SRBIJA 1878. - BRITANSKI DIPLOMATSKI AGENT U BEOGRADU HJUBERT DZERNINGAM, SVOM SEFU MARKIZU SOLZBERIJU

Na Vidovdan ce se navrsiti 120 godina otkako je Srbija postala nezavisna drzava, na Berlinskom kongresu kojem je predsedavao knez Bizmark, inace poprilicno omrazen i u nasoj istoriografiji i u politickom tumacenju proslosti.

Tih dana u Beogradu, britanski diplomatski agent odnosno ambasador, jer Srbija jos nije bila nezavisna zemlja, Hjubert Dzerningam napisao je svom sefu, markizu Solzberiju, britanskom ministru inostranih poslova, poverljivu depesu koja je, na zalost, zadrzala neverovatnu aktuelnost.

Iz depese koju je objavila SKZ u svojoj 473. knjizi 1978. godine, izostavljeni su samo delovi koji su danasnjem citaocu manje zanimljivi ili poznati.

Jovan Dimitrijevic,

Beograd

Uvazenom markizu Solzberiju, drzavnom sekretaru

Pover. br. 86

Beograd, 19. juna 1878.

Gospodine,

Ovog jutra sam zatekao gospodina Grujica, ministra inostranih poslova, u izvanrednom raspolozenju, a razlog je to sto ce, po njegovim recima, izgledi Srbije na Kongresu porasti.

Izgleda da je Ristic pisao iz Beca da je njegov razgovor sa grofom Andrasijem bio veoma zadovoljavajuci, da austrijski ministar nije pravio pitanje oko priznavanja nezavisnosti Srbije i da nije imao prigovore na najveci deo srpskih teritorijalnih aneksija.

Takva podrska je veoma dobrodosla ovdasnjoj vladi, cije ce teskoce tek nastati kad Kongres donese odluke u vezi s nezavisnoscu i teritorijalnim prosirenjem.

Uklanjanje kapitulacija nametnuce vladi odgovornosti i duznosti sa kojima se ranije nije suocavala i prinudice je da sa svojim susedima odmah potpise ugovore o ekstradiciji i trgovini. Povecanje teritorija zahtevace odrzavanje vece stajace vojske, jer ce biti potrebno da se osiguraju garnizoni u Nisu, Pirotu i Vranju, ako ova mesta budu dodeljena Srbiji, a otuda i veca opterecenja za drzavnu blagajnu.

Procenat poreskih obaveza bice povecan tako da moze da zadovolji uvecane rashode i morace biti izabrana Skupstina koja ce gajiti jaca patriotska osecanja kako bi povecala obaveze koje ce zahtevati nova i prosirena drzava.

Za sada nije verovatno da ce Knez zeleti da trazi visu titulu, iako ima onih, medju njima je i njegova supruga, koji bi je rado prihvatili; tada ce i njegova civilna lista biti povecana. Moraju se takodje pronaci sredstva za izgradnju zeleznice od prestonice do Aleksinca, i od naroda ce se traziti da u tome ucestvuje, tj. da pomogne u izdacima oko izgradnje.

Drzavne finansije moraju se postaviti na sigurnije osnove i zbog toga ne samo da ce se interes (kamata) za domace i strane zajmove vracati, vec ce morati da se daju i garancije za buduce tacne otplate. Postoji toliko mnogo primarnih obaveza sa kojima ce ministri odmah morati da se suoce, a oni su za njih veoma slabo pripremljeni.

Tri od najbogatijih provincija pretrpele su tolika razaranja u ratu 1876. godine da nece biti u stanju da doprinesu drzavnoj blagajni za pet sledecih godina; pored toga, sav porez za taj period im je otpisan, i vlada im je dala pomoc za to isto vreme.

Okupacija Stare Srbije prisilila je vladu da drzi stajacu vojsku, sto nece biti u skladu s raspolozivim sredstvima za njeno izdrzavanje, a iz drzavne blagajne vec je izvucen svaki dukat koji je bio u njoj.

Nedostatak patriotizma sirom Srbije je toliko vidljiv da se nikome ne moze verovati, a koreni sukoba izmedju sledbenika sadasnje dinastije i Karadjordjevica toliko su duboki da ce dugo biti smetnja narodnom jedinstvu u kome jedino dobra vlada moze naci neophodno orudje da podstakne delatnost i snagu naroda.

Srbi nisu siromasan narod; njihove potrebe su male, njihovi zahtevi gotovo nikakvi. Luksuzni ukusi civilizovanijih naroda nisu jos uspeli da se probiju u prestonicu, pa su stedljivost i ekonomicnost nacionalne osobine.

Zaista, sva ustedjevina se gomila po kucama i verujem, na osnovu onog sto cujem od pouzdanih ljudi, da su velike sume novca na taj nacin izvan prometa, a postojanje dobrog bankarskog sistema moglo bi, u drugim okolnostima, taj promet da jos vise poveca.

Na taj nacin, dok su s jedne strane teskoce ocigledne, ali nisu i nepremostive zato sto postoje materijalna sredstva kojima se one mogu prevazici, te iste teskoce se, na kraju, mogu pokazati i neresivim jer u zemlji nedostaje patriotizma. To moze da onesposobi sva sredstva, a veoma su jaka neraspolozenja prema dinastiji koja, mora se priznati, sadasnji knez i njegovi ministri ne pokusavaju da uklone.

Njihovo je uverenje da se samo uz pomoc pritiska takvo raspolozenje moze ublaziti; takva sklonost me navodi da se zabrinem nad ovom zemljom, koja ce, ako bude prepustena sama sebi, sprovoditi mere tako apsolutisticke i drakonske prirode da ce ubuduce izazivati veoma energicne proteste u Evropi, pa cak verovatno i stranu intervenciju.

Ovakav moguci razvitak postavlja pitanje da li, u isto vreme kad Kongres daje ovoj zemlji podsticaj koji ona trazi, ne bi bilo pozeljno da evropske sile zadrze kontrolu nad njom, ukoliko ne zele da njen buduci nepredvidljiv razvitak ne privuce ponovo njihovu paznju.

Vas ponizni sluga,

Hjubert Dzerningam