POGLAVAR SPC U SENCI RUSKOG PATRIJARHA

Ne samo ruska drzava nego, izgleda, i Ruska pravoslavna crkva vise zna o Kosovu i pozvanija je da taj problem odgovorno i savesno resava od Srpske pravoslavne crkve i srpske drzave

Bratska i srdacna atmosfera puna razumevanja za istoriju i sadasnje probleme Kosova izrazena tokom razgovora koje je predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic vodio sa ruskim patrijarhom Aleksejem Drugim, neoboriv je dokaz da je Rusima i Ruskoj crkvi neuporedivo vaznija “Kolevka Srpstva" nego srpskom narodu i Srpskoj crkvi. Jer da nije tako i da kojim slucajem Srpska pravoslavna crkva (SPC) iole brine ili ista zna o kosovskom problemu onda bi, valjda, predsednik Jugoslavije prvo o tom pitanju razgovarao sa srpskim a ne sa ruskim patrijarhom.

To sto je predsednik Srbije Milan Milutinovic odbio cetiri molbe vladike rasko-prizrenskog Artemija da razgovaraju o Kosovu i sto se predsednik Jugoslavije usred sukoba u ovoj pokrajini, koji se vec mogu nazvati uvodom u rat, oglusio o poziv srpskog patrijarha i celog Sabora SPC da se posavetuju o kosovskom problemu, ne mora da cudi, a nije ni prvi put. Potpuno je, naime, jasno da jedini zasluzni mirotvorac posle svih ratova mora da bude samo jedan covek.

Po istoj matrici, uostalom, vodili su se, odbijali ili izbegavali svi predratni, ratni i posleratni pregovori i u proteklih nekoliko godina, a SPC se upotrebljavala ili zloupotrebljavala kad god je to bilo prakticno. Tome je, uostalom, ne malo puta i sama doprinela, jer je gotovo uvek, osim retkih istupa pojedinih vladika, taj mirotvorac na kraju dobijao cak i blagoslov Crkve za postignuti mir.

Ne treba zaboraviti da je dolazak patrijarha Pavla na tron SPC, izmedju ostalog, obelezen sa cetiri njegova uzastopna pisma tadasnjem predsedniku Srbije Slobodanu Milosevicu, s molbom za razgovore. Sve molbe ostale su bez odgovora, a predsednik je u Patrijarsiju dosao onda kada je njemu odgovaralo. I na Hilandar je otisao onako kako je i kada je njemu odgovaralo, i suprugu, profesorku Miru Markovic primili su u Patrijarsiji kada je to pozelela, i nedavno je, kazu namesteno i podmetnuto, ali ipak od kaludjera sa Hilandara - predsednik primio zlatnik.

Sve su to slike koje, iako nisu mnogo logicne, a nisu cak ni pristojne, predstavljaju realnost i uglavnom su u funkciji politicke kombinatorike. Ali to da predsednik Jugoslavije o kosovskom problemu, ako je on uopste u nadleznsoti Crkve, razgovara sa ruskim, a ne sa srpskim patrijarhom, koji je veliki deo svog zivota proveo upravo na Kosovu, to vec, cini se, prevazilazi politicku kombinatoriku.

Jer, ako je predsednik Milosevic prevalio toliki put da bi mu ruski patrijarh, ne sumnjajuci nimalo u njegovu dobronamernost, rekao kako je Kosovo svetinja srpskog naroda i kako apsolutno treba mirnim putem sacuvati integritet Jugoslavije, onda covek, bio vernik ili ne i ma sta mislio o SPC, naviknut na svakakve nelogicnosti, ipak mora da se zapita - sta tu nije u redu ili, narodski receno - ko je tu lud?! Srpska crkva, sto se uopste petlja u politiku i polaze nadu u to da ce je predsednik Jugoslavije ikada udostojiti svoje paznje, osim u prilikama kada od nje treba da primi neki znak uvazavanja - ili je na politickoj sceni nastala neka silna zbrka.

Ovaj susret predsednika Milosevica sa ruskim patrijarhom Aleksejem Drugim nije prvi i sasvim je razumljivo, a verovatno i protokol to nalaze, da stranog drzavnika prijateljske zemlje primi i patrijarh. Ono sto, medjutim, “bode oci" je to sto je sa poglavarom Ruske crkve razgovarao o temi za koju je samo nekoliko dana ranije bio zamoljen da razgovara sa srpskim patrijarhom.

Tako se pokazalo da je poglavar Ruske pravoslavne crkve mnogo pozvaniji da objasni sustinu kosovskog problema pa je, prema tome bilo logicno da o znacaju Gracanice i drugih srpskih manastira predsednik Jugoslavije cuje koju rec bas u Moskvi od ruskog patrijarha. Sa daljine se valjda bolje vidi, jace cuje, a i odjeknulo je, nema sumnje.

Jasminka Kocijan