STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Prekjuce je jedan ministar u vladi nacionalnog jedinstva optuzio roditelje, koji se raspituju sta rade njihova deca-vojnici na Kosovu, za 'manjak patriotizma'. Ne znam zemlju, osim ove, u kojoj bi ovakav visak drskosti mogao proci nekaznjeno. Ovde ce pomenuti ministar, umesto da opet prodaje namestaj u robnoj kuci , kao sto je cinio u bolja vremena, i dalje, u ime drzave, brinuti o sportu i omladini. Onda se cudimo sto deca misle da ni Novi Zeland nije daleko, kad treba pobeci odavde.

Deca su, kao i obicno, u pravu. Ne zato sto beze glavom bez obzira, nego sto su procenila da ovakvom ministru, i onima koji ga podrzavaju, ovde nema ko da stane na put. Pa kad to nisu u stanju njihovi roditelji, i svi mi ostali, uz njih, sto bi oni zivot stracili da, kad zavrse skole i fakultete, pod srecnim okolnostima dobiju mesto prodavca namestaja u robnoj kuci, koje je ostalo upraznjeno kad je bivsi prodavac postao ministar?

Pomenuti ministar govori, doduse, svojim recima, ali ne samo svoje misljenje. Nije on jedini koji misli da neko drugi treba da pogine na Kosovu, da bi on opstao gde je, tj. na vlasti. Radikalski potpredsednici iste vlade ponasaju se kao da su bas svi gradjani Srbije clanovi njihove stranke ili bar njihovi koalicioni partneri. I da niko ne sme da kvari idilu 'nacionalnog jedinstva', protestvujuci protiv arogantne gluposti, koja se izdaje za patriotizam.

Majka jednog vojnika misli da "Kosovo nije vredno ni jedne ljudske glave". I dodaje:"niko nam nije rekao sta se u stvari zeli". Prema merilima vlade nacionalnog jedinstva, ova majka, i svi mi, sto mislimo kao ona, morali bismo biti izdajnici. Ove vlade, i njene politike, dakako. Nemam nista protiv, ali bih , ipak, voleo da cujem: sta ova vlast stvarno zeli da postigne na Kosovu?

Dok ne stigne zvanicno uputstvo o dopustenim pitanjima i obaveznim odgovorima, koji se ticu zvanicne politike prema Kosovu, nije, mozda, naodmet primetiti da svojim dosadasnjim akcijama na Kosovu, vlast nije ojacala ni jednu svoju pocetnu tezu. Danas se i takvi diplomatski maheri, kao sto su radikali, ustrucavaju da tvrde kako je Kosovo, i dalje, unutrasnje pitanje Srbije, a cak ni onakvi strucnjaci za 'zgusnjavanje mozga', koji tvrde da na Kosovu ne postoje 'dve strane', nego samo srpska i to vojno - drzavna, tesko da bi pronasli valjan odgovor na sve ucestalija zapazanja iz sveta da je Kosovo, mozda, srpska kolevka, ali da u njoj, trenutno, ima bar dvoje dece, koja ne lice da su od istih roditelja. Losa drzavotvorna proza u slavu srpskog Kosova, koja se, u nedostatku jasnih politickih resenja, razliva na sve strane, lici na svojevrsnu predaju Kosova u ruke onih Srba, koji predstavljaju potencijalnu opasnost i za svoj narod, a kamoli za Albance.

Nesto, ipak, nije u redu s javnoscu, u kojoj se sila sme bez zazora hvaliti, a roditeljska ljubav politicki osudjivati. Ne vidim, naime, nikakvu buducnost za narod u kojem ce roditelji vise voleti Kosovo, nego svoju decu, niti mislim da ce Kosovo sacuvati narod u kojem se mogu zvati politicarima ili rodoljubima oni koji to od roditelja traze.