predstavlja to sto se u njoj, prvi put, ne pominje stalni motiv svih politickih saopstenja iz Beograda da je Kosovo “cisto unutrasnja stvar Srbije". Valjda je i jugoslovenskoj diplomatiji postalo jasno da je smesno razvijati taj motiv u trenutku kad Kosovo ne silazi sa dnevnog reda medjunarodnih foruma i institucija. Stavise, u nekima od devet tacaka Deklaracije, kojom se Milosevic obavezao da dozvoli slobodan pristup na Kosovo humanitarnim organizacijama i akreditovanim diplomatskim predstavnicima, priznaje se implicitno da je Kosovo prvorazredno medjunarodno pitanje.

Ali predsednik Jugoslavije ne bi bio majstor izigravanja i relativizacije dogovora, kad ne bi svaku obavezu koju treba da ispuni dopunio nekim svojim uslovom. DA - pregovorima o povratku misije OEBS na Kosovo, ALI pod uslovom da se istovremeno razgovara o povratku Beograda u njeno clanstvo; DA - okoncanju represivnih akcija protiv civilnog stanovnistva, ALI uz nastavak obracuna sa teroristima…

Uz toliko uslovljavanja sa mnogih strana stizu poruke da je ovaj put prekoracena granica i da se situacija ni rata ni mira na Kosovu, kakva je prethodila bosanskoj katastrofi, nece dalje tolerisati. Americki drzavni sekretar Medlin Olbrajt tvrdi da ce SAD same preduzeti akciju na Kosovu, ako saveznici budu neodlucni. Ponovo se nalazimo pred jednom istorijskom analogijom, cija repriza moze postati drama: krajem 1992. tadasnji predsednik Amerike Bus poslao je ‘Bozicno upozorenje’ Milosevicu u kojem stoji da bi SAD mogle i same da intervenisu i zaustave nasilje u Bosni. Kada se 1994. Klintonova administracija aktivnije ukljucila u balkanski problem, saljuci vojnike u preventivnu misiju UN u Makedoniju, Srbija je upozorena da se uzdrzava od nasilja na Kosovu.

U ovom trenutku tesko je prognozirati kako ce se rasplesti kosovska kriza. U mnostvu scenarija izdvajaju se tri dominantna, od kojih nijedan ne nudi ni brzo, ni svestrano zadovoljavajuce resenje.

Po prvom bi svako ostao na svojim pozicijama: Srbi i dalje nude “najmoderniju autonomiju" za “nacionalnu manjinu", Albanci traze nezavisnost, dolazi do sukoba, intervencije NATO i nekog novog Dejtona, posle kojeg bi Kosovo imalo status entiteta, bez prava na izdvajanje iz (kon)federacije.

Drugi scenario, nesto redje u opticaju, govori o fizickoj podeli Kosova, pod geslom “ne mozemo vise da zivimo zajedno". On podrazumeva humana preseljenja, tj. nova etnicka prociscavanja, i u krajnjem ishodu, neizbezno prisustvo trupa za odrzavanje mira, na dugi rok.

Treci scenario svodi se na novu kupovinu vremena, taktiziranje koje smenjuju tuce, do medjusobnog iscrpljenja u akcijama OVK i protivakcijama vojnih i(li) paravojnih srpskih snaga. Sve dok na scenu ne izadje neki Pomiritelj koji ce naterati obe strane da sednu za pregovaracki sto.

U tom, eto i treceg milenijuma.