OSVRT NA NASTUPE HULIJA IGLESIJASA U BEOGRADU

Koncerti za mobilni i skupu bizuteriju

Interesantno je bilo uporediti publiku koja je prisustvovala prvom koncertu sa onom koji su bili na drugom nastupu Iglesijasa. Jer, koliko su posetioci drugog koncerta bili pretezno obicna koncertna publika - relativno boljestojeci Beogradjani, iz vise srednje klase - toliko je prvi koncert bio viseznacno ogledalo nase svakodnevice i skoro kastinskih podela u SRJ na kraju 20 veka

Bombasticno najavljivani koncerti Hulija Iglesijasa, proslavljenog spanskog ex- fudbalera/zavodnika/pevaca/zabavljaca i medjunarodne mega-zvezde, konacno su prosli. Jos nekoliko dana ce srecnice, kojima se ukazala prilika da slusaju i gledaju senjor Hulija, prepricavati komsinicama utiske, a ove ce ih (sirom otvorenih ociju, usiju i usta) sa paznjom i zaviscu pratiti. Posle toga, zna se: svako cudo...

Red pevusenja, red vulgarnosti

Ukoliko bismo pokusali da napravimo uobicajeni prikaz koncerta, moze da se kaze kako su Iglesijas & co. "tezgu" odradili sasvim korektno. Besprekorno ozvucenje, dobri i inteligentno odabrani svetlosni efekti, tri sjajna prateca (zenska) vokala, odlican igracki par (argentinski tango u vrlo eroticnoj verziji) i muzicari - profesionalci iz snova - instrumentalisti o kojima bi vredelo pisati nadugacko i nasiroko. To bi bili pozitivni aspekti koncerata posmatranog sa umetnicke strane.

Kada govorimo o Iglesijasovom pevanju, ono je moglo da zadovolji samo posetioce koji su ili a) njegovi nepopravljivi obozavaoci (citati kao "obozavateljke"), ili b) romanticne dusice sa niskim muzickim kriterijumima. Mali raspon isto tako malog i nemocnog glasa, koji je zvucao komicno kad god bi Hulio pokusao da izvede neku iole komplikovaniju pevacku bravuru, nije mogao da izvuce ni sve vreme "do daske odvrnuti" eho.

Njegovo pevusenje, koje bi odgovaralo nekoj boljoj letnjoj basti, povremeno je uspevalo da ponese publiku, a kad bi se muzicari raspomamili (sto je stvarno mocno zvucalo), posetioci su reagovali veoma burno i sa odusevljenjem. Sve je to bilo povremeno prekidano kracim Iglesijasovim monolozima (na engleskom; pevao je na spanskom, engleskom, italijanskom, francuskom i srpskom), od kojih su neki sadrzavali duhovite opaske, bilo je i jeftine kurtoazije i podilazenja publici, a povremeno je senjor Hulio iznenadjivao zabrinjavajucim vulgarnostima.

Naravno, profi sa ogromnom rutinom - a Iglesijas to sigurno jeste - zna kako maksimalno da podigne temperaturu u dvorani. Jedan od proverenih nacina za to je: udariti na patriotsku ili neku slicnu kartu u Bgd verziji to je znacilo - "Tamo daleko". Otpevavsi jednu strofu i refren ove pesme (i to po dva puta na oba koncerta), pracen svadbeno-euforicnim urlanjem prepune sale, Hulio je strucno pogodio nerv prosecnog Srbina; svi su se radovali.

"Tamo daleko" - i pesma i sediste

Istina, ostalo je nejasno da li je ideja za izvodjenje ove pesme dosla od nekog promucurnog clana Iglesijasovog tima, ili je to ucinjeno na nagovor nekoga iz organizatorske ekipe (Fond "Braca Karic"). Ako je rec o drugoj varijanti, misteriozno je sto je izabrana ova pesma, a ne npr. "Himna sv. Savi", sto bi bilo sasvim u skladu sa nastojanjima BK da se odavno izrazeni - i sve izrazeniji - krajnje (povremeno do neukusa potencirani) bliski odnosi BK i Srpske pravoslavne crkve. Postoje nagovestaji da je neko ipak na vreme shvatio kako ne bi bilo zgodno da "Uskliknimo s ljubalju..." otpeva jedan - zaboga! - katolik. Organizacija je prica za sebe. Vec na konferenciji za novinare je deformisanom profesionalcu ponesto zasmetalo. Vise glamura i propagande (sokovi, zvake, kojekakve brosure), manje pres materijala. Onda je na red doslo moze/ne moze mrcvarenje oko dozvole snimanja (TV kamere i fotografisanje) tokom koncerta. Prvo su mediji obavesteni da je "slikadzijama" ulaz striktno zabranjen. Zatim je dosla informacija kako je slikanje ipak dozvoljeno tokom izvodjenja prve dve pesme.

