STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Za jedan dan boravka u Moskvi, Milosevic je nakupovao barem mesec dana vremena. To je verovatan rok u kojem ce Amerika i njeni evropski saveznici razumeti da li Milosevic sprovodi ili ne ono sto je u Moskvi potpisao i da li je sam zasluzan ili odgovoran sto tako (ne)cini.

Kad se uporedi deklaracija EU iz Kardifa sa onom iz Moskve, reklo bi se da je Jeljcin svog sagovornika naveo da “prizna" sve sto su Evropljani od njega trazili: dijalog s Albancima ce se nastaviti, izbeglice ce se vratiti kucama, humanitarci su dobrodosli. Neizvesno je jedino sta ce biti s policijom, odnosno s civilima.

U kardifskoj deklaraciji se trazi da se “zaustave sve operacije snaga bezbednosti koje pogadjaju civilno stanovnistvo i da se povuku jedinice ovih snaga koje se koriste za represiju nad civilima". U moskovskoj deklaraciji stoji da se “nece preduzimati nikakve represije prema civilnom stanovnistvu", ali i da ce snage bezbednosti “smanjiti svoje prisustvo izvan mesta svog stalnog boravka... srazmerno prestanku teroristickih aktivnosti". Hoce li to biti dovoljno za nastavak razgovora ili za nastavak malog prljavog rata?

Albanci su dosad govorili da ne mogu razgovarati dok specijalne policijske snage, boreci se protiv terorista, koje oni tesko prepoznaju medju svojim sunarodnicima, ciste albanska sela od civila. Milosevic se zarekao da civile nece dirati, sto ce reci da je na albanskim politicarima da civile vezu uz sebe, a teroriste prepuste na milost Bogu i specijalnim jedinicama.

Predstoji, dakle, opsezna politicka ekspertiza kojoj ce cilj biti da utvrdi ko su civili, a ko teroristi, odnosno potrebno je da se, opet negde van Kosova, utvrdi gde prestaje legitimna odbrana albanskog kucnog praga i pocinje, takodje legitimna, odbrana drzavnog poretka.

Zadatak nije nimalo lak, pogotovu sto su se Albanci, okupljeni oko svoje vojske, koju smatraju oslobodilackom, vec prijavili za ucesce u politickim razgovorima, a na Zapadu raste broj onih koji smatraju da se “odlucni soko" moze pustiti da sleti na Kosovo i bez odluke Saveta bezbednosti. Ako se OVK pripusti na razgovore, koga ce, u tom slucaju, predstavljati Rugova i njegov tim, ako se “odlucni soko" ustremi na Kosovo, cemu, uopste, razgovori?

Moskovsko saopstenje je, u izvesnom smislu, znacajan napredak u resavanju problema na Kosovu: ne zato sto je ponudilo konkretne predloge, nego sto je pokazalo da se putem kojim su krenuli svi zajedno - dakle, i medjunarodna zajednica, i Albanci i srpska strana - daleko ne moze stici. Nema, trenutno, nijedne opcije, kojoj se ne mogu staviti ozbiljni prigovori, kao sto nema ni prigovora, koji sugerise bolju opciju od one koju pokusava da obesnazi. Na kraju se sve svodi na nadmudrivanje saopstenjima i na analizu njihovog stila i mogucih politickih posledica, impliciranih odabranim stilom.

Izgleda da je dosao cas kad se o Kosovu mora razmisljati, u punom smislu, regionalno. To nije “mesanje u unutrasnje stvari Srbije", nego je to pokusaj da se, na duzi rok, utvrdi mesto Srbije i SR Jugoslavije u regionu, njene obaveze, ali i garantovana prava. Kao sto je vec vreme da se, odredjenije nego dosad, i regionalnije, ako hocete, sagledaju sve posledice eventualnog osamostaljenja Kosova.

To je, ocigledno, posao koji se ne moze valjano obaviti na nekom rutinskom sastanku Kontakt grupe, niti bi ga trebalo preduzimati bez ucesca svih zainteresovanih zemalja u regionu. Nisam rekao Dejton, ali razmislite i o tome.