STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ovih se dana opozicija u Srbiji uzurbano ujedinjuje. Vec su na vidiku dva nova opoziciona korpusa, sto ce reci da su se stekli svi uslovi da krenu - jedan na drugoga. I da, posle obracuna, od upotrebljivih ostataka oba korpusa, nacine treci, pobednicki, dakako.

Iz vojvodjanskog korpusa, naime, stize glas da se u onom drugom nalazi “sareno drustvo", u kojem svoje predstavnike imaju i Ravna Gora i Pale, ali i neizbezna Udba. Biraci, narocito oni neopredeljeni, jedva cekaju da cuju odgovor “sarenog drustva". Pa da se opredele.

Izgleda da od ujedinjenja opozicije nema nista bez pomoci sa strane. Pokazalo se, medjutim, da ovdasnja vlast, koliko god brljala, nije ta spoljasnja snaga koja opoziciji moze pomoci. Ako ova vlast ne cini dovoljno za opoziciju, ko je u stanju da ucini vise?

U Hrvatskoj se nasao majstor. Dve americke organizacije, IRI i NDI, pozvale su sefove sest opozicionih partija da, polovinom jula, odu u Vasington na politicke razgovore, u kojima bi, pored ostalog, bila ispitana i mogucnost njihovog ujedinjavanja uoci izbora. Hrvatski opozicioni lideri su se, isprva, malo neckali, skanjerali, ali su na kraju, svi, osim jednog, prihvatili poziv. Videcemo, na izborima, hoce li hrvatski opozicionari zajasiti belog konja, kad se vrate iz Vasingtona, ili ce proci kao onaj Martin, sto je otisao u Bec i vratio se, a da niko nije primetio da je maknuo od kuce.

Zasto hrvatsku opoziciju zovu na obuku u Vasington, a nasu ne zovu? Hrvatske novine kazu da je to zato sto je sadasnji americki ambasador to isto probao, dok je bio ambasador u Bugarskoj i - uspelo je. Bugarska se opozicija ujedinila, pobedila na izborima, a ambasador je nagradjen premestajem u Zagreb. Ako opet uspe, taj bi mogao daleko dogurati - mozda cak i do Beograda.

Pre nego sto nekome padne na pamet da zatrazi opoziv sefa americke misije u Beogradu, jer se nije setio da posalje domace opozicione vodje na grupni izlet u Ameriku, da vidimo vredi li, uopste, prepisivati bugarski recept domacoj opoziciji? Mogu li se oni ujediniti i moze li ih to drzati duze nego koliko traje put do Vasingtona i nazad?

Sve mi se nesto cini da je mit o ujedinjenoj opoziciji, kao osnovnom uslovu pobede na izborima, stvoren u nekoj radionici vladajuce stranke. Ne vidim, naime, zasto programski jasno profilisane i dobro organizovane opozicione stranke ne bi mogle pobediti i neujedinjene? Svaka od njih bi dobila svoj deo mandata, a sve zajedno, pod uslovom da ih biraci prepoznaju kao istinski opozicione, tj. kao razlicite od vladajuce stranke, dobile bi tacno onoliko koliko im uspe da dokazu da je vlast bila neuspesna.

Problem smene vlasti ne sastoji se, dakle, u bezuslovnom ujedinjenju opozicije, nego u obaveznom razlikovanju od vlasti. Propovedajuci, drugim recima, iste ciljeve, nadmecuci se sa vlascu, u utvrdjivanju nacionalnog identiteta na stetu licnog integriteta svojih (potencijalnih) biraca, odlazuci razgovor o buducnosti u ime nerasciscenih trica i kucina iz proslosti, opozicija se, zasad, preporucuje biracima pustim obecanjima da ce, od istog brasna, umesiti bolju pogacu.

Cak i da to ucine po bugarskom receptu, nije sigurno da biraci vise nisu siti pogace. Zato bi, pre nego sto se opozicione stranke ujedine, valjalo da se raspitaju kod svojih biraca da im, pocem, nije miliji svedski sto.