Konacno, ispostavilo se da fotoreporteri (oni, koji su uspeli da udju, posto je dobar deo njih "iscezao" sa spiska akreditovanih; ali, sta se sve desava sa spiskovima akreditovanih novinara i snimatelja za priredbe koje se odrzavaju u Centru "Sava" predstavlja posebnu vrstu legende) mogu da slikaju Veliku (onizu) Zvezdu, ali - sa ulaza u dvoranu. Dakle, sa udaljenosti koja zahteva pozamasan teleobjektiv; ili, ako vam se ovakav opis vise dopada, onoliko udaljeno kao sto je to od mesta na kojem je sedeo novinar Nase Borbe. Tamo (vrlo) daleko...

Svi oni malerozni posetioci Centra "Sava", koji su imali mesto u 17. redu balkona, znaju sta to znaci. Rec je o mestu koje bi pre trebalo da spada pod "plafon", nego pod "balkon". Negde u izmaglici se nazire bina. Na bini se (valjda) nesto desava. Par koji je sedeo ispred zasluzuje sve pohvale: poneli su korpulentni dvogled. Slutimo da im je doticni omogucio da bar koliko-toliko osmotre (ko zna koliko puta "zatezano") Iglesijasovo lice. Naravno, pod uslovom da tog trenutka niko ne promice kroz kadar; znate, neki ljudi vole da kasne, a osim toga u SC je sredina - levo. Da li je to u vezi sa onim "levo, levlje, Lesce", ili nesto tome slicno?

Rmpalije i rukoljubi

Kad smo vec kod "Levo, lepse itd", posebno je interesantno bilo uporediti publiku koja je prisustvovala prvom koncertu sa onima koji su bili na drugom nastupu Iglesijasa. Jer, koliko su posetioci drugog koncerta bili pretezno obicna koncertna publika - relativno boljestojeci Beogradjani, iz vise srednje klase: bracni parovi raznih generacija, momci sa devojkama, majke sa cerkama, koleginice/drugarice/sestre (lako je razumljivo sto je bar 90 procenata publike bilo sastavljeno od zena) - toliko je prvi koncert bio viseznacno ogledalo nase svakodnevice i skoro kastinskih podela u SRJ na kraju 20 veka.

Vredi pomenuti da su Iglesijasovi pokusaji da "navuce" publiku na zajednicko pevanje prilikom drugog koncerta - propali (izuzev u slucaju vec pominjane pesme Made in Serbia). Bilo je ocigledno da su ljudi stidljivi, da su navikli (ili da su naviknuti) samo na pasivnu ulogu. Osecala se njihova nedovoljna i samo delimicna opustenost. Da li su Iglesijasovi pokusaji tipa "'ajmo ruke gore i zapevajmo svi" bili uspesniji prve veceri (a odgovor je, po svemu sudeci - jok), nismo uspeli da saznamo iz prve ruke. Konacno, novinaru Nase Borbe nije bilo mesto medju "odabranima" sa poklonjenom kartom. Na srecu.

Ivica Bizetic

Za prvi poklanjane, za drugi prodavane
Sudeci po informacijama iz nekih izvora i pomalo uprosceno govoreci, "karte za drugi koncert su prodavane, a za prvi - poklanjane". Tako su na prvi koncert besnim automobilima pristizali politicari, neoburzoazija, "celavci" u "Versaceovim" odelima... Okruzeni (poneko) rmpalijama opreznog pogleda, odnosno (skoro svako) zvucima "Erikson", "Nokija" ili nekog drugog mobilnog telefona, promicali su likovi koji (nazalost) predstavljaju nekakav kaobajagi krem ovog nesrecnog drustva. Njihove pratilje, obucene u besne vecernje toalete, obilno i uglavnom bez mere nacickane sto pravim zlatom i draguljima, sto skupom bizuterijom, delile su osmehe na sve strane i primale teatralne rukoljube.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